Претражи Живе Речи Утехе

На данашњи дан, 14. октобра 1944. године, у месту Ђоја дел Коле, на средокраћи пута између Барија и Таранта, формиран је Први падобрански батаљон НОВЈ, чије традиције наставља и негује 63. падобрански батаљон Војске Србије. Припадници јединице овај дан обележавају као Дан формирања падобранских јединица и као Крсну славу-Покров Пресвете Богородице. Тим поводом, свим падобранцима, садашњим и бившим, тим честитим људима, херојима у миру и јунацима у борби за слободу отаџбине (које ми летачи иначе сматрамо "ћакнутим", јер скачу из исправног авиона ) честитам Крсну славу и Дан јединице са жељом за мирним небом и меким приземљењем, уз тему, на којој ће бити описан историјат јединице. Живели!

Da li je bivša Jugoslovenska narodna armija (JNA) bila neefikasna i da je sa vojničkog aspekta doživela totalni debakl i dalje je predmet spora vojnih analitičara, političara, bivših generala i oficira svih zaraćenih strana. Međutim, uprkos diskusijama tih ratnih 1990-tih godina bilo je niz primera koji govore drugačije, gde su pojedine jedinice iskazivale neviđeno herojstvo i hrabrost. Jedna od takvih operacija, je i ” Operacija Čapljina”, koja je izvedena na današnji dan 23. aprila 1992, kada je helikopterskim desantom iz opkoljene kasarne spaseno više od 170 oficira, podoficira i članova njihovih porodica. Oprobani scenario blokada jednica JNA koj je počeo u Sloveniji i Hrvatskoj u leto/jesen 1991. godine preselio se i na BiH u rano proleće 1992, kada su se neki garnizoni našli u okruženju hrvatskih i muslimanskih paravojnih formacija. Među tim objektima je bila i kasarna u Čapljini, gde se nalazio nekadašnji auto-nastavni centar. Na kasarnu koja je već dva meseca bila u okruženju, a poslednjih 14 dana pred operaciju pod svakodnevnim pritiskom brojnih paravojnih snaga HVO i HOS. Zbog toga Komanda 13. Bilećanskog korpusa je odlučila da se iz opkoljene kasarne vojnici, podoficiri, vojnici i članovi njihovih porodica izvuku iz okruženja. Akcija je imala isključivo odbrambeni i humanitarno-spasilački karakter. Naređenje za izvršenje zadatka izdao je tadašnji komandant 13. Bilećanskog korpusa general Momčilo Perišić, a humanitarno-spasilačka akcija poverena je pripadnicima 63.padobranske brigade. Planiranje operacije započelo je izviđanjem rejona oko kasarne, kada je na osnovu prikupljenih informacija zaključeno da će akcija biti daleko opasnija i teža nego što se predviđalo. Komandant koji je izveo operaciju ” za izvođenje akcije okupio je 27 padobranaca, rezervista, koji su imali veliko borbeno iskustvo. Jedini uslov za uključenje u ovu operaciju za koju se verovalo da će biti i žrtava bila je “dobrovoljnost”. Kreatori operacije zahtevali su za izvršenje zadatka angažovanje devet transportnih helikoptera Mi – 8 (HT-40) sa po tri člana posade, u sledećem rasporedu: jedan će biti komandni u kome će se nalaziti 12 padobranaca u ulozi službe za traganje i spasavanje u slučaju da neki helikopter bude oboren. U ostaliho sam nalaziće se po dva padobranca, od kojih će jedan pomagati u ukrcavanju, a drugi biti borbeno obezbeđenje. Neki su se čudili zašto se tako malo pa dobranaca koristi, dok su planeri govorili da im je potreban prostor da se smeste ljudi koji se izvlače. Plan operacije takođe je predviđao da avioni JRV i PVO bombarduju uočene ciljeve i protivničke vatrene položaje, a zatim se spuštaju padobranci sa helikopterima, dok artiljerija nastavlja vatru posrednim gađanjem. Zbog mogućnosti pogotka helikoptera, procenjeno je da letelica ne sme da se zadrži duže od 10 minuta, što je prema proceni bilo dovoljno vremena da se izvuku opkoljeni iz kasarne. Međutim, jedan detalj, koji se desio iznenada mogao je da dovede čitavu operaciju u opasnost da bude provaljena. Hrvatske paravojne formacije su uoči izvođenja operacije uhapsile jednog od ključnih pilota helikoptera, koji je bio uključen u realizaciju ” Operacije Čapljina”, dok je obilazio