Претражи Живе Речи Утехе

„Трагедија старости није у томе што човек стари, већ у томе што остаје млад у срцу“, рекао је јунак чувеног романа Оскара Вајлда. Чак је и ово посебно психолошко стање страха од старости и идолизације младости добило име по њему - синдром Доријана Греја. Проблем старости, неизбежног периода нашег живота, забрињава многе људе. Неки верују да је старост, за разлику од „чистог, светог“ детињства, време досаде, духовног пропадања и разочарења у животу. Боли их када гледају одрасле који физички вену и клону духом, и ужасавају се времена када ће и сами, по њиховом мишљењу, постати исти. Чини се да ће цео наредни живот протећи у носталгији за заувек несталом младошћу и у вечном страху од слабе старости. Нажалост, ово може довести до тога да се многи осећају невољено или чак да презиру сами себе. Страх од старења, болно искуство остарелих родитеља, неизбежан страх од смрти или страх од губитка - ове емоције могу трајно да у човекову душу унесу збуњеност, анксиозност и одбацивање природног тока живота на дуже време. И могу да засене оно добро које сваки човек може да осети или учини, без обзира на године: љубав, веру, омиљену активност, помоћ вољенима, созерцавање лепоте света око себе. Размишљања о старости често доводе до егзистенцијалних питања: „Зашто је живот овакав? Зашто нам је дата старост? Треба ли прихватити његову неминовност? Психолози и свештенство говоре о томе како помоћи себи и својим најмилијима да се изборе са страхом од старења. *** Што пре почнете да размишљате о старости, то боље. А знате ли зашто? Проживећете свој дан потпуно другачије. Поставите приоритете, пожурите да урадите оно што раније нисте имали времена. Ово је другачији интензитет живота. Особа са таквим ставом максимално користи све своје интелектуалне и емоционалне ресурсе. Слажете се, од овога нема никакве штете, осим користи. Осим тога, промениће се и ваш однос према старости као феномену живота. Сурошки митрополит Антоније дао је веома добру дефиницију овог доба. Она одговара на питање зашто нам је старост дата. Он пише да ако је младост време сјајног пламена, онда је старост време равномерног сјаја, контемплације живота. Ово је одлична дефиниција. Додао бих овде, ако могу, још један, психолошки аспект. Сваки период живота човека даје му ново искуство и пут којим упознаје себе и свет око себе. У детињству се морамо прилагођавати овом свету, младост је време откривања, младост је време промена, зрелост је време процене онога што је око вас и себе. Старост је време прихватања: себе, људи око себе, принципа светског поретка уопште. Ово је најбољи период за мудро размишљање о себи и свом животу. Главни задатак старости је очување способности да се воли. Многи људи у старости покушавају да себи надокнаде „трошкове“, и материјалне и менталне, које су имали током живота. Ако се човек бринуо о деци, познаницима, пријатељима, рођацима, може помислити да је дошло време да се „врате дугове“. У таквом стању човек ће увек бити незадовољан. Чиниће му се да је дао више него што му се сада надокнађује. Велика је грешка дозволити себи да будете уроњени у притужбе, бриге и сажаљење за своју ситуацију. За ово постоји само један лек - љубав. Ако наставите да волите оне у које сте улагали дуги низ година, а не захтевате од њих враћање дугова, онда живот за вас никада неће изгубити радост и смисао, већ супротно. Способност да се воли је способност која са годинама постаје све лепша. Љубав вас учи да праштате, разумете, саосећате. Старост је управо та прекретница која вас подсећа на смрт. А ово је, ма колико грубо звучало, веома користан подсетник. Помаже да се другачије гледа на живот и процењују своји поступци. Ако особа није остварена у животу, у љубави, онда је страх од смрти за њега веома релевантна тема. Они који су успели да се остваре, лакше се носе са овом неизбежном чињеницом. А верници у том смислу су углавном „спремни“ људи - они схватају да смрт није крај, већ само прелазак у неку нову фазу. Из своје праксе могу рећи да верници имају невероватну перцепцију старости и смрти. Када причају о овоме - смеју се. Као да разумеју нешто више од онога што се открива другим људима. Често се не боје старости, имају другачији однос према слабости, према самој смрти. Мислим да треба да покушате да схватите да је живот оно што јесте. Човек не одређује своје природне карактеристике, он живи са оним што му је дато. А ова реалност је следећа: наш земаљски живот је ограничен могућностима нашег тела: тело не живи вечно, тело не може да лети, не може да дише под водом, да трчи брзином од 100 км/х и уопште не може много да уради. Али може много: да дише, једе, трчи, скаче, плива, чује, види, додирује, удише ароме и тако даље. Гледате могућности које постоје и покушавате да их искористите. Човек је створен за вечни живот – то је чињеница. Али вечни живот је за душу, али, авај, не за тело. До новог живота ће доћи после општег васкрсења, али не знамо тачно како и када ће се то збити. Дакле, говоримо о томе да морамо да живимо овде, на овом свету, а да се уједно припремамо за вечност. Потребно је бавити се земаљским и духовним стварима. Ако овако гледате на ствари, чини ми се да је некако логично да ћете живети овде и сада. Јер како би другачије могло бити? Живиш овде и сада: сада дишеш, гледаш, вероватно држиш телефон или миша у рукама, прелиставаш мој текст, једеш, спаваш, пијеш... Све се то дешава овде и сада. Нема смисла гледати у време: оно тече поред вас, као што се небо плави и Земља окреће. Не слажем се са непродуктивношћу у старости: чак се на Интернету могу наћи збирке прича људи који су нешто започели у одраслом добу и постигли у старости. Постоје и статистике о нобеловцима: у неким наукама људи добијају награде у раној младости, а у неким другим, по правилу, у старости. Све има своје време. Према психолозима , мисли о старости су потиснуте из свести савремених људи страхом да више не буду тражени у свету младих и успешних, од губитка лепоте и независности, способности да сами одређују свој живот. Међутим, постоји још један страх о коме се много ређе говори. Старост је време сажимања, схватања проживљеног. Савремена култура вам лако одговара на питања: шта вам треба, без чега не можете да живите ни дана, шта је успех, шта је лепота? Али питања "ко сам ја?", "шта је смисао мог постојања?" она избегава. Међутим, без одговора на њих, проблем старења је нерешив за људску психу. Психолози говоре и о најважнијој последици брисања старости из свести савременог човека - сенилној усамљености . Инфантилност и жеља за самосталношћу доводе до тога да људи у младости и зрелости данас све мање улажу у везе, не дају се другима (у љубави, пријатељству, васпитању деце итд.), не улажу у осећања. Ово даје слободу и не ствара проблеме све док је особа активна и способна да се брине о себи. Али у одређеном добу испоставља се да је подршка и физичка помоћ друге особе неопходна, и је тешко добити. Ако никоме ништа нисте дали, онда вам нико ништа не може вратити. Дакле, решење проблема старости се дешава не само на интраперсоналном нивоу - нивоу душе, већ и на нивоу односа са другим људима. Односно, на нивоу Љубави. приредила: Ј. Г. извор