Претражи Живе Речи Утехе

Суочен са неиспитљивим тајнама Божијим, данас заједно са Давидом кличем: "Како су велика дјела твоја, Господе! Веома су дубоке помисли твоје"(Пс 91, 5). Свезнајућим промислом Божијег домоуређења, Бога у Коме је и свака длака на глави човековој избројана (Лк. 12, 7), Који испитује бубреге и тајне човечијег срца (Јер. 17, 10), жребом својим и свештеним полагањем руку Ваше Светости и богољубивих архијереја, приброја мене најслабијег и најнедостојнијег лику прејемника свете апостолске благодати, лику епископа; да понесем крст благодатног апостолства међу повереним ми народом Божијим Петог континента. Тешко је речима описати оно што данас осећам. Можда би било најбоље прећутати о томе, али како да останем нем, када све проговара у мени? Свестан својих недостатака, а у исто време благодати Божије која немоћи и недостатке исцељује и допуњује, данас стојим пред Лицем Божијим, данас метанишем у срцу своме пред славом Његовом, пред речју Његовом, пред вољом Његовом која се отеловила и манифестовала у одлуци најсветијег Сабора наше Помесне Светосавске Цркве, да мене најмањег међу својом браћом призове овом најузвишенијем служењу. Остаје ми само да пред вољом Божијом и Светог Сабора ускликнем: Да је благословено! Нека све буде у славу Твоју Пресвета Тројице! И на добро Твоје Свете Цркве коју Ти Оче небески одреди као радионицу спасења, која је најјаснија слика онога ка чему си човека и свет призвао. Да Бог буде све у свему, преко Сина Твога Који крв Своју Свету проли за Њу, Невесту Његову, а Дух Свети испуни благодатном силом, да човек у њој постаје небеско биће, да постаје Богочовек по благодати. Вест о избору за епископа примих са свештеним трепетом, са помешаним осећањем страха и радости, али, више страха,сагледавајући пред собом позив који ме очекује. Стојећи пред чињеницама својих слабости и оскудности у врлинама, своје младости,свога ограниченог знања и искуства, знајући да епископско служење потребује херувимско-серафимску видовитост и чистоту, Христолико смирење, уплаших се одговорности и бремена која моја нејака плећа треба да понесу. У тајности срца колебах се, делећи са Господом свој страх при самој помисли о томе како ћу ја ништаван да се прихватим, да примим толико поверење које ми указује Света Црква, узводећи ме на овај највиши степен свештенства. Али, чух одговор у срцу своме:"сила се моја у немоћи пројављује" и "доста ти је моја благодат" (2 Кор. 12,9). Окрепивши се, сабравши се,положих све своје бриге и сву своју наду на Господа који рече "Рука ће моја бити једнако са њим, и мишица моја крепиће га" (Пс. 88, 21). Утешивши се овом благовешћу јеванђељском, да је сва снага наша у Господу (Пс. 28,7), прихватио сам ово ново послушање коме ме призва Христос преко Своје Свете Цркве, а које примих данас полагањем руку Ваше Светости и богољубивих архијереја наше Свете Светосавске Цркве, преко којих ме је божанствена благодат оденула у епископско достојанство. Посматрајући мој животни пут до овога узвишеног духовског тренутка, сада већ јасније препознајем прст Божији, који је одредио да моје монашко послушање по благослову и потреби Цркве проведем баш уз епископа и у служби епископу. Иако сам много пута желео и тражио од свога епископа да се повучем у вољени манастир Пустињу, где сам и замонашен, ипак се моје монашко послушаније по потреби Цркве наставило у епископији. Ово послушање, сада верујем по промислуБожијем, дало ми је прилику да се изблиза упознам са свакидашњим крстом епископског живота, његовог служења. Епископски живот јесте непрестано бденије – духовни надзор над повереном му епархијом. Увек у знаку служења, давања себе, у голготско – васкрсном кретању, у трпљењу многих удараца, у родитељском старању о свакој души, непрекидном жртвовању себе, ради своје пастве, ради Цркве Божије. Због овога, благодаран