Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'теопоетика'.
Found 3 results
-
Теопоетика из наслова нове збирке песама фрањевачког теолога Алена Кристића („Агоније – теопоетика тјелесно политичког“, Сарајево, 2018) је певање о Богу, али и самоизградња у дијалогу са Богом. И то у дијалогу који ни у једном тренутку не превиђа друштвени, културни, историјски, језички, као и телесни и политички контекст у ком се – за нас као временита бића и за кенотичко-икономијско делатног Бога хришћанске објаве – тај (агонички) дијалог одвија. Кристић се у својим песмама обраћа директно Господу пропитујући га о његовом односу према сржним питањима глобалне друштвене стварности, према којима су се многи од оних који се позивају на Његов ауторитет одредили са позиција овоземаљске моћи. За Кристића је неприхватљив концепт институциоанализоване вере као само још једне од инстанци светске моћи, и који подразумева подршку пракси друштвеног искључивања било ког поједнинца или групе, из било ког разлога. Када, у уводном цитату збирке наводи питање из Јеванђеља по Луки о томе „хоће ли Син Човечији, кад дође, наћи вере на земљи“ (Лк, 18, 8), он се не пита за бројност номиналних верника и утицај цркве на инстанце политичког одлучивања, него на стање духа верујућих, истинску веру која се најпре огледа у способности за истинску љубав према ближњима. Љубав као делатну пажњу према сваком људском бићу као јединственом и непоновљивом у историји света, и свих светова који постоје и који ће постојати. Песник у својим стиховима упорно, срчано и емотивно пропитује Бога, верујуће, неверујуће, себе самог, не задовољавајући се фразама, једноставним и лаким одговорима. априорним идеолошким, етичким или спознајним конструкцијама, спасавајући и себе самог од идеолошких априоризама који наводну трансгресивност постављају као норму, а у циљу постизања врло опипљивих политичких, геополитичких, (транс)идеолошких или економских циљева. Постављајући питање о патријархату, економском израбљивању или односу према особама овакве или онакве сексуалне оријентације, он не остварује задате идеолошке агенде, него поставља питање – шта нам је, ако смо заиста Христови, чинити у времену у ком живимо, људима са којима живимо, са свом одговорношћу које као такви носимо, а која никако не би смела да буде изговор за коришћење батине, него позив на слеђење онога што нам је заповеђено, да љубимо једни друге. А на то смо обавезни у сваком времену и на сваком месту, и са блудницима и са цариницима, и са непријатељима. Не стојећи пасивно пред силницима, својом немоћи или паралисани зовом најављиваних катастрофа. Ален Кристић пита и пита се, пева и мисли, нудећи нам ову сву теопоетику не као трактат него као позив, изазов, уздах који се обраћа сваком људском срцу, користећи моћ уметности да прочишћава наш свим могућим предрасудама и априоризмима замућен поглед на људе као непоновљиве конкретности, од којих је свако појединачно стварност већа од свих стварности овог света, од стварности саме. Ово је храбра књига не зато што провоцира одавно пољуљане, па и у нашој средини, такозване традиционалне наративе, него зато што улази у дубине вере као најдубље целовитости сваког људског бића, коју је нашим немоћним средствима овоземаљског постојања и општења тешко изразити другачије него у формама које се не одричу амбивалентности и конфликта, и који ниједну норму не претпостављају искуству. Баш због свега тога, у овим теопоетикама поезија показује своју снагу, и у нашем времену, кад нам се често чини да је њена моћ, као и моћ речи (логоса?) заувек оспорена. Извор: Теологија.нет -
Όποιος θέλει να γίνει χριστιανός, πρέπει πρώτα να γίνει ποιητής (Ко жели да постане хришћанин, треба најпре да постане песник) Преподобни Порфирије Кавсокаливит Постмодерну културу света карактерише, пре свега, апсолутна жеђ за новим. Другачијим. Недокучивим. Ненаписаним. Неизговореним. Чак и мистичним. Прошло је време модерне и њених плитких захтева, те окамењене културе и уметности која је живела од подражавања прошлости, ма колико она била блистава и стваралачка. Постмодерна је донела отвореност тако жестоку, да се на први поглед чинило како се ради о кич езотерици и непроцењеној мешавини квалитета и псеудо-квалитета, те аутентичности и лажи. Но, овај поглед вара; то