Претражи Живе Речи Утехе

Όποιος θέλει να γίνει χριστιανός, πρέπει πρώτα να γίνει ποιητής (Ко жели да постане хришћанин, треба најпре да постане песник) Преподобни Порфирије Кавсокаливит Постмодерну културу света карактерише, пре свега, апсолутна жеђ за новим. Другачијим. Недокучивим. Ненаписаним. Неизговореним. Чак и мистичним. Прошло је време модерне и њених плитких захтева, те окамењене културе и уметности која је живела од подражавања прошлости, ма колико она била блистава и стваралачка. Постмодерна је донела отвореност тако жестоку, да се на први поглед чинило како се ради о кич езотерици и непроцењеној мешавини квалитета и псеудо-квалитета, те аутентичности и лажи. Но, овај поглед вара; то је лажна слика! Заправо, ствари су испале другачије: постмодерна се родила као сцена за (сасвим) друго и (сасвим) другачије. Изнад свега – за нешто неочекивано, за само немогуће и његово остварење ту међу нама. Постмодерна култура је слушање и слућење других гласова… Један од тих гласова данас јесте – или тек може постати – теопоетика. Теопоетика, у ужем смислу, јесте покрет хришћанских теолога с краја XX и почетка XXI века. Све је почело с америчким теолозима Стенлијем Хопером (Stanley Hopper) и Амосом Вилдером (Amos Wilder). Године 1971. Хопер ће први употребити термин теопоетика (Theopoetics). За обојицу, теопоетика представља колико посебан однос према теолошком тексту и жанр религиозног писања, толико и постмодерну перспективу теологије. Теопоетика је схваћена као: средство богопознања кроз текст, налажења смисла у свету, опис искуства божанског, као и улазак у дубљи однос са животом. Тако долазимо, према наведеним мислиоцима, до троструког схватања последица ангажовања теопоетике у теолошком дискурсу: 1) Отклон од метафизичке перспективе Запад­не самосвести и пратећих ексцеса: интелектуализма, буквализма, бихевиоризма и супернатурали­зма. 2) Улазак у таму неизрецивог и недореченог, у којој теолошки и метафизички апарат није довољан за опис сусрета с Богом, као ни за формирање смисла живота. 3) Прелазак према ре-поетизацији егзистенције, тј. задобијање теопоетског светоназора у свему што нас сусреће током живота. Најважније, пак, биће искуство пројава другости у свакодневном и обичном постојању. Реч је о теофанијама у оно-надохват-руке. Теолошки легат Хопера и Вилдера наследиће плејада савремених богослова на Западу, пре свих Ричард Керни (Richard Kearney), Џон Капуто (John Caputo) и Кетрин Келер (Catherine Keller). Међутим, много векова пре њих, хришћански велики писци (да­нас познатији као „Свети Оци“) практиковали су исто: пишу хришћанску поезију, поетизују своје храмовне беседе, своје искуство духовности саопштавају у екстатичким стиховима, и тако даље. Другим речима, теопоетика је стара колико и сама теологија. Главна (или доминирајућа) форма изражавања теопоетским маниром и језиком – међу поменутим теолозима – био је фрагмент. Посебно у писању, фрагмент, верују они, треба да разбије тоталитарне форме теологије. Он трага за коначним об­ликом теолошког израза, за оним завршним продуктом. Фрагмент не следи научни поступак излагања, компарације и вредновања чињеница, већ има за задатак да на што сажетији начин пренесе искуство сусрета с Другим и другима. Да га опише и тумачи. Фрагмент треба да расклопи (или макар умекша) тоталитарни и затворени систем шаблонске теологије. Тако ће остварена теолошка поетика бити теопоетика. Методологија поетике даје теоретске оквире за нови језик и манир теологије, а теопоетика јесте већ текући и практичан начин остваривања саме теологије. Теопоетика јесте оно практично теолошке поетике. У овом смислу, за теопоетику не могу постојати истинита или неистинита тумачења, већ само она плодна и неплодна. Она отворена или затворена за другост. Трећег пута нема. Савремене теопоете говоре да је осим теопоетског писања/ говорења, дакле писаног и проповедног манира теолошког изражавања, битна и теопоетска херменеутика стварности, текстова (свих могућих), као и филма, сликарства, музике, театра и уметности уопште. Такође, потребан је и свеопшти теопоетски поглед на свет (Weltanschauung), тј. светоназор или визија. Дакле, целокупно теопоетско сагледавање стварности, али и интуиција живота који долази, па макар у огледалу, загонеткама, апоријама, сенкама и симболима. Поред утемељујућих текстова и сведочанстава хришћанске Цркве и теологије, теопоетика за равноправне референце отвара про­сторе изван теолошких