svoj stan u Mostaru. Pilot je momentalno bio poslat u zarobljeništvo. Međutim na svu sreću operacija nije bila provaljena. Kako je vreme odmicalo, situacija oko blokirane kasarne se usložnjavala, pa je bilo potrebno što hitnije da se krene u akciju spasavanja. Iznenadni signal za početak operacije, dat je 23.aprila 1992. u popdnevnim časovima. Artiljerijska priprema i udar po neprijateljskim položajima počeli su 16.45 časova i trajali su do 17 časova. U to vreme sa sa heliodroma Jesenice u Mostaru poletelo je šest helikoptera Mi- 8, a tri sa heliodroma Ortiješ. U svakoj letelici nalazila se posada od dva pilota i jednog mehaničara, koji su se dobrovojno javili za akciju. Osim njih, u helikopterima je bilo raspoređeno 25 padobranaca koji su imali zadatak da obezbeđuju, štite i pomažu ukrcavanje i izvlačenje vojnika. Helikopteri su prvo kružili izand kasrane, pre nego što je krenula realizacija operacije, a iznad njih leteli su dva jurišnika J -21 “jastreb” koji su oko 17 časova otvorili uragansku vatru iz mitraljeza i nevođenih raketnih zrana na položaje protivnika oko kasarne i neutralisali ih. Tog trenutka opkoljenim vojnicima je stigla poruka da je krenula akcija izvlačenja i da se spreme za evakuaciju. Osam helikoptera je počelo da se spušta u kasarnu i to na tri pozicije parking, pista za postrojavanje i igralište. U roku od samo 8 minuta ukrcano je skoro 170 vojnika i civila za koje se dvonedeljna opsada završavala i otvoren im je put u slobodu. Dok je trajalo ukrcavanje vojnika i civila uhelikoptere, sa zgrada koje su okruživale kasarnu otvorena je vatra na helikoptere. Nekoliko hitaca pogodilo je kabinu jednog helikoptera, ali su piloti pukom srećom ostali nepovređeni. U drugom slučaju pilot je kroz bočni prozor otvorio vatru iz škorpiona po neprijatelju. Akcija spasavanje je trajala dugo od predviđenog vremena, a veza sa komandnim helikopterom je često prekidana, ali se komandant operacije uzdao u hrabrost svojih vojnika i pilota. Kada se i osmi helikopter našao u vazduhu operacija je završena. Posle poslednjeg ukrcavanja helikopteri su poleteli ka Mostaru, Nevesinju i Bileći. Zahvaljujući veštini pilota helikoptera i hrabrosti padobranaca iz kasarne Čapljina je spaseno 170 vojnika, oficira, podoficira i civila. Šest helikoptera je bilo izbušeno vatrom iz pešadijskog naoružanja, a jedan Mi -8 doleteo je sa jednim motorom. Za vreme izvođenja operacije nijedan helikopter nije bio oboren, niti ijedan vojnik ili padobranac nije bio ranjen, što je bilo ravno čudu u masovnom puškaranju. Zbog tajnosti same operacije komandi opkoljene kasarne u Čapljini je javljeno za početak operacije tek kad su letelice bile u vazduhu. Pojedni vojnici koji su bili na isturenim pozicijama odbrane opkoljenog objekta nisu imali pravovremena informaciju šta se dešava, pa je zbog toga oko 25 vojnika ostalo u kasarni i njih su hrvatske paravojne snage zarobile, potrpale u autobus i odvezli u Metković, gde je njihova golgota u zarobljeništvu trajala je 117 dana dok nisu razmenjeni. POGLED IZ DRUGOG UGLA Ovoj temi pisalo se i na forumu ” Srpski oklop” koja je pokrenuta avgusta 2009. godine. Autor posta potpisan je sa Mitrović D. koji je 14.novembra 2011 napisao post sledeće sadržine koji prenosimo u integralnoj verziji bez skraćivanja: “ O sebi mogu reći da sam jedan od 25 momaka koji su ostali neobavešteni o akciji, i zbog uspešnosti akcije imao sam čast i patriotsku obavezu da provedem 117 dana u zarobljeništvu HVO – za one koji ne znaju to su bile jedinice Hrvatske vojske koje su nosile dodatak O da bi se razlikovali od vojske matične zemlje, a u zatvoru koji je formiran našim dolaskom u bivšoj zgradi policije u mestu po imenu Ljubuški (oni se hvale da je poznato i po Pavelicu…zaključite sami gde sam bio tih 117 dana). Dakle moram da iznesem sledeći podatak koji vojska ne iznosi a to je da je čovek koji je znao za akciju je bio po činu major muslimanske vereispovesti