Претражи Живе Речи Утехе

Јуче, на заупокојеној литургији, док сам, стојећи у реду за причешће, по ко зна који пут чуо ове речи, и разумевао их као да се односе на моје грехе тј. да је сваки мој грех издајнички пољубац, као што на свој начин и јесте, мисли су ми одлутале у другом правцу и разумевању овог дела молитве... Ако се под Јудиним целивом разумеју наши греси, има ли смисла на свакој литургији обећати да их нећемо поновити ако као људи и хришћани знамо да ћемо то (скоро сигурно) урадити опет? Овде није спорно то да ми заиста не желимо да поновимо своје грехе и имамо искрену жељу да то обећамо и одржимо, али, ипак, искуством знамо да то (најчешће) нећемо испунити... Зашто онда обећавати да ћемо испунити нешто што знамо да нећемо моћи? Јер мислим да ми и немамо моћ да никада (опет) не сагрешимо него само да се трудимо у том правцу. А ако смо искрени према себи онда знамо да некада немамо чак ни тај труд... У том светлу ми се појавила мисао да се под Јудиним целивом можда мисли на нешто друго, неки други промашај у односу према Богу, а не примарно на наше (нажалост) уобичајене грехе. Да се мисли на нешто што ми имамо моћ да урадимо, што можемо да обећамо, макар са већом надом на испуњење него у односу на наше страсти и слабости. Јуда је својим целивом окончао своју издају и коначно окренуо леђа Христу, до тог тренутка је можда могао и да се предомисли и да му буде опроштено као Петру али тим целивом је он рекао да се више никада неће вратити Христу, никада тајној вечери, никада осталим апостолима. Може да се каже да су и Јуда и Петар три пута издали Христа: Јуда одласком првосвештеницима, учествовањем на вечери са намером издаје и коначно целивом а Петар са три узастопна одрицања од Христа. Али Јуда се након целива склонио од свих апостола и гледао са стране одвијање страшних догађаја који су уследили а Петар је бризнуо у покајни плач и вратио се осталима. Јуда је након свега у очајању извршио самоубиство а Петар је упркос свему са осталима дочекао вест о Васкрсењу. Петар није дозволио да га грех одвоји од Христа, није трећим одрицањем коначно окренуо леђа и отишао на другу страну. Зато мислим да можда има више смисла Јудин пољубац схватити као издају милосрђа Божијег и Цркве напуштањем и удаљавањем од причешћа, литугије, Цркве, Христа због било чега што смо урадили или нам се десило. Као када би рекли: нема везе што си ми све до сада опростио и увек ме прихватио, нема везе што сам и даље ту захваљујући теби, нису ми битне ни многе утехе којима си ме посетио, важније ми је што нисам задовољан собом и што нисам достигао оно што сматрам да је потребно. За разлику од наших грехова мислим да ми имамо већу моћ да у молитви пред причешће обећамо да ћемо се увек вратити Богу шта год урадили или нам се десило. Да ћемо увек доћи по опроштај, помоћ, молитве свих у Цркви, да никада нећемо окренути леђа у очајању па макар у себи и пузали пред Чашом... Мислим да тако нешто можемо да обећамо, а нарочито у осећању захвалности за сва добра која смо у Цркви примили и поред свега што смо урадили од када знамо... Можемо да обећамо да упркос својим гресима нећемо учинити коначну издају свих молитви које су принете за нас и свега онога кроз шта смо са Црквом прошли и Царства ка којем сви идемо.