Претражи Живе Речи Утехе

Ovo je istinita priča o osmogodišnjoj devojčici koja je znala da ljubav može biti čudesna. Njen mali brat je morao umre zbog tumora na mozgu. Roditelji su bili siromašni, ali su založili svu imovinu i učinili sve da ga spasu. Jedno veče otac je rekao uplakanoj majci: „Ne može ovako dalje, draga. Mislim da smo došli do kraja, njega može spasiti samo čudo.“ Devojčica je sve slušala pritajena u uglusobe. Otrčala je u svoju sobu, razbila kasicu i tiho otrčala do obližnje apoteke. Strpljivo je čekala, a kad je došla na red, propela se na prste te pred apoekara sasula svoj sitniš. „šta bi ti htela, dušo?“ „To je za mog brata, gospodine, jako je bolestan. Došla sam kupiti čudo.“ „Nisam te najbolje razumeo“, reče apotekar. „Zove se Andrija. Ima nešto što mu raste na glavi, tata kaže da je gotovo, da ga samo čudo može spasiti. Ja jako volim svoga brata, zato sam donela sav novac da kupim čudo.“ Apotekar se tužno nasmešio i odgovorio: „Ali mi ne prodajemo čuda.“ „Ako nema dovoljno novaca, mogu još potražiti. Koliko košta jedno čudo?“ U apoteci se zatekao visok i naočit čovek ozbiljna lica koji je sa zanimanjem pratio razgovor. Dok je apotekar nemoćno širio ruke, devojčica je skupljala svoje novčiće. Visoki čovek joj priđe i upita: „Zašto plačeš, mala? šta se dogodilo?“ „Gospodin apotekar mi ne želi prodati čudo i neće da mi kaže koliko ono košta. To je za mog brata Andriju, koji je jako bolestan. Mama kaže da mora na operaciju, a tata da to ne možemo platiti i da Andriju može samo čudo spasiti. Zato sam donela sve što sam imala.“ „Koliko imaš?“ „Dolar i jedanaest centi... Ali znate“, doda tiho, „mogu potražiti još novaca...“ Čovek se nasmeši. „Mislim da neće trebati. Čudo za tvoga brata košta upravo dolar i jedanaest centi!“ Jednom je rukom pokupio sitniš, a drugom nežno uzeo devojčicu za ruku. „Povedi me svojoj kući“, reče, „želeo bih videti tvog brata i razgovarati sa tatom i mamom. Možda uspemo pronaći čudo koje im treba.“ Otmeni visoki gospodin i devojčica iziđoše iz apoteke držeći se za ruke. Taj čovek je bio profesor Karlton Amstrong, jedan od najpoznatijih svetskih neurohirurga. Operisao je malog Andriju, koji se za nekoliko nedelja potpuno oporavio. „Ova je operacija pravo čudo“, rekla je mama. „Pitam se samo koliko bi koštala...“ Devojčica se nasmešila ne rekavši ništa, znala je da je čudo koštalo dolar i jedanaest centi. Naravno, ljubav i vera Andrijine sestrice uračunati su u cenu. *Bruno Ferrero*

Služim za proizvodnju i to se zna. Vrijedim koliko i letva u ogradi ovčinjaka. Nitko me ništa ne pita… Ja sam ovca broj sedamdeset i dva. Znam to dobro, jer mi piše na leđima. Da bi si olakšao posao nadgledanja, pastir je svaku ovcu označio brojem. Tako znam i to da nas je stotinu na broju. Ovca pod brojem sto ima vunene uvojke i veoma je umišljena. Mislim da broj sto nosi zato što ima najveću stražnjicu. Moj broj je sedamdeset i dva, a to znači da nisam među prvima kada stado krene, ali ni među posljednjima. To što sam u sredini znači da pripadam masi apsolutne osrednjosti. U stvarnosti nisam beznačajna. Iskorištavaju me kao i svaku drugu ovcu. Uzimaju mi vunu, mlijeko i janjce. Životinja sam. Služim za proizvodnju i to se zna. Vrijedim koliko i letva u ogradi ovčinjaka. Nitko me ništa ne pita. Stoga sam odlučila nestati. Udaljila sam se noću od stada misleći kako ću biti daleko kad pastir primijeti da me nema. U početku sam bila izvan sebe od sreće. Skakala sam po stijenama, birala mladu travu, pasla gdje sam htjela, pila vodu iz potoka, a kad bi mi to dodijalo legla bih u debelu hladovinu i odmarala se do mile volje. Vuna, mlijeko, janjci, sve je bilo moje. Napokon sam postojala! Dvije sam noći provela pod zvijezdama. Stvarno, što će meni pastir? Ali noćas sam spazila vuka, čula zvuk njegovih šapa i osjetila miris. Bio je u blizini. Skamenila sam se od straha, stajala nepomično ispred dva oka što su se svijetlila kao zvijezde, čula sam ga kako mljacka. Gotova sam. Ali odjednom se pojaviše dvije ruke i ponesoše me iz moga skloništa, dvije ljudske ruke koje dobro poznajem. Došao je pastir! Pronašao me je! “Idemo doma. Nedostajala si mi baš ti, broj sedamdeset i dva!” Bruno FERRERO Otac Bruno Ferero je katolički teolog i sveštenik iz reda salezijanaca. Pored teolooškog obrazovanja, stekao je znanja i iz filosofije i psihologije. Još u srednjoj bogoslovskoj školi se bavio pitanjima i problemima mladih. U ediciji "Kratka istorija duše", gde se bavi pitanjima porodice i vaspitavanja dece, objavio je više knjiga sa nekoliko stotina pripovedaka i proznih minijatura, koje su objavljene u više od 150 zemalja.