Претражи Живе Речи Утехе

Митрополит Јован је срдачно позвао све вернике да се придруже промоцији књиге "Воња чини чуда" у епархијеском Музеју. У отпоздравном говору г. Радунковић је захвалио Високопреосвећеном на позиву и укратко се представио верницима. По завршетку Литургије, у Музеју Епархије одржана је промоција књиге г. Бранка Радунковића, којој је присуствовала и екипа Хрватске радиотелевизије на челу са г. Августином Башићем, главним уредником религијског програма. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Баћушка, реците ми, зашто је духовно руковођење неопходно за некога ко улази у Цркву? И какво оно треба да буде? -Духовни живот потребно је учити; то је можда најважније учење у овом свету, без којег је наше друштво осуђено на пропаст. Погледајте докле нас је довео атеизам, до одбацивања живота по Божијим заповестима. Није случајно да је средином прошог века, наш свет био на ивици уништења и нуклеарне катастрофе. Сада су то тероризам, сатанска мржња, и деградација нашег села – сви они имају исти корен, који иде назад до уништња континуитета у духовном искуству, без којег не можемо да живимо нормалним животом. Ово не само да одвраћа људе од спасења и вечног живота, већ уништава наш тренутни друштвени живот. Задатак духовне наставе је управо да се обнови и ојача традицинални поредак, да се очува и развије духовно искуство. О важности овог служења наводи чињеница да се у Јеванђељу Господ назива Учитељем. Уосталом, Он нам је дао пример: Спаситељ је ишао кроз Палестину, од краја до краја, са својим ученицима, чинећи оно што су и други учитељи тога времена чинили – не само у Израелу, већ и у Атини, и на Истоку. Христос нам је показао да топла соба није неопходна за духовно учење; може се учити и на голим стенама. Најважнија ствар је шта учити и како. Хришћансто даје јасан одговор на ово. Наша вера, богатство нашег духовног живота, које је стечено, пре свега, кроз директно заједништво са Богом, тј. кроз молитву, кроз коју човек успоставља своју веру, без које, по речима Теофана Затворника, бившег ректора Петербуршке духовне академије, теоретско знање и образовање су од мале вредности. Али, у исто време, он не пориче значај знања, које је такође саставни део духовног живота, и који се никако не може занемарити. Зашто данас имамо толико проблема, укључујући и проблеме у духовном животу и проналажењу духовног оца? Цео проблем лежи у недостатку православног образовања, знања из области теологије. Када дете добије бар неко разумевање о томе шта је духовни живот, шта је вера, оно може да избегне многе грешке. Сазнања о духовном животу комбинују молитву и образовање. И наравно, посебно је важно схватити да духовни отац не може да понуди у пет или дест минута, оно за шта су потребне године. Уосталом, често се дешава да неко улази у Цркву мислећи да ће одмах постати светац, или добити посебне духовне дарове од Бога. Али то се никада не догађа. Молитва, окретање к Богу, мора бити комбиновано са образовањем, знањем, и променама у свакодневном животу. То су промене које духовни отац мора да прати, али он сам не може да понуди много духовном чеду који није спремно да прими. Духовни отац може да објасни, али – као што пише у Јеванђељу – сејач сеје, али кад птице дођу и позобају зрневље, човек опет остаје празан. Чедо и духовни отац треба да буду сарадници. Тек тада можемо говорити о истинском човековом духовном расту. Сматра се да духовни отац треба да научи своје духовно чедо да самостално размишља и узраста духовно. Међутим, многи људи воле да себе повере свештенику, тражећи савет и какве тапете да купе. Многи осуђују такво одрицање сопствене воље. Да ли је ово уреду? -Особа треба да сачува своју вољу и да доноси своје одлуке, јер једино сама особа може да донесе коначну одлуку у својој души. Зар Господ није мога да спасе Јуду, да га не изда? Наравно да је могао. Па зашто није? Јер је то једино могао учинити силом. Приморавати некога недопустиво је за Бога, за светост Божију. Форсирање добра не може бити добро. После свега, зашто је Спаситељ разапет? Он је могао да направи савршен свет, без икакавих недостатака, да човеку ништа не недостаје, без војске и канцеларија. Али Господ то није учинио, остављајући људима могућност да сами бирају између добра и зла. Друштвени живот особи даје знање, културу и искуство – али остављено је на човеку како да све то искористи. Исто је и у духовном животу. Господ нам даје – кроз Своју спасоносну мисију, преко Крста – могућност да превазиђемо сопствене слабости и да се боримо са ђаволом. Ипак, можемо да искористимо