сам Господу што ми је омогућио да сагледам изблиза крст епископски да бих могао да га данас трезвено примим. Благодаран сам Богу за благослов којим ме је даривао да узрастам духовно уз искусног монаха – епископа, мога духовног оца и учитеља, Епископа ваљевског Г. Милутина. Шта рећи о моме духовном оцу и учитељу? Најпре благодарим Вам, Преосвећени Владико, на очинско – мајчинској љубави и разумевању, које сте увек имали према мени. Благодарим Вам што сте ме духовно родили, постригавши ме у ризу анђелског образа. Што сте ме полагањем руку провели кроз ниже степене свештенства до овог најузвишенијег. Благодарим Вам што сте несебично улагали у моје духовно и академско усавршавање, шаљући ме на студије у велико духовно училиште Свето-Тројицку Сергијеву Лавру у Русији, а затим у земљу мога рођења, на Грчки Богословски факултет у Сиднеју у Аустралији, омогућивши ми поред богословских знања и потпуније сагледавање Истока и Запада.Благодарим Вам и за благослов да, иако кратко, боравим на Светој Гори, да се упознам са опитним богословљем наше исихастичке баштине. Ви сте мој узор! Ви сте моја икона епископства! Благодарим Вам за сву љубав и стрпљење. Дани, које сам провео поред Вас у послушању, остаће дубоко урезани у моме срцу и сећању.Нека Вам Господ подари изобиље здравља и снаге да Му наставите да служите чисте савести и живота као и до сада, на добро Свете Цркве и светог народа Божијег поверене Вам Епархије ваљевске. Долгоденствујте Свети Владико! Благодарим Богу за благослов, који ми је подарио, да под омофором Епархије ваљевске узрастам поред ћивота два највећа духовна горостаса српска, два стуба Православља новијег времена – Светог Николаја Српског и Преподобног Јустина Ћелијског, код којих сам долазио на духовно окормљење, а поред чијих Светих моштију сам рукоположен најпре за ђакона, а затим за презвитера. Њихов пример и богословље ће ми увек бити звезда водиља у моме животу. Благодарим и свем монаштву и свештенству, као и благоверном народу богомспасаване Епархије ваљевске за сву љубав и подршку. Сви ћете увек бити у моме срцу, у мојим мислима и молитвама. Овом приликом просим и Ваших светих молитава. Благодаран сам Богу и за време које сам провео на постдипломским студијама у Аустралији, које ми је омогућило да се ,поред академских знања, и упознам још интимније са унутрашњим животом наше Цркве на тим просторима. За ово искуство сам неизмерно благодаран Његовом Преосвештенству новоизабраном Епископу источно – америчком Г. Иринеју, доскорашњем Епископу Митрополије аустралијско – новозеландске, који ме је, као јерођакона у то време, често водио са собом приликом својих каконских путовања широм Митрополије. Трезвено примајући на себе ново послушање, знајући да немам чиме да се похвалим осим својим слабостима, сву наду своју полажем на Господа, на Пресвету Богородицу– заштитницу епископа, чији образ носе на својим грудима, као и на све Свете Божије угоднике. Верујемо да је данас, када се служи света Духовска служба,Пресвета Богородица са ликом свих светих заједно са нама сабрана у овој духовној Горњици, где се рукоположењем тајанствено обукох у силу с висине, примајући од Духа Светога благодатни удео апостолства. Пламени педесетнички језик, који данас сиђе на моју недостојност, треба да нас подсећа да благовест Јеванђеља Христовог, која јесте програм проповеди свакога епископа у месту које му Дух Свети одреди да служи, не припада ефемерном духу хоризонталне философије огреховљеног света, не црпи своју снагу у речи силогистичке и софистичке креативности, већ увек и свагда у духу и сили благодати Божије, која истинује, а тиме и оживљава и спасава онога који је духовним чулом прима (1 Кор. 1 - 30). Имајући све ово у виду, молим се Господу да ми подари непорочно епископство међу народом својим, који ми Црква Христова поверава. Народ, који