је лажна слика! Заправо, ствари су испале другачије: постмодерна се родила као сцена за (сасвим) друго и (сасвим) другачије. Изнад свега – за нешто неочекивано, за само немогуће и његово остварење ту међу нама. Постмодерна култура је слушање и слућење других гласова… Један од тих гласова данас јесте – или тек може постати – теопоетика. Теопоетика, у ужем смислу, јесте покрет хришћанских теолога с краја XX и почетка XXI века. Све је почело с америчким теолозима Стенлијем Хопером (Stanley Hopper) и Амосом Вилдером (Amos Wilder). Године 1971. Хопер ће први употребити термин теопоетика (Theopoetics). За обојицу, теопоетика представља колико посебан однос према теолошком тексту и жанр религиозног писања, толико и постмодерну перспективу теологије. Теопоетика је схваћена као: средство богопознања кроз текст, налажења смисла у свету, опис искуства божанског, као и улазак у дубљи однос са животом. Тако долазимо, према наведеним мислиоцима, до троструког схватања последица ангажовања теопоетике у теолошком дискурсу: 1) Отклон од метафизичке перспективе Западне самосвести и пратећих ексцеса: интелектуализма, буквализма, бихевиоризма и супернатурализма. 2) Улазак у таму неизрецивог и недореченог, у којој теолошки и метафизички апарат није довољан за опис сусрета с Богом, као ни за формирање смисла живота. 3) Прелазак према ре-поетизацији егзистенције, тј. задобијање теопоетског светоназора у свему што нас сусреће током живота. Најважније, пак, биће искуство пројава другости у свакодневном и обичном постојању. Реч је о теофанијама у оно-надохват-руке. Теолошки легат Хопера и Вилдера наследиће плејада савремених богослова на Западу, пре свих Ричард Керни (Richard Kearney), Џон Капуто (John Caputo) и Кетрин Келер (Catherine Keller). Међутим, много векова пре њих, хришћански велики писци (данас познатији као „Свети Оци“) практиковали су исто: пишу хришћанску поезију, поетизују своје храмовне беседе, своје искуство духовности саопштавају у екстатичким стиховима, и тако даље. Другим речима, теопоетика је стара колико и сама теологија. Главна (или доминирајућа) форма изражавања теопоетским маниром и језиком – међу поменутим теолозима – био је фрагмент. Посебно у писању, фрагмент, верују они, треба да разбије тоталитарне форме теологије. Он трага за коначним обликом теолошког израза, за оним завршним продуктом. Фрагмент не следи научни поступак излагања, компарације и вредновања чињеница, већ има за задатак да на што сажетији начин пренесе искуство сусрета с Другим и другима. Да га опише и тумачи. Фрагмент треба да расклопи (или макар умекша) тоталитарни и затворени систем шаблонске теологије. Тако ће остварена теолошка поетика бити теопоетика. Методологија поетике даје теоретске оквире за нови језик и манир теологије, а теопоетика јесте већ текући и практичан начин остваривања саме теологије. Теопоетика јесте оно практично теолошке поетике. У овом смислу, за теопоетику не могу постојати истинита или неистинита тумачења, већ само она плодна и неплодна. Она отворена или затворена за другост. Трећег пута нема. Савремене теопоете говоре да је осим теопоетског писања/ говорења, дакле писаног и проповедног манира теолошког изражавања, битна и теопоетска херменеутика стварности, текстова (свих могућих), као и филма, сликарства, музике, театра и уметности уопште. Такође, потребан је и свеопшти теопоетски поглед на свет (Weltanschauung), тј. светоназор или визија. Дакле, целокупно теопоетско сагледавање стварности, али и интуиција живота који долази, па макар у огледалу, загонеткама, апоријама, сенкама и симболима. Поред утемељујућих текстова и сведочанстава хришћанске Цркве и теологије, теопоетика за равноправне референце отвара просторе изван теолошких места, у којима трага за искуством Другог и показује његово присуство кроз сусрет с човеком или у приказу лепоте (славе, величанствености, логосности) творевине. Књижевни текст, ако се осврнемо на претходно изнесено, може постати простор у којем (према језику пажљив) теолог, који постаје теопоета, трага за догађајем другости и покушава кроз њега Христа учинити присутним. Теопоети нису толико важни имплицитни ставови (верски, филозофски, идеолошки, итд.) аутора чија дела тумачи или људи које среће, већ је битно то откривање, потрага и наслућивање једног могућег хришћанског искуства у истима. [Примери: Џејмс Џојс и Марсел Пруст, између осталих. Иако су дати аутори доживели губитак хришћанске вере, ипак је у њиховом стваралаштву остало не тако мало трагова хришћанског осећања. Примера има још много, те наведено треба да постане парадигма за теопоетско подвизавање.] Као што ћемо видети, теопоетски сензибилитет трага за оним што му излази у сусрет као најближе-сусрећуће. Зато, пре улажења у друге културе и уметности, треба истражити српску, тј. нашу најприближније контекстуалну. Дајмо укратко и списак (савремених и оних других) аутора који скрећу пажњу: Владан Матијевић, Новица Тадић, Растко Петровић, Иво Андрић, Милош Црњански, Исидора Секулић, Борисав Станковић, Момчило Настасијевић, Васко Попа, Иван В. Лалић, Петар Петровић Његош, Ђорђе Марковић Кодер, и други. Задатак једне будуће теопоетике може бити истраживање, опис и преношење православне поетике српске културе и уметности. Теопоетика је, осим књижевности, и у блиској вези с музиком. С оним звучним, сонорним и опевајућим. Пре свега, са црквеном музиком. Музика Цркве има своју онтологију и етику, тј. своје биће. Њега чине: њена средства, њена материја, њено делање, те њени циљеви, параметри и вредности. Њена естетика и поетика. На првом месту, то ће свако рећи, црквена музика је средство богослужења, тј. слављења Свете Тројице онако како нам се Они откривају у историји. Музика је посредник између литургије (делања смртника према Богу) и теургије (Божијег делања према смртницима и свету). Средства и параметри би били: неуморно делање, вежбање, појачка аскетика и естетика, озбиљност, молитвеност, те музичко умеће и знање. Скупа узевши, добијамо њену најтипичнију црту, саму њену суштину: музика Цркве је благодарење, теопоетика љубавног односа према Другом. Исто се може и другачије казати: онтологију и етику црквене музике сачињава њен покушај да опева Тајну (мистирион), да је подражава. Тамо где речи посустају, где говорени/писани дискурс запада у словомахију или слово-окрњеност, где се сам језик (или Језик) исцрпљује од својих могућности – ту наступа (не)могуће изрицање Неизрецивог, тј. песма, химна, усклик! Крик за спасењем и покајањем, али и шапат љубавног дискурса. Постоји праг који речи саме не могу досегнути, где почињу да се гуше; ту је потребно нешто друго (или неки други), друга стварност. Ово је музика. Ово је поетика. Ово може бити и теологија као теопоетика. Како не бисмо прешли задате оквире сасвим кратког увода, ставићемо тачку на изнесене мисли. Теопоетика је заокрет од доктрина, идеологија и интелектуалистичких чињеница хришћанских учења (или догмата) ка јеванђељској параболи, причи и парадоксу. Заокрет према Христовој јеванђељској поетици. Овде је битна прича, наратив, приповедање. Христове параболе пуне су апорија, амбигвитета, енигми, недоречености, а ипак носе у себи снагу искуства и конкретности. Христове приче гоне његове слушаоце ка „отвореном“; траже одговор од оних који слушају и примају. Јеванђељска реч ставља у стање упитаности, у стање провокације на коју се мора одговорити, иначе се остаје мртав. Теопоетика, дакле, покушава да пренесе ту напетост којом Јеванђеља обилују. Једна будућа православна теопоетика мора закорачити у простор свог времена, културе, уметности, светоназора и осталих области живота и друштва. Пред њом је тежак задатак крстоносног стваралаштва – од речи (Речи) правити тело: јављати свету о радосној вести васкрсења из мртвих; о сусрету с Христом; о логосности читавог света и живота; о животу испуњеном теофанијама. Наравно, што је један теопоета више живи учесник наведених догађаја (а ово значи: активан хришћански, црквени, подвижнички, евхаристијски, породичан, одговоран живот у свакодневици), тиме ће његов задатак бити актуелнији, релевантнији и живљи. … „Православље“ број 1190 – 15. октобар 2016. г. -
Лазар Нешић: Теопоетика (сасвим кратак увод)
тема је објавио/ла александар живаљев у Духовни живот наше Свете Цркве
