Претражи Живе Речи Утехе

Sve učestalija pojava da muževi postaju žrtve porodičnog nasilja, problem je što se to sakriva. U dva dana protekle nedelje uhapšene dve supruge koje su nasrnule na partnere Ilustracija Thinkstock glom razbio ženi glavu Porodično nasilje nad muškarcima nije mit u Srbiji. Tačno je da su žene u 90 odsto slučajeva žrtve partnera, ali one i te kako umeju da budu i nasilnici. Kod ove vrste rodnog nasilja dodatni je problem to što je muškarce sramota da prijave maltertiranje. Upravo zbog toga, kažu istraživači, ne postoji prava slika o ovom ozbiljnom društvenom problemu. Da žene, bez zazora, takođe uzimaju pravdu i batinu u svoje ruke, pokazuje i podatak da su u Srbiji za svega tri dana tri žene uhapšene jer su prethodono pretukle partnere. Zbog sumnje da je u svojoj kući u sokobanjskom selu Vrmdža pretukla nevenčanog supruga D. S. (49) i nanele mu lakše ozlede, policija je prekjuče privela i odredila pritvor do 48 sati njegovoj nevenčanoj supruzi Z. M. (44) zbog nasilja u porodici. D. S. je dobio batine jer je zaključao vrata kuće dok je spavao, a ključ ostavio u bravi, zbog čega Z. M. nije mogla da uđe u dom. Besna, ona je uspela da probudi nevenčanog supruga lupajući na vrata. - Još uvek omamljen od sna, D. S. je nekako došao do vrata i otvorio ih. Ispred ga je čekala besna Z.M., koja ga je svom snagom ošamarila, a onda pesnicom udarila u lice. Nesrećni čovek jedva je uspeo da se otrgne i pobegne u dvorište, a onda na ulicu, gde ga je spasla policija. U četvrtak 7. septembra policija je u Aranđelovcu uhapsila je Jovanu S., koja je nanela teške telesne povrede suprugu Milošu S., inače kamiondžiji, kojeg je uhvatila u prevari s dečkom. Jovana je tog jutra krenula na posao, ali se setila da nije ponela novčanik, pa se vratila kući. Kada je ušla u otključan stan, začula je čudne zvukove, a onda je videla, u bračnom krevetu, svog muža, kako vodi ljubav s komšijom Pericom, koji ga mazi po glavi i tepa mu "Maco moja!". U afektu, Jelena S. je uzela metalnu dršku od usisivača i njome zadala suprugu niz udaraca, a nije bio pošteđen ni njegov ljubavnik. Komšije su pozvale policiju, koja je uhapsila prevarenu ženu, kao i Hitnu pomoć, koja je morala da ukaže pomoć dvojici ljubavnika. Jeleni S. je određeno policijsko zadržavanje i protiv nje je podneta krivična prijava zbog nasilja u porodici. O slučaju iz okoline Bora, gde je razotkrivena i potom privedena nadležnim organima N. B. (73) zbog ucene i zlostavljanja muža Z. N. (75), letos je brujala cela Srbija. N. B. je prijavila svog slabo pokretnog supruga za nasilje u porodici, ali kako je kasnije utvrđeno, to je uradila da bi sa svojim prijateljima iz jednog penzionerskog udruženja mogla da ode na more. Naime, N. B. je rekla suprugu da sa prijateljicama želi da ode 10 dana na more. Objasnila mu je da to neće puno koštati, ali se muž pobunio zbog niskih penzija koje ovaj bračni par prima, skupih lekova, kao i zato što je on slabo pokretan i neko mora da brine o njemu. - Iznervirana tim odgovorom, N. B. je pozvala policiju i supruga prijavila za nasilje u porodici. Odmah je o tome obavešteno i tužilaštvo, koje "nasilniku" odredilo udaljenje iz stana i zabranu prilaska supruzi do okončanja postupka. A nakon toga, za N. B. više nije bilo nikakvih prepreka. Spakovala se i s prijateljicama penzionerkama otputovala na more, gde je uživala u čarima leta. Po njenom povratku s mora, "muž nasilnik" je nju prijavio za zlostavljanje i podneo zahtev za