могу двоструко да назовем својим – својим по благодати која нас у Христу чини једним, а исто тако по томе што сам од истог народа и поникао, познавајући његов живот, уздахе и потребе у далеком расејању. Обраћајући се сада Вама, својој будућој пастви, свестан сам са којим искушењима се суочавате као Православни Хришћани, живећиу секуларном друштву и окружењу у ком се многе моралне норме и традиционалне вредности доводе у питање. Међутим, оно што нас радује јесте да је Господња земља и све што је на њој (Пс. 24, 1), и да Бог жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1 Тим. 2, 4). Због овога верујемо да је наш народ, који се обрео далеко од своје земље у дијаспори, промислом Божијим призван да буде светлост своме окружењу. Свето Православље је со земљи, квасац вере и наде свету и друштву који су све више духовно дезоријентисани, који се даве у неуспелим покушајима дефинисања човека, остварења човека. У свету где више мира нема, Православна Црква је призвана да буде путоказ ка једином извору мира–ка Богочовеку Христу – Цару мира. А најјача наша проповед била је и биће увек наш живот хришћански. У контексту реченог, свестан сам и ране раскола, који доноси неслогу и неповерење међу браћом у Аустралији. Свестан сам колико је молитава, мукотрпног рада и напора уложено од стране свих мојих претходника на Петом континенту, као и целокупног сословија наше Светосавске Цркве да се превазиђе ова вишедеценијска подела. Из овог разлога, позивам са овога светога места, из Саборног храма Светог Архистратига Михаила,из града Пресвете Богородице, а из седишта Светосавске нам Цркве, сву завађену браћу да се измиримо, да се окупимо око Трпезе Господње, око исте Чаше, да заборавимо на међусобне увреде и парнице. Да не буде више међу нама раздора ни спомена о раздору, већ, како каже Свети апостол Павле, да будемо утврђени у истом разуму и истој мисли (1 Кор. 1, 10), а ово ћемо постићи ако усвојимо Духа мира, ако постанемо синови мира. Не жалостимо Светог Саву и не дозволимо да његово духовно око оплакује наше поделе. Све Вас поздрављам, радујући се, ако Бог да, нашем скором виђењу. Желим овом приликом да се сетим мојих дивних и првих учитеља у науци Божијој, чијим молитвама јесам данас што јесам, мојих драгих и вољених родитеља Вељка и Јање. Они су ми у срце семе Христово посејали још као детету. Остали су за мене жива икона какав Христов човек треба да живи на овој земљи. Жао ми је што нису из оправданих разлога могли данас долетети из Аустралије и учествовати у овој радости, али су сигурно молитвено и мислено овде са нама. Нека Вас Господ благослови и оснажи, драги моји родитељи, да му до краја будете верне слуге и као такви уђете у радост Његову. Благодаран сам и свој својој фамилији, као и кумовима који су данас овде, а посебно моме драгом брату протођакону Петру, који је допутовао из Аустралије да буде данас овде у име наше породице. Желим да се сетим и заблагодарим свим својим добротворима, који су се морално и материјално старали за мене током мога школовања на Цетињу и Сергијевом Посаду у Русији. Нека Вас Бог за све награди и изобилно дарује Својим небеским благом! Поздрављам драгог ми у Христу духовног ослонца још из раних студентских дана, јеромонаха Варнаву, духовника манастира Раковац. Нека Вас Господ за све награди! Поздрављам и благоверни богомољни народ, који се данас овде сабрао са свих страна. Помените ме у светим молитвама! Благодаран сам, ево већ сада, и своме свештенству, које је допутовало из далеке Аустралије да буде данас са мном, да ме подржи као свога новог архипастира. Молим се Богу да Свето-игњатијевски, кроз садејство, будемо инструмент угодан Богу. Да ми будете струне подршке и да не презрете моју младост. Радујем се што ми је Бог подарио Вас, драги ми оци, достојне посленике Његове, да заједно са Вама и међˋ Вама,благовестим пријатну годину Господњу међу драгим и срцу нам свима блиским повереним стадом Божијим. Благодарим и мојим професорима моје прве Алма Матер, драге ми Цетињске Богословије на челу са Митрополитом Амфилохијем, Владиком Јоаникијем, Владиком Јованом Ћулибрком, који су данас овде, као и свима осталим професорима који су учествовали у мом личном и богословском формирању. Посебну благодарност дугујем и Епископу Атанасију (Јевтићу) за стручне савете и смернице током писања и одбране научне дисертације о преподобном Јустину Поповићу. Благодарим уваженим професорима са Православног богословског факултета у Београду, професорима Московске Духовне Академије, као и професорима Православног Грчког Богословског Факултета Светог Андреја у Сиднеју, који су сви допринели да се дубље упознам са истинама наше свете вере. Ваша Светости, драги Првојерарху наше Свете Светосавске Цркве Г. Иринеју, примајући овај свети жезал из Ваших архипастирских руку,свестан сам да примам, не само видљиви знак епископске власти поучавања и исправљања, везивања и одрешивања, већ и велику одговорност за душе које ми се данас поверавају. Зато, Вас и браћу ми архијереје молим, да принесете своје молитве Господу за моје епископство, да се оно уподобљава икони епископства Пастироначалника нашег ГосподаХриста, Великог Архијереја Цркве, Кога Свети апостол Петар назива „Епископом душа наших“ (1.Петр. 2, 25), Који није дошао да Му служе, већ да буде свима слуга(Мт. 20, 28). На крају, као и на почетку, желим да завршим своју реч доксологијом хвалебне благодарности Свемогућем и Свезнајућем Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, служећи се устима Давидовим: "Хвали, душо моја, Господа. Хвалићу Господа за живота свога, пјеваћу Богу својему докле постојим" (Пс. 145, 1-2) Амин! Извор: Епархија ваљевска

Написано на црквено-словенском језику, дјело се заснива на писмима преподобног Силуана, који се подвизавао у руском Свето-Пантелејмоновом манастиру на Светој Гори. Арво Перт је православац, крштен као Ареф. На његово стваралаштво и лични поглед на свијет значајно је утицало познанство и комуникација са архимандритом Софронијем (Сахаровим), учеником и биографом преподобног Силуана. Антиципирајући дјело „Плач Адама“, композитор који сада живи у Берлину, казао је посјетиоцима концерта о томе какав је значај личност Адама имала за преподобног старца Силуана. Између осталог, он је истакао: „Адамово име је колективно, оно подразумијева како читаво човјечанство, тако и посебне индивидуе свих епоха и познатих вјероисповјести. Може се рећи да ми сви у себи носимо наслеђе Адама страдалника, који је предвидио људску трагедију и који је лично претрпио бол и дубоко очајање због губитка земаљског раја“. На концерту у Минхену су изведене и друге композиције: „Salve Regina”, „Trisagion”, „Alleluia-Tropus”, „Da Pacem Domino” и „Поклоничка пјесма“. Извор: Радио Светигора

Ове речи светог Силуана Атонског показале су се истинитим на Литургијским сабрањима у Епархији ваљевској у Недељу XVI по Духовима у Убу, 23. септембра 2012. године, где се на годишњицу освећења цркве Вазнесења Христовог сабрало мноштво верника из свих крајева Србије уз појање хорова из Атине, Београда и Ваљева, као и у манастиру Пустиња на празник светог Силуана Атонског, 24. септембра 2012. године. Сабрање у Убу је било само први део прославе дана Епархије ваљевске која ће се наставити сабором свештенства у Обреновцу. Доказ да је сваки дан Дан Гоподњи, а посебно ако се у том дану служи света Литургија био је и 24. септембар 2012. године када се слави велики светитељ цркве Христове Свети Силуан Атонски. На овај дан Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин служио је свету архијерејску Литургију у древном српском манастиру Пустиња уз саслужење архимандрита Арсенија - игумана манастира Каона, архмандрита