Όποιος θέλει να γίνει χριστιανός, πρέπει πρώτα να γίνει ποιητής (Ко жели да постане хришћанин, треба најпре да постане песник) Преподобни Порфирије Кавсокаливит Постмодерну културу света карактерише, пре свега, апсолутна жеђ за новим. Другачијим. Недокучивим. Ненаписаним. Неизговореним. Чак и мистичним. Прошло је време модерне и њених плитких захтева, те окамењене културе и уметности која је живела од подражавања прошлости, ма колико она била блистава и стваралачка. Постмодерна је донела отвореност тако жестоку, да се на први поглед чинило како се ради о кич езотерици и непроцењеној мешавини квалитета и псеудо-квалитета, те аутентичности и лажи. Но, овај поглед вара; то је лажна слика! Заправо, ствари су испале другачије: постмодерна се родила као сцена за (сасвим) друго и (сасвим) другачије. Изнад свега – за нешто неочекивано, за само немогуће и његово остварење ту међу нама. Постмодерна култура је слушање и слућење других гласова… Један од тих гласова данас јесте – или тек може постати – теопоетика. Теопоетика, у ужем смислу, јесте покрет хришћанских теолога с краја XX и почетка XXI века. Све је почело с америчким теолозима Стенлијем Хопером (Stanley Hopper) и Амосом Вилдером (Amos Wilder). Године 1971. Хопер ће први употребити термин теопоетика (Theopoetics). За обојицу, теопоетика представља колико посебан однос према теолошком тексту и жанр религиозног писања, толико и постмодерну перспективу теологије. Теопоетика је схваћена као: средство богопознања кроз текст, налажења смисла у свету, опис искуства божанског, као и улазак у дубљи однос са животом. Тако долазимо, према наведеним мислиоцима, до троструког схватања последица ангажовања теопоетике у теолошком дискурсу: 1) Отклон од метафизичке перспективе Западне самосвести и пратећих ексцеса: интелектуализма, буквализма, бихевиоризма и супернатурализма. 2) Улазак у таму неизрецивог и недореченог, у којој теолошки и метафизички апарат није довољан за опис сусрета с Богом, као ни за формирање смисла живота. 3) Прелазак према ре-поетизацији егзистенције, тј. задобијање теопоетског светоназора у свему што нас сусреће током живота. Најважније, пак, биће искуство пројава другости у свакодневном и обичном постојању. Реч је о теофанијама у оно-надохват-руке. Теолошки легат Хопера и Вилдера наследиће плејада савремених богослова на Западу, пре свих Ричард Керни (Richard Kearney), Џон Капуто (John Caputo) и Кетрин Келер (Catherine Keller). Међутим, много векова пре њих, хришћански велики писци (данас познатији као „Свети Оци“) практиковали су исто: пишу хришћанску поезију, поетизују своје храмовне беседе, своје искуство духовности саопштавају у екстатичким стиховима, и тако даље. Другим речима, теопоетика је стара колико и сама теологија. Главна (или доминирајућа) форма изражавања теопоетским маниром и језиком – међу поменутим теолозима – био је фрагмент. Посебно у писању, фрагмент, верују они, треба да разбије тоталитарне форме теологије. Он трага за коначним обликом теолошког израза, за оним завршним продуктом. Фрагмент не следи научни поступак излагања, компарације и вредновања чињеница, већ има за задатак да на што сажетији начин пренесе искуство сусрета с Другим и другима. Да га опише и тумачи. Фрагмент треба да расклопи (или макар умекша) тоталитарни и затворени систем шаблонске теологије. Тако ће остварена теолошка поетика бити теопоетика. Методологија поетике даје теоретске оквире за нови језик и манир теологије, а теопоетика јесте већ текући и практичан начин остваривања саме теологије. Теопоетика јесте оно практично теолошке поетике. У овом смислу, за теопоетику не могу постојати истинита или неистинита тумачења, већ само она плодна и неплодна. Она отворена или затворена за другост. Трећег пута нема. Савремене теопоете говоре да је осим теопоетског писања/ говорења, дакле писаног и проповедног манира теолошког изражавања, битна и теопоетска херменеутика стварности, текстова (свих могућих), као и филма, сликарства, музике, театра и уметности уопште. Такође, потребан је и свеопшти теопоетски поглед на свет (Weltanschauung), тј. светоназор или визија. Дакле, целокупно теопоетско сагледавање стварности, али и интуиција живота који долази, па макар у огледалу, загонеткама, апоријама, сенкама и симболима. Поред утемељујућих текстова и сведочанстава хришћанске Цркве и теологије, теопоетика за равноправне референце отвара просторе изван теолошких места, у којима трага за искуством Другог и показује његово присуство кроз сусрет с човеком или у приказу лепоте (славе, величанствености, логосности) творевине. Књижевни текст, ако се