Претражи Живе Речи Утехе

Долазе празници и окупљање породице, фамилије… Тада често исплива све оно што нисмо искомуницирали и разрешили једни са другима, јер смо тада сви на окупу и имамо више времена. Желим да те подсетим да без обзира на то како ће твоји ближњи реаговати, ти и даље имаш слободу да одлучиш да ли желиш да сачуваш свој мир. Свађа не почиње тек када се скупимо сви заједно у истом простору. Она почиње много раније у нама, нашим мислима и осећањима. Већ сама помисао на добро познат сценарио, према коме неко од наших укућана започиње конфликт подгревајући стара питања, буди у нашем нервном систему “припреме за рат”. Уколико то на време препознамо (већ сада) у нашим помислима и покретима срца (емоцијама), те навалентне помисли и сензације у телу постају само позив на опрез. Ако на тренутак престанемо да усмеравамо пажњу на спољашњи свет (мамине/татине/дететове поруке или (не)јављање; мужевљево/женино дизање тензије…) и усмеримо нашу пажњу на то шта се већ овде и сада буди у нашим мислима и телу, тада можемо да се добро припремимо да сачувамо наш мир и током заједничког времена које ћемо провести кроз празнике. Када сам био дете и имао проблем што је једна особа стално имала потребу да ме увуче у свађу, мој свештеник ми је рекао једну једноставну мисао, која ми се урезала у срце и помогла да променим ситуацију у којој сам се налазио: “Не заборави да је за свађу увек потребно двоје. Уколико не желиш да се упустиш у свађу, нико на свету те на то не може натерати.” Заиста… То је мој унутрашњи простор слободе у коме ја бирам како ћу се поставити у свакој ситуацији. Међутим, нас буни то што заборављамо да туђе речи и поступци нису нама упућени, него су само нешто што избија из душе те друге особе (!). Док те нападају када ниси ништа погрешно урадио, не ради се нужно о теби, ради се о нечем њиховом. Тако супругова критика тебе не значи аутоматски да те одбацује, него може бити да он/она осећа немоћ да успостави са тобом блискост и не зна како себи да помогне при томе… Исто тако, дететово одбијање да те послуша не значи да си лоша мајка и неспособан родитељ да васпиташ сопствено дете, него можда се твоје дете само развија и пролази природне фазе суочавања са сопственим фрустрацијама и немоћима да ствари буду онако како би оно то дечије желело да буду… А ти? Ти можеш ту златну прилику искористити да научиш нешто ново о себи како би себе боље упознао и ослободио се барута који у теби експлодира сваки пут када неко други својим речима и делима повуче окидач болног места твоје душе. Посебно ако ти је досадило да зависиш од туђег (не)расположења… Колико год некад било нелагодно, породични сусрети су идеалан терен за упознавање наших сопствених немира и нереалних уверења о нама и другима, немира које нисмо ни знали да гајимо у себи. Искористи тај период да овај пут радознало посматраш шта твоје ближње узнемирава од тебе и зашто баш то (а не нешто друго), као и посебно да радознало посматраш шта тебе и у којим ситуацијама узнемирава од њих. Запиши те драгоцене спознаје и посвети се томе да их боље упознаш. То ће ти омогућити да овај пут празнике прославиш у миру и да видиш да постоје одређени обрасци које можеш променити. Немири наших ближњих јесу само талас који узбурка сав талог који је већ у нама. Да, они често заиста имају своје немире, али њих можемо променити тек суочавањем са нашим сопственим немирима у нама самима. Не можеш променити свог ближњег тражећи од њега да се он промени јер се не уклапа у оно што ти желиш, али можеш променити у себи свој однос према ономе што те од њега узнемирава. Тада долази и до твоје промене према њему: Мамино/татино не прихватање наших животних избора иако смо одрасле особе, не тичу се нужно тога да смо “лоши” и “криви”, него имају везе са маминим/татиним изазовом да се носи са сопственим страховима јер их можда плаши то што немају контролу над ситуацијом (нашим животом). Када то препознамо, схватамо да се не ради о нама и тада не реагујемо из афекта… Не заборави: Ми никада не реагујемо на туђе речи и поступке, него на наша сопствена несвесна уверења о нама самима која се само активирају туђим поступцима. Управо у тој спознаји је почетак наше слободе да сами одлучимо како ћемо