razvod braka, u kome se ovaj par nalazi gotovo 40 godina, a N. B. preti da "zaradi" i prijavu zbog lažnog prijavljivanja. TRI "KUĆE" ZA MUŠKARCE PRVA Sigurna kuća za muškarce osnovana je 2009. u Ćupriji, a 2012. je u Beogradu osnovan prvi Krizni centar za pomoć muškarcima žrtvama nasilja u porodici. Onda je usledilo otvaranje Sigurnih kuća i u Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu... Osnivač ćuprijske NVO "Muška sigurnost" je Dušan Trifunović, koji je i sam bio žrtva nasilja od strane supruge. Osim njega, prva dvojica stanara ćuprijske Sigurne kuće za muškarce su jedan penzioner iz Ćuprije, koga su tukli i žena i sin, i jedan farmaceut kojeg je takođe vređala i tukla žena. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:685058-Svakog-desetog-Srbina-bije-zena

Hej, vojniče ničije vojske, dobro si ovo napisao! Postoji jedan odsečak vremena ušuškan u sedamdesete na koji sam posebno osetljiv. To je onaj između 1973. i 1977. godine. U mojoj profesionalnoj karijeri ništa se tu tada prelomno nije desilo (osim što sam tačno na sredini te dekade počeo da letim). Ali desilo se nešto mnnogo važnije: u tom vremenskom tesnacu rođena je većina ljudi (pa i moje dvoje dece) s kojima se danas najčešće srećem, najčešće družim i još češće sarađujem. Zajedno smo u avijaciji, u medijima, u aj-tiju, ponekad i u umetnosti. Kao sada. Ilija Gajica, reditelj, pisac i scenarista je baš ta generacija, a napisao je roman koji je na priloženoj slici između "Otpisanih" i druga Tita sa poštanskih maraka. Ako izuzmem časne izuzetke, moja generacija vodi razgovore na koje nekada davno nisam ni pomišljao. Mojoj generaciji se povremeno koči desna, povremeno leva noga zbog prokletog diskusa između četvrtog i petog pršljena. Moja generacija se probudi u pola tri, pa ne može da zaspe do šest. Mojoj generaciji se sužavaju arterije, a proširuje prostata, slabi sluh, a jača dioptrija. Moja generacija voli da priča o mučnini u stomaku, nepravednom bombardovanju devedesetdevete i vezama kod lekara opšte prakse u Domu zdravlja. Poneko iz moje generacije ume čak i da umre. U vreme kada je rođen Ilija Gajica, pisac "Vojnika ničije vojske", moja generacija je bila na nekom vrhuncu, ajd' da kažem - zrele rane mladosti, na životnoj prekretnici prepunoj obećanja i, poput svakog kome se još nije rasklimao nijedan zub niti otpala ijedna dlaka s glave, sigurna da će ovako mladalački razbarušena i galamdžijski bezobzirna živeti večno. Mislili smo da je starost rezervisana samo za promašene u životu - uostalom, ko im je kriv kad ne znaju za bolje. A za decu koja su se tada tek rađala "bila je to zemlja u kojoj su rasla uverena da su srećna, da je to najbolja, najlepša, najpravednija zemlja na svetu i da za njih ne bi bilo bolje da su se rodili bilo gde drugde" (citat). Zato, ako vam kažem da je "Vojnik ničije vojske" roman o vremenu koje se razbaškarilo u četrdesetak godina između 1974. i 2016, pokušajte samo da naslutite koliko je tu prepoznatljivih situacija u odrastanju dečaka iz semi-ruralnog naselja na periferiji glavnog grada kroz dramatičnu spoznaju prvih ljubavi i prvih mržnji, surovih navijačkih zakona i pokoravanja slabijeg, malih uspeha ali i malih poraza, kroz veliku potragu za identitetom u svetu kojem grčevito želiš da se svidiš. Gajičin "Vojnik ničije vojske" rasteraće maglu sećanja na najvažnije decenije naših života. Možda nekome pomogne i da ne ostari pre vremena. A nekom, opet, da ostari kako valja. Zoran MODLI, FB