Hadžić ali nije to sve jutro posle izvedene akcije kad nismo očekivali da ima bilo koga u kasarni gle čuda na tlu kasarne zatičemo i tadašnjeg bezbednjaka u kasarni koji je eto odlučio da ostane da živi u Čapljini…i ne samo njega već jos 5 oficira i podoficira koji su dobrovoljno ostali. E sad tajnost akcije je očigledno postojala al izgleda niko nije razmišljao da ti ljudi nežele više da budu deo te vojske……….zato je nas 25 spakovano u autobus i prebačeni smo u Metković gde su nas upoznali sa svim lepotama zarobljenistva kao i HOS jedinicama (nadam se da znate ko su one gospodine Lazanski) Koliko vidim gospodin Lazanski je opisao akciju po onome sto je dobio od staresina i vrhuske tadasnje vojske, koji si po ko zna koji put zaboravili da istaknu da je ta akcija izvedena tako da su helihopteri imali ogromne oznake crvenog krsta te da smo mi ostalo na milost i ne milost tadašnjim snagama HVO odnosno nas 25 na oko 1000 vojnika koji su okruživali kasarnu, a samo zato sto nam niko nije rekao za akciju, a gore pomenuti komadant se kasnije hvalio na nekim njihovim televizijana da je predao 25 “četnika” Hrvatskoj vojsci…. Zaboravljaju takođe da navedu svoju nesposobnost da roditeljima nas 25-orice objasne, kažu ili ukažu gde smo i sta se sa nama desilo. Nego su nasi roditelji prolazeci kroz sve i svasta uspeli da saznaju gde se nalazimo i o tome obaveste vojnu vrhusku u kojoj je bilo i oficira koji su znali da kažu “ko vam je kriv kad imate sinove..ja imam ćerku” Zato želim gospodinu Lazanskom da otvorim oči da se bolje informiše i raspita o događajima iz tog vremena i da shvati da smo nas 25 aktivnih vojnika jako dobro upoznali skolsku akciju JNA, JA ili već VJ (jednu od najuspesnijih gle ironije) gde je tom prilikom nas 25 ostalo od ukupno 100 vojnika u kasarni sto možda i nije tako loše 1 / 4 je po njima valjda prihvatljiv gubitak u ljudstvu od 25 % EEEEEeeeeee…………..zato rado Srbi idu u vojnike Obaranje jastrebova Kada su se hrvatske snage pribrale od iznenađenja uspele su da obore dva jastreba prenosnim PVO raketama Strela 2M. Tada jastrebovi nisu imali uređaje za izbacivanje IC mamaca. Od dva oborena pilota jedan je zarobljen i kasnije razmenjen, a drugi je uspeo da se spasi, tako što je tri dana izmicao poteri i da se vrati u sopstvene redove. U operaciji Čapljina postignut je i jedan rekord. Naime u jednom Mi -8 ukrcano je bilo 43 vojnika plus tri člana posade, i dva padobranca, sa čime je oborena svaka procena mogućnosti prevoza tim tipom helikoptera. Ova operacija dugo vremena ostala je pomalo zaboravljena, a predstavlja odlučnost sa kojom su piloti helikoptera i padobranci krenuli u akciju spasavanja opkoljenih saboraca, što je najsvetiji primer vojničke časti i tradicije. Andrej MLAKAR vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com

Црногорски свештеник-падобранац: Господ није дао да велика Русија пропадне Од ИН4С - 02/04/2018 Пише: ИГОР ДАМЈАНОВИЋ Није риједак примјер у бурној историји Балканског полуострва да су многи свештеници умјесто службе Богу били принуђени да се са сабљом и пушком у руци супротстављају поробљивачима. Стопама свештеника који су се прославили својим јунаштвом, попут Петра Јагодића, Луке Лазаревића и Мила Јововића, отишао је и црногорски свештеник Мијајло Бацковић, који је након завршене Богословије на Цетињу 1997. године ступио у легендарну 63. падобранску бригаду Војске Југославије и 1999. бранио отаџбину од агресора. Редован војни рок за младог богослова у најбољој јединици некадашње југословенске војске, због догађаја који су услиједили током 1998. и 1999. продужио се на готово двије године. Своје утиске и сјећања из тих тешких времена подијелио је ексклузивно за „Russia Beyond„, осврнувши се и на актуелне руско-црногорске односе. Интервју преносимо у цјелини: Како сте након завршене богословије доспјели у елитну 63. падобранску бригаду Војске Југославије? Мијајло Бацковић: Заиста су чудни путеви