се поставити у наредној узнемирујућој ситуацији. Да бисмо могли имати мир у себи и сачувати га и у тим стресним тренуцима, потребно је да знамо да га можемо пронаћи у речима Христовим и остварити молитвом њему. Тај мир у коме можемо остати није обична неузнемиреност, него истински спокој душе, о којој говори Господ Исус Христос: “Мир вам остављам, мир свој дајем вам: не дајем вам га као што га свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји.” (Јеванђеље по Јовану 14, 27). На крају свете Литургије свештеник нас отпушта са таквим миром који се у тајни Причешћа са Христом усељава у нас и испуњава наше срце, речима: “У миру изиђимо…” Носећи Христа у срцу, мир у нама смирује немире око нас. др Данило Михајловић

Данка. Кад сам чула то име пре десет дана, помислила сам: “Боже, како је лепо. Старо, а посебно. Ако будем имала још једну ћерку, тако ће се звати.” И свим срцем се надала да ће се мала Данка вратити мајци у наручје. Данас, у стомаку ми је камен. У грлу кнедла. Не функционишем, нисам своја. Као ни већина мајки. Зато што међу нама постоје људи који ударе бебу аутомобилом, убију је, а онда убаце у гепек аутомобила и истоваре поред пута. Као да није дете. Као да није нечија. Као да је… Ма не могу ни да изговорим. И да, знам да то нису људи. Али нису двојица радника Водовода једино што ме данас мучи и плаши. Брине ме и ужасава помисао да све то није једна обична случајност. Да ти “људи” нису само “један у милион”. Да су они наша реалност. Живе око нас, имају своју децу, унуке, послове, кумове, пријатеље. Своје хобије, навике, комшије с којима пију кафе. Славе славу, крсте се. Вероватно немају никакав досије, осим понеког саобраћајног прекршаја. Брине ме то што не мислим да је могуће да се деси таква случајност, да се та два монструма случајно сретну на истом послу, случајно уђу у ауто, случајно прођу пустом улицом, у неком селу, случајно убију бебу и обојица, не један, него ОБОЈИЦА, реше да је баце на депонију. Бебу. Двојица који су само један у милион? И да оставе и њену мајку и оца да је данима траже, да живе а умиру. Да их оставе у најгорем паклу који човека може да задеси. А да ни један ни други не кажу: Не, ја ово не могу. Човек у мени ово не може. И да не помислите да верујем у теорије завере. Не верујем. Али све мање верујем и у људе. А све више да се овакве случајности не дешавају, већ да је међу нама много више нељуди него што смо спремни да поверујемо. Да ћемо, прођемо ли неком пијацом, сигурно срести још оних који би поступили на овај исти начин. И били спремни да с тим даље живе и моле бога да не буду откривени. Како то само страшно звучи… То је оно што ће ме ноћас држати будном. То, Данка и Данкини мама и тата. Али нису овакви монструми једини међу нама. Ту је и она друга врста која копа по ранама родитеља чија агонија је и без њих довољно велика и страшна. Они који се нису либили да криве мајку. Писали су да је дете убила. Писали су да га је продала. Писали су да је отац био у проблемима и дете своје дао за новац. Мајци која тражи своје чедо додавали су со на рану. Упирали прстом не мислећи на то какав грех чине. Оној којој се сва кривица света већ свалила на леђа јер је на тренутак оставила дете само. Нека баци камен онај коме се то баш НИКАД није десило. Само сте имали среће. Ти монструми, они који соле ране, који суде, који мрзе, упиру прстом, иако не знају НИШТА, они такође живе међу нама. И рађају децу коју уче да исто тако раде. И шире своју злобу, наслађујући се туђим болом. Све вас, који сте мајку оптуживали, који сте јој солили рану, хтедох да питам – стидите ли се? Да ли вам је макар жао? Није, знам. И не знам шта је од чега страшније. Данкина страшна смрт, бол родитеља, они који су упирали прстом у њих, они који и даље упиру, они који шире теорије завере или они који су спремни да убију и баце бебу на депонију. И знате оно кад кажу “сад је на неком бољем месту”? Никада више нисам веровала у то него сад. Данка мора бити на бољем месту. Или бар у бољем свету. Јер нема бољег места за бебу од маминог наручја, али не знам има ли лошијег света од овог у ком живимо. Данка, Данице, звездице, почивај у миру. И чувај нас с неба. https://zelenaucionica.com/danka-danice-zvezdice-cuvaj-nas/