Доротеја - настојатеља манастира Свете Тројице у Шведској, архимандрита Никодима - игумана манастира Рибница, игумана манастира Јовања оца Михаила, архијерејског намесника тамнавског протојереја-ставрофора Митра Миловановића и јерођакона Силуана, сабрата манастира Григоријат на Светој Гори. Још је преподобни Јустин Ћелијски говорио: „Ко није видео Свету Гору нека дође у манастир Пустињу“, а блаженопочивши проигуман манастира Хиландара архимандрит Никанор: „Дођох у манастир Пустињу у врт Пресвете Богородице Свето Ваведење, где сам осетио велику љубав Божју као део Свете Горе Атонске.“ Света Гора је и данас била присутна у манастиру Пустиња у прослави великог старца Светог Силуана атонског. Повод сабрања у светој обитељи Пустињској била је и шестогодишњица устоличења Епископа Милутина у трон Епископа ваљевских и деветогодишњица његове хиротоније за Епископа. Ово сабрање било је и прилика да епископ Милутин уз сагласност Епископа британско-скандинавског г. Доситеја одликује архимандрита Доротеја настојатеља манастира Свете Тројице у Шведској највишим одликовањем Епархије ваљевске - орденом светог Владике Николаја за велики труд на Њиви Господњој за време његовог монашког живота у манастирима Каона и Лелић. Игуман Доротеј је дошао у манастир Каону сада већ давне 1993. године, у најтеже време за српски народ. По рођењу Швеђанин, протестант, сусревши се са Христом кроз дела светог владике Николаја, пожелео је да дође у Србију и постане православни хришћанин. Убрзо је замонашен у манастиру Каона, где је тада игуман манастира био садашњи Епископ ваљевски г. Милутин. Као чувар кивота светог владике Николаја живео је две године у тадашњем метоху манастира Каоне – Лелићу. После седам година боравка у Србији враћа се у Шведску да шири Православље и оснива мушки општежитељни манастир у коме се сада налази неолико монаха и искушеника шведске националности. Игуман Доротеј је овом приликом најискреније захвалио епископу Милутину на додељеном одликовању и на свему учињеном за њега од доласка у манастир Каону до данашњег дана. На позив Епископа Милутина у данашњој Литургијској прослави Светог Силуана Атонског учествовао је и јерођакон Силуан сабрат манастира Григоријата на Светој Гори. Овом приликом отац Силуан је прославио свој имендан у манастиру Пустиња, а славски колач и жито из хришћанске – братске љубави припремио је Игуман манастира Јовања отац Михаило (Биковић). Он је за ову прилику припремио и Трпезу Љубави у манастиру Јовања, а уочи празника са оцем Силуаном, братијом манастира и верницима из Ваљева, међу којима су били и познати доктори Ваљевске болнице, иначе чести поклоници Свете Горе, служио је празнично бденије. Јерођкон Силуан је овом приликом заблагодарио Господу и Епископу Милутину на позиву да служи у Епархији ваљевској и да свој имендан прослави у манастиру Пустиња на најсвечанији начин. Он је истакао да увек воли да дође у Епархију ваљевску, јер ту осећа дух љубави, монашки дух, православни дух, т.ј. да се овде испуњавају речи апостола Павла да љубав не тражи своје и да је љубав једини смисао човековог живота, јер се она даје подвигом односно Крстом. На Светој Литургији Епископ Милутин је у чин ђакона рукоположио дипломираног уметника Игора Илића, који ће по благослову Епископа Милутина, а по рукоположењу у чин презвитера служити као војни свештеник у касарни "Војвода Живојин Мишић" у Ваљеву. За трпезом љубави, у манастиру Јовања ђакон Игор Илић је изразио речи благодарности Епископу што га је рукоположио у чин ђакона и што ће служити као војни свештеник. Ђакон Игор је истакао да ни један аплауз, који је добијао као глумац, не може да се пореди са једним Амин на светој Литургији коју народ изговара на свештеникове прозбе и да има велику жељу да шири хришћанску љубав међу војницима. протођакон Дејан Трипковић Извор: Епархија ваљевска