места, у којима трага за искуством Другог и показује његово присуство кроз сусрет с човеком или у приказу лепоте (славе, величанствености, логосности) творевине. Књижевни текст, ако се осврнемо на претходно изнесено, може постати простор у којем (према језику пажљив) теолог, који постаје теопоета, трага за догађајем другости и покушава кроз њега Христа учинити присутним. Теопоети нису толико важни имплицитни ставови (верски, филозофски, идеолошки, итд.) аутора чија дела тумачи или људи које среће, већ је битно то откривање, потрага и наслућивање једног могућег хришћанског искуства у истима. [Примери: Џејмс Џојс и Марсел Пруст, између осталих. Иако су дати аутори доживели губитак хришћанске вере, ипак је у њиховом стваралаштву остало не тако ма­ло трагова хришћанског осећања. Примера има још много, те наве­дено треба да постане парадигма за теопоетско подвизавање.] Као што ћемо видети, теопоетски сензибилитет трага за оним што му излази у сусрет као најближе-сусрећуће. Зато, пре улажења у друге културе и уметности, треба истражити српску, тј. нашу најприближније контекстуалну. Дајмо укратко и списак (савремених и оних других) аутора који скрећу пажњу: Владан Матијевић, Новица Тадић, Растко Петровић, Иво Андрић, Милош Црњански, Исидора Секулић, Борисав Станковић, Момчило Настасијевић, Васко Попа, Иван В. Лалић, Петар Петровић Његош, Ђорђе Марковић Кодер, и други. Задатак једне будуће теопоетике може бити истраживање, опис и преношење православне поетике српске културе и уметности. Теопоетика је, осим књижевности, и у блиској вези с музиком. С оним звучним, сонорним и опевајућим. Пре свега, са црквеном музиком. Музика Цркве има своју онтологију и етику, тј. своје биће. Њега чине: њена средства, њена материја, њено делање, те њени циљеви, параметри и вред­ности. Њена естетика и поетика. На првом месту, то ће свако рећи, црквена музика је средство богослужења, тј. слављења Свете Тројице онако како нам се Они откривају у историји. Музика је посредник између литургије (делања смртника према Богу) и теургије (Божијег делања према смртницима и свету). Средства и параметри би били: неуморно делање, вежбање, појачка аскетика и естетика, озбиљност, молитвеност, те музичко умеће и знање. Скупа узевши, добијамо њену најтипичнију црту, саму њену суштину: музика Цркве је благодарење, теопоетика љубавног односа према Другом. Исто се може и другачије казати: онтологију и етику црквене музике сачињава њен покушај да опева Тајну (мистирион), да је подражава. Тамо где речи посустају, где говорени/писани дискурс запада у словомахију или слово-окрњеност, где се сам језик (или Језик) исцрпљује од својих могућности – ту наступа (не)могуће изрицање Неизрецивог, тј. песма, химна, усклик! Крик за спасењем и покајањем, али и шапат љубавног дискурса. Постоји праг који речи саме не могу досегнути, где почињу да се гуше; ту је потребно нешто друго (или неки други), дру­га стварност. Ово је музика. Ово је поетика. Ово може бити и теологија као теопоетика. Како не бисмо прешли задате оквире сасвим кратког уво­да, ставићемо тачку на изнесене мисли. Теопоетика је заокрет од доктрина, идеологија и интелектуалистичких чињеница хришћанских учења (или догмата) ка јеванђељској параболи, причи и парадоксу. Заокрет према Христовој јеванђељској поетици. Овде је битна прича, наратив, приповедање. Христове пара­боле пуне су апорија, амбигвитета, енигми, недоречености, а ипак носе у себи снагу искуства и конкретности. Христове приче гоне његове слушаоце ка „отвореном“; траже одговор од оних који слушају и примају. Јеванђељска реч ставља у стање упитаности, у стање провокације на коју се мора одговорити, иначе се остаје мртав. Теопоетика, дакле, покушава да пренесе ту напетост којом Јеванђеља обилују. Једна будућа православна теопоетика мора закорачити у про­стор свог времена, културе, уметности, светоназора и осталих области живота и друштва. Пред њом је тежак задатак крстоносног стваралаштва – од речи (Речи) правити тело: јављати свету о радосној вести васкрсења из мртвих; о сусрету с Христом; о логосности читавог света и живота; о животу испуњеном теофанијама. Наравно, што је један теопоета више живи учесник наведених догађаја (а ово значи: активан хришћански, црквени, подвижнички, евхаристијски, породичан, одговоран живот у свакодневици), тиме ће његов задатак бити актуелнији, релевантнији и живљи. … „Православље“ број 1190 – 15. октобар 2016. г. View full Странице