осврнемо на претходно изнесено, може постати простор у којем (према језику пажљив) теолог, који постаје теопоета, трага за догађајем другости и покушава кроз њега Христа учинити присутним. Теопоети нису толико важни имплицитни ставови (верски, филозофски, идеолошки, итд.) аутора чија дела тумачи или људи које среће, већ је битно то откривање, потрага и наслућивање једног могућег хришћанског искуства у истима. [Примери: Џејмс Џојс и Марсел Пруст, између осталих. Иако су дати аутори доживели губитак хришћанске вере, ипак је у њиховом стваралаштву остало не тако мало трагова хришћанског осећања. Примера има још много, те наведено треба да постане парадигма за теопоетско подвизавање.] Као што ћемо видети, теопоетски сензибилитет трага за оним што му излази у сусрет као најближе-сусрећуће. Зато, пре улажења у друге културе и уметности, треба истражити српску, тј. нашу најприближније контекстуалну. Дајмо укратко и списак (савремених и оних других) аутора који скрећу пажњу: Владан Матијевић, Новица Тадић, Растко Петровић, Иво Андрић, Милош Црњански, Исидора Секулић, Борисав Станковић, Момчило Настасијевић, Васко Попа, Иван В. Лалић, Петар Петровић Његош, Ђорђе Марковић Кодер, и други. Задатак једне будуће теопоетике може бити истраживање, опис и преношење православне поетике српске културе и уметности. Теопоетика је, осим књижевности, и у блиској вези с музиком. С оним звучним, сонорним и опевајућим. Пре свега, са црквеном музиком. Музика Цркве има своју онтологију и етику, тј. своје биће. Њега чине: њена средства, њена материја, њено делање, те њени циљеви, параметри и вредности. Њена естетика и поетика. На првом месту, то ће свако рећи, црквена музика је средство богослужења, тј. слављења Свете Тројице онако како нам се Они откривају у историји. Музика је посредник између литургије (делања смртника према Богу) и теургије (Божијег делања према смртницима и свету). Средства и параметри би били: неуморно делање, вежбање, појачка аскетика и естетика, озбиљност, молитвеност, те музичко умеће и знање. Скупа узевши, добијамо њену најтипичнију црту, саму њену суштину: музика Цркве је благодарење, теопоетика љубавног односа према Другом. Исто се може и другачије казати: онтологију и етику црквене музике сачињава њен покушај да опева Тајну (мистирион), да је подражава. Тамо где речи посустају, где говорени/писани дискурс запада у словомахију или слово-окрњеност, где се сам језик (или Језик) исцрпљује од својих могућности – ту наступа (не)могуће изрицање Неизрецивог, тј. песма, химна, усклик! Крик за спасењем и покајањем, али и шапат љубавног дискурса. Постоји праг који речи саме не могу досегнути, где почињу да се гуше; ту је потребно нешто друго (или неки други), друга стварност. Ово је музика. Ово је поетика. Ово може бити и теологија као теопоетика. Како не бисмо прешли задате оквире сасвим кратког увода, ставићемо тачку на изнесене мисли. Теопоетика је заокрет од доктрина, идеологија и интелектуалистичких чињеница хришћанских учења (или догмата) ка јеванђељској параболи, причи и парадоксу. Заокрет према Христовој јеванђељској поетици. Овде је битна прича, наратив, приповедање. Христове параболе пуне су апорија, амбигвитета, енигми, недоречености, а ипак носе у себи снагу искуства и конкретности. Христове приче гоне његове слушаоце ка „отвореном“; траже одговор од оних који слушају и примају. Јеванђељска реч ставља у стање упитаности, у стање провокације на коју се мора одговорити, иначе се остаје мртав. Теопоетика, дакле, покушава да пренесе ту напетост којом Јеванђеља обилују. Једна будућа православна теопоетика мора закорачити у простор свог времена, културе, уметности, светоназора и осталих области живота и друштва. Пред њом је тежак задатак крстоносног стваралаштва – од речи (Речи) правити тело: јављати свету о радосној вести васкрсења из мртвих; о сусрету с Христом; о логосности читавог света и живота; о животу испуњеном теофанијама. Наравно, што је један теопоета више живи учесник наведених догађаја (а ово значи: активан хришћански, црквени, подвижнички, евхаристијски, породичан, одговоран живот у свакодневици), тиме ће његов задатак бити актуелнији, релевантнији и живљи. … „Православље“ број 1190 – 15. октобар 2016. г. View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.