Господњи, али сваки од тих праваца у нашем животу бирамо својом вољом и својим темпераментом. Богословија на Цетињу, тек обновљен рад, 90-те, санкције, ратови свуда око нас, а највећи онај у нама, почетак дивљања дукљанског „националног поноса“. Ту се први пут у животу сусрећем са отвореном мржњом и сталним нападима на нашу школу, манастир, владику Амфилохија! Могу рећи да су ме године проведене на Цетињу добро припремиле за даљи живот, у сваком смислу! Рођен сам у Јужној Африци, отац ми је од малена пуштао гусле и тим светим звуком, који ме је учио о мојој отаџбини и великим људима који су тамо живјели, учио о Богу, и свим оним дивним и узвишеним идеалима, то је био мој први српски уџбеник. Слушајући о свом прађеду чије име носим, перјанику, борцу са Брегалнице, носиоцу златне Обилић медаље за храброст, комити, ја нисам имао дилеме у којoј јединици наше војске желим бити – оној најбољој! С обзиром да сам на регрутацији добио морнарицу морао сам да нађем везу и одем у Ниш. Нисам одустао и успио сам. Да ли сте у моменту ступања у 63. падобранску бригаду претпоставили да ћете ускоро доживјети и непосредно ратно искуство? М.Б.: Нико од нас то није знао. Били смо дјеца и нико рат није желио. Били смо добро обучена дјеца у чију је обуку Војска Југославије уложила много средстава. Ја сам у војску отишао још 1997. и због ратног стања остао сам тамо све до краја НАТО агресије. Два своја рођендана провео сам у униформи 63. Падобранске бригаде. Било је то једно братско дружење кроз које нам је сва та обука лакше падала. Знам да није било у Војсци Југославије боље јединице, гдје смо кроз падобранске скокове који су посебна веза међу нама, постајали једно! Били смо ефикасни у акцијама. Подсјетићу да је наша јединица заузела највеће терористичко упориште „Јуник“. Били смо и веома активни у бици за Кошаре и низу других жаришта. Међутим, тешко смо подносили оне болне растанке са нашом браћом који су истински хероји, а о којима се данас на жалост не прича. Мени је велика част била што сам био саборац истинских витезова из најбоље једнице Војске Југославије. Како у оној пјесми каже „А најбољих нема, однио их Бог“, много мојих сабораца је нажалост положило живот за Косово и Метохију. Било је и оних поријеклом са територије Црне Горе, попут замјеника команданта наше бригаде, хероја и великог човјека Горана Остојића. Морам поменути и нашег брата Радоша Церовића из Лесковца, Марка Аврамовића из Тивта, чији гроб обилазимо на сваку годишњицу НАТО агресије. Битно је поменути и све оне који су били тамо гдје је било најтеже кад је требало, и многи од њих су из Црне Горе -велики јунаци који су оправдали своје претке. Они данас живе и раде овдје и широм свијета, ја их овим путем поздрављам и желим да им кажем да је велика част бити њихов брат! Да ли сте ви и ваши ратни другови из 63. падобранске бригаде били спремни за НАТО копнену интервенцију и непосредни судар са најопремљенијом и најмоћнијом војском на свијету? М.Б.: Апсолутно, ми смо гледајући све вријеме немоћно, то неправедно, кукавичко „ратовање“, прижељкивали да се копнено искрцају, али и они су то добро процијенили, зато до копнене инвазије није ни дошло. Како сте примили информацију да се, иако непоражена, Војска Југославије мора повући са територије Косова и Метохије? М.Б.: Разочарење! Сада сам свјестан да је тако вјероватно морало, али тада… издаја је била ријеч која би се могла истаћи у нашим осјећањима тог тренутка. Наша јединица скинула се тек средином јула и вратили смо се кућама. Много је људи директно или индиректно учествовало тих година у рату против терориста и НАТО крвника, у разним јединицама наше војске. То су скромни јунаци, сада родитељи које молим да никад не забораве тај период свог живота и своју браћу која су животе за нас дали. Молим их и да не ћуте. Не бојте се јер знам да сте неустрашиви. Учите вашу дјецу да буду људи, мудри и храбри! Када би вас отаџбина поново позвала да ли бисте поново обукли униформу ваше бригаде? М.