све ово само нашом сопственом вољом. Господ је створио универзум за нас; Он нам је дао законе по којима треба да живимо, Он нам је дао воду, храну и све што нам је потребно. Али, како ћемо живети у овом свету првенствено зависи он нас самих, наше воље, рада и знања. Дакле, важно је да живот буде заснован на испуњавању Божијих заповести и слободном људском избору. Али шта ако духовни отац отворено слама вољу духовног чеда, не покушавајући да учи, већ да командује? -Онда он није духовни отац. Шта још има на то да се каже? Све је речено у Јеванђељу. Погледајте како је Спаситељ поступао, а како су Апостоли поступали. Исто тако духовни отац треба да поступа. Али, ако он не поступа у складу са Писмом и не прати заповести Јеванђељске, него покушава да користи силу – како онда такав да буде духовни учитељ хришћанину? Наравно, треба подстакнути особу да се промени, треба је исправити и водити – али, у исто време, духовни отац ни под каквим околностима не сме да угњетава нечију личност. Неки људи траже духовног оца у манастиру, не гледајући у цркву која се налази покрај њихове куће… -Опет, није добро да се гледа «преко брда», мислећи да је негде тамо боље. Старац Силуан је рекао да, ако особа верује свом духовном оцу, Господ ће му открити мудрост преко њега, без обзира колико он био мудар, учен, или искусан. Овде онај ко тражи треба да има више поверења у Господа. Ако неко верује Богу, онда ће му Божија милост открити оно што је потребно. Привлачност манастира за новообраћеног је повезана са чињеницом да се монашки пут сматра исправнијим и спасоноснијим, а живот мирјанина изгледа као нека «полумера.» -Нарвно да се живот монаха и мирјанина у великој мери разликује. Ово су два различита пута, која ипак подједнако воде истом циљу: спасењу душе и заједништву са Богом. Када неко ступи у манастир, он у потпуности посвећује свој живот спасењу душе. Његов живот је сачињен од молитве и послушања, који требају да буду саставни део монашког живота. И овде, узгред, улога духовног оца, као и степен послушања њему, требало би да буде знатно већа. Али живот мирјанина такође је посвећен истом циљу – спасењу. Разлика је у томе што је мирјанин оптерећен другим обавезама – брине о породици, подиже децу, има друге важне, богоугодне бриге. Поред тога, човек који живи у свету суочава се са масом овоземаљских искушења – али то није додатна опасност, већ такође додатна прилика, јер превазилажењем ових искушења особа стиче непроцењиво духовно искуство. Важно је запамтити да Господ зна коме да пошаље каква суђења. Не постоји нико ко не може бити спасен. Дакле, бирајући пут, човек мора да запамти да су оба, и монашки и мирјански, подједнако спасоносни. Важно је начинити пажљив одабир, без журбе, по човековим унутарњим приоритетима – и онда деловати сопственим расуђивањем, са Божијом истином. Дакле, шта треба да чини особа која је тек постала верник и која тражи духовног оца? Како да донесе исправну одлуку? -Важно је да запамти да наш свет у злу лежи, и да смо сви грешни после пада Адамовог. Свако, укључујући ту и духовника, има своје грехе. Потпуно савршенство не постоји. Заиста, постоје људи великог знања и духовног искуства, којима се човек може обратити за духовни савет. Међутим, потребно је пажљиво бирати, имајући у виду да чак и врло добар духовни отац можда, из неког разлога, не буде лично погодан некој особи. Чак и веома учен и искусан духовник некада не може да испуни људске критеријуме, што отежава да се изгради један искрен однос. Дакле, важно је све узети у обзир, укључујући и људске компатибилности. Осим тога, подсетио бих на речи Теофана Затворника, о основи духовног живота. То је заједништво са Богом, чистота душе, благодат Божија. Очишћење од греха и лично окретање ка Богу јесу најважнији разлози због којих неко уђе у цркву. Ако је неко научио како да се покаје, како да исправи душу, и како да се моли – он може да живи под руководством било којег духовног оца; може да сам изабере добро и да тажи ка њему. Али ако није научио како да то уради, онда му ни духовни отац не може много помоћи. Важно себе поверити некоме на духовно руковођење, али важно је да особа уме да упореди речи духовног оца са речима Јеванђеља, са учењем светих отаца, и са саборским црквеним одлукама, које је потребно научити и разумети. Ни један духовни отац нема овлашћење да их надјача. И наравно, неко ко је ушао у Цркву мора да се моли без престанка – јер, после свега, заједница са Богом је главни циљ коме треба да тежи сваки хришћанин. Превод са енглеског: проф. Бојана Србљак Извор: Манастир Лепавина