Претражи Живе Речи Утехе

Hej, vojniče ničije vojske, dobro si ovo napisao! Postoji jedan odsečak vremena ušuškan u sedamdesete na koji sam posebno osetljiv. To je onaj između 1973. i 1977. godine. U mojoj profesionalnoj karijeri ništa se tu tada prelomno nije desilo (osim što sam tačno na sredini te dekade počeo da letim). Ali desilo se nešto mnnogo važnije: u tom vremenskom tesnacu rođena je većina ljudi (pa i moje dvoje dece) s kojima se danas najčešće srećem, najčešće družim i još češće sarađujem. Zajedno smo u avijaciji, u medijima, u aj-tiju, ponekad i u umetnosti. Kao sada. Ilija Gajica, reditelj, pisac i scenarista je baš ta generacija, a napisao je roman koji je na priloženoj slici između "Otpisanih" i druga Tita sa poštanskih maraka. Ako izuzmem časne izuzetke, moja generacija vodi razgovore na koje nekada davno nisam ni pomišljao. Mojoj generaciji se povremeno koči desna, povremeno leva noga zbog prokletog diskusa između četvrtog i petog pršljena. Moja generacija se probudi u pola tri, pa ne može da zaspe do šest. Mojoj generaciji se sužavaju arterije, a proširuje prostata, slabi sluh, a jača dioptrija. Moja generacija voli da priča o mučnini u stomaku, nepravednom bombardovanju devedesetdevete i vezama kod lekara opšte prakse u Domu zdravlja. Poneko iz moje generacije ume čak i da umre. U vreme kada je rođen Ilija Gajica, pisac "Vojnika ničije vojske", moja generacija je bila na nekom vrhuncu, ajd' da kažem - zrele rane mladosti, na životnoj prekretnici prepunoj obećanja i, poput svakog kome se još nije rasklimao nijedan zub niti otpala ijedna dlaka s glave, sigurna da će ovako mladalački razbarušena i galamdžijski bezobzirna živeti večno. Mislili smo da je starost rezervisana samo za promašene u životu - uostalom, ko im je kriv kad ne znaju za bolje. A za decu koja su se tada tek rađala "bila je to zemlja u kojoj su rasla uverena da su srećna, da je to najbolja, najlepša, najpravednija zemlja na svetu i da za njih ne bi bilo bolje da su se rodili bilo gde drugde" (citat). Zato, ako vam kažem da je "Vojnik ničije vojske" roman o vremenu koje se razbaškarilo u četrdesetak godina između 1974. i 2016, pokušajte samo da naslutite koliko je tu prepoznatljivih situacija u odrastanju dečaka iz semi-ruralnog naselja na periferiji glavnog grada kroz dramatičnu spoznaju prvih ljubavi i prvih mržnji, surovih navijačkih zakona i pokoravanja slabijeg, malih uspeha ali i malih poraza, kroz veliku potragu za identitetom u svetu kojem grčevito želiš da se svidiš. Gajičin "Vojnik ničije vojske" rasteraće maglu sećanja na najvažnije decenije naših života. Možda nekome pomogne i da ne ostari pre vremena. A nekom, opet, da ostari kako valja. Zoran MODLI, FB