Б.: Када би моја земаљска отаџбина постала опет оно што је била, сви ми би се опет као један одазвали позиву и бранили ако затреба! Служите у Грбљу, парохији у којој је много грађана Русије купило некретине. Много ваших вјерника долази из Русије и других бивших совјетских република. Као неко ко долази често у додир са грађанима Руске Федерације, да ли сматрате да је наша трагедија 1999. године измијенила и пробудила Русију? М.Б.: Судбине Балкана и Русије увијек су се кроз историју преклапале, тако се десило и 90-тих година распадом СССР-а и Југославије. Мислим да је Русија своје дно дотакла управо у годинама када креће „коначна“ офанзива против српског народа на Балкану. Године 1999, када су чланице НАТО-а кукавички напале малени српски народ, у Русији је владала економска криза и неспособан предсједник. Издвојио бих само један детаљ, веома битан за нас, али мислим да то показује стање у Русији, а то је заузимање аеродрома у Приштини од стране наше браће, Руских падобранаца, који мимо наређења свога предсједника остају на аеродрому пружајући подршку српском народу! Вријеме је показало да Господ није дао да велика Русија пропадне, и они се управо тада „буде“, и велика је радост што за 19 година имамо јаког брата који опет може да нас брани! Да ли организација ветерана 63. падобранске бригаде у Црној Гори сарађује са сличним организацијама у Русији? М.Б.: Нас војне падобранце цијелог свијета повезује срце и љубав према својој отаџбини! Наравно, ту бих направио разлику између колега из других земаља и наше браће из ВДВ-а. Са њима сарађујемо у сваком смислу, то показују и врло честе посјете високих делегација, како активних тако и ветерана из Русије. Удружења ветерана 63-ће падобранске бригаде из Србије, Црне Горе и Републике Српске активно сарађују са братским удружењима из Русије како на пољу ветерана тако и у спортском дијелу такмичења наших падобранаца. Шта за вас представља Русија? М.Б.: Велика је част бити свештеник у Грбљу, постојбини Светог Српског Кнеза Мученика Лазара. Ова Српска колијевка која лежи на мору обасјана са 65 кандила вјере, то су наши храмови и три манастира. Због тога била је занимљива нашој браћи православним Русима, Грузинима, Јерменима… Свака наша служба обогаћена је њиховим присуством, та ширина руске душе и дубока побожност код многих мјештана пробудила је љубав ка Литургији. Прије пар година, када је однарођена власт у Подгорици у низу својих непочинстава увела санкције нашој браћи у Русији, црногорске власти су претходно опљачкале Русе, па онда ставиле до знања да им више нису интересантни. Ја сам у име Грбљана прије неколико година боравио у Москви и предсједнику Владимиру Путину однио на поклон плац у Грбљу. Неко ће се насмијати, али то је била важна симболична порука, да ми санкције не признајемо! Хвала Богу, имам мноштво пријатеља и кума који је Рус. Сваког дана сам са њима, и они знају истину да није народ Црне Горе увео санкције, као што се народ није питао ни за признавање некакве терористичке творевине на југу Србије, или удруживање са НАТО крвницима. Није то народ Црне Горе, то је недостојна влада у Подгорици. На жалост, због лошег третмана и увредеа многи су отишли и због тога у економском смислу опет страда обичан човјек који је у Боки живио углавном од туриста из Русије. Крај нашег разговора искористио бих за честитку на убједљивој побједи на предсједничким изборима у Русији, великом човјеку и искреном српском пријатељу Владимиру Путину! Поред свештеничке службе, отац Мијајло Бацковић се налази на челу „Братства православне омладине Црне Горе“, која је била иницијатор многих хуманитарних акција. Обавља и дужност генералног секретара НВО „Ветерани 63. падобранске бригаде“ у Црној Гори. До сада је сакупио 33 падобранска скока (32 са куполом и 1 са крилима), на висинама између 600 и 5000 метара. Живи у Тивту и отац је два сина. Текст преузет са „Russia Beyond“ View full Странице