Претражи Живе Речи Утехе

Михаил Суслов: Косово између Тадића и Вучића Предстојећи страначки избори у Београду, већ од саме њихове најаве, добили су много шири значај од уобичајеног. Оно што је, и по својој суштини и по закону, требало да буде тек локално изјашњавање, претворило се, практично, у одлучивање о судбини целе Србије. Не случајно. Власт у земљи је у тој мери централизована, тачније аутократска, да ван тих оквира, практично, нема ничега што би барем на тренутак могло да промакне контролорима из престонице. И није то карактеристично само за садашњи тренутак. Зато је и питање судбине Косова у актуелним предизборним најавама и страначким чаркама подигнуто на највиши могући степен. Укратко, главна тачка међупартијских спорења није: шта чинити у јужној покрајини, или како помоћи тамошњем живљу, већ – ко је издао? Ко је подлегао под притисцима САД, ко је у свему нашао сопствени интерес и Албанцима, фактички, предао део Србије? И свако прст упире на другога. А довољно је прелистати архиве. И то не оне прекривене дебелом прашином, већ скоријег датума. У њима недвосмислено стоји да кључни потез у међународном третирању косовског питања није учињен од стране Албанаца, Американаца или било кога сличног, већ од стране београдске политичке елите, прецизније – Демократске странке. Подсетимо, у време председниковања Бориса Тадића (2004-2012), тадашњег лидера Демократа, преговори о Косову и Метохији пребачени су из Уједињених нација у централу Европске уније у Бриселу. Оно о чему се углавном ћути је жалосна истина да је то учињено резолуцијом Светске организације коју је предложила управо Србија. Несумњиво уз знање и сагласност њеног тадашњег првог човека. О каквом гафу, је реч најбоље показује то што је из једног међународно-правно дефинисаног система који оличавају УН а у којем делује мноштво земаља које никада нису признале независност Косова, и немају намеру да то учине, све прослеђено у домен делатности Европске уније чија је већина чланица, под нескривеним притиском САД, морала да прихвати статус јужне српске покрајине наметнут од стране Вашингтона. То је, практично, дало одрешене руке и садашњој власти, тачније њеном главном експоненту Александру Вучићу, да се судбином Косова поиграва према сопственим дневно-политичким потребама. Борис Тадић је тај мандат, као и право на одлучивање о судбини Срба на југу земље, одавно изгубио. Али зато нема никакве сумње да је човек који данас седи у председничком кабинету вољан да га прати, па иде и корак даље, и у потпуности се одрекне овог дела српске територије, водећи се при томе искључиво сопственим интересима, тачније интересима крупног капитала, често полулегалног, чији је он гласноговорник. Укратко, када је реч о Косову, Тадић је својим деловањем утро пут Вучићу каквог данас добро познајемо. И нема сумње да је све учињено под супервизијом страних центара моћи. Оних чије савете су и данас спремни да послушају и усвоје многи. А косовски Срби, како се снађу…