Претражи Живе Речи Утехе

Знате ону стару шалу када се једна девојка жали својој другарици на свог момка: ”Јесте да ми је момак психопата и да ме прогања…, али барем ми је у томе посвећен”. Иако може звучати веома сурово, ова шала носи у себи болну истину о томе колико свако од нас има дубоку природну потребу да буде неком привржен… и да му се неко посвети. Страх од губитка односа (сепарациони страх), који ”вучемо” од детињства временом почне да се преноси и на наше односе са супружником, вереником/вереницом, момком/девојком… И то додатно стимулише анксиозност. Једном приликом је др Габор Мате рекао: ”Ако желите да видите колико сте емотивно исповређивани, уђите у брак са неким и постаће вам убрзо веома очигледно”. И то заиста јесте тако зато што у браку постајемо јако блиско емотивно упућени једно на друго и тада из нас излази све оно што нисмо ни знали да је дубоко скривено у нама. Уколико нисмо имали адекватну повезаност (емотивну усклађеност, извесно и сигурно повезивање) са нашим родитељима, велика је вероватноћа да ћемо касније у везама пристајати на ”било шта што нам се понуди”, макар нас то и повређивало. Када смо одрастали под константним страхом од губитка односа са родитељем (или једноставно у немогућности да се са њим повежемо), и када потом ућемо у однос са супружником, начин на који смо се емоционално повезивали са нашим родитељима се тада преноси и на тај однос, што често још више интензивира анксиозност у нама. При томе, наш супружник може стварно да буде чак и ”најбоља особа на свету”, али то неће умањити страх у нама да ће он ”једног дана да схвати каква сам и остави ме”, ”да ћу му досадити”, јер ”заслужује бољу”.... Зашто? Зато што је то наш страх… а не његов. И колико год нас други разуверавали, они не могу уместо нас променити начин који се ми у себи носимо са нашим сопственим страхом. Могу нам бити велика подршка у томе, али не могу они уместо нас направити ту промену у нама. Када смо годинама одрастали у неизвесном начину емотивног повезивања и усклађивања, наша биохемија мозга је измењена и тада мозак и нервни систем функционишу као да је и даље ”ратно стање” и да ”сваког тренутка можемо бити повређени”. Емоције попут љутње, туге, страха, стида које не буду виђене од родитеља и не посвети им се адекватна пажња, подстичу формирање несвесних уверења да ”нисам вредан туђе пажње”, ”лош сам па ме зато овако третирају”, ”са мном нешто није у реду”... И онда несвесно све то уносимо у однос са супружником, често имајући утисак ”да мене опет не виде и не разумеју”... Научена да скенира и пронађе опасност како би нас на време заштитила, наша психа, будући да није имала такво рано искуство у детињству, не зна како да тумачи и прихвати љубав и пажњу коју нам сада супружник посвећује и то може додатно да подиже анскиозност у нама, јер ниво неизвесности коју стимулише наше несвесно уверење ”када ће ме оставити” све више расте и наша психа непрестано скенира потенцијалне опасности… Уколико те опасности не проналази у реалном свету око себе, она почиње да их креира у имагинарном (маштом), како би имала ”барем нешто опипљиво” на шта може да се усмери и тиме ”разреши” напетост (”Ти измишљаш проблем тамо где га нема!”)… др. Данило Михајловић