Претражи Живе Речи Утехе

У срцу Шумадије, у близини Страгара, налази се питомо село Влакча у којем се 27, јуна 1884. године родио Михаило Петровић. А тај Михаило Петровић је био први српски пилот и прва српска ваздухопловна жртва (а друга у свету...) Михаило Петровић (Влакча, 27.06.1884.г-Барбалуши (Скадар) 20.03.1913.г.) А ништа у његовој раној младости није назначавало да ће бити пилот. Можда само мајстор у крагујевачком Арсеналу, јер је након завршене основне школе у родном селу, због сиромаштва и немогућности да се школује у "цивилним" школама, отишао у Крагујевац и постао питомцем Војно-занатске школе, која је барем обезбеђивала посао у фабрици оружја. Међутим, почетком 20. века, код Михаила се јавља жеља да напусти тај занат и да упише Војну академију и са тим наумом одлази у Санкт Петерсбург. Нажалост, упала плућа и исцрпљеност га је омела у том науму и он се 1903. године разочаран враћа у Србију где проналази "утеху" поставши питомцем Подофицирске артиљеријске школе, коју завршава 1905. године и бива распоређен у Ниш, као артиљеријски поднаредник. Служба га у наредних пет година опет враћа у Крагујевац, па наново у Ниш, да би се 1910. године, са чином наредника обрео у Београду. Иако вој­ник по про­фе­си­ји, у ду­ши је био умет­ник, сли­као је и пи­сао пе­сме. Био је правичан и строг, а најстрожи према себи. Стално се усавршавао, образовао, много је читао, тежио нечем вишем. Припремао је испит за официрски чин, интересовао се за многе области, а посебно за авијацију. У то време, 1910. и 1911. године, у Београд су долазили многи авијатичари да прикажу новопронађена "људска крила": Симон, Маслеников, Русијан, Чермак... Посматрајући их, млади Михаило је био одушевљен, схватио је да то оно што би га могло потпуно испунити. Јер, ту се тражи одважност, лична вредност, знање, упорност, то не може свако... По­чет­ком 1912. го­ди­не на кон­кур­су за пи­ло­те, Ми­хаило Пе­тро­вић је иза­бран ме­ђу пр­вих шест пи­то­ма­ца. Одлази у Фран­цу­ску, где је кра­јем ма­ја 1912. го­ди­не рас­по­ре­ђен у пи­лот­ску шко­лу Фар­ма­на ко­ја се на­ла­зи­ла у гра­дћу Етамп код Па­ри­за. Ин­струк­то­ри су од­мах за­па­зи­ли ње­го­ву из­у­зет­ну об­да­ре­ност за ле­те­ње. Чу­ве­ни фран­цу­ски пи­лот Броден ко­ји је пра­тио пр­ве Пе­тро­ви­ће­ве ле­то­ве, ре­као је за ње­га да ће "би­ти ас, јер је ми­ран и пре­зи­ре смрт". Са­мо два­де­се­так да­на обу­ке би­ло је до­вољ­но да Ми­хаило Пе­тро­вић из­вр­ши са­мо­ста­лан лет. Пр­ви је по­ле­тео ме­ђу на­шим пи­ло­ти­ма. Тај до­га­ђај је иза­звао из­у­зет­ну па­жњу, па је до­пи­сник ли­ста "Фи­га­ро" из Па­ри­за, ко­ји је и сам при­су­ство­вао том ле­ту, на­пи­сао ве­ли­ку ре­пор­та­жу о "не­у­стра­ши­вом и ди­вље­ња до­стој­ном ле­ту срп­ског сер­жан­та", са фотографијом преко читаве стране. Михаило Петровић за време школовања у Француској Кра­јем ју­на Ми­хаило Пе­тро­вић ис­пу­нио је све усло­ве, та­ко да је 22. и 23. ју­ла по­ло­жио ис­пи­те за до­зво­лу пи­ло­та. Он је пр­ви срп­ски пи­лот са ди­пломом (диплома ФАИ-пилотска дозвола број 979), а о ње­го­вом та­лен­ту сведочи чи­ње­ни­ца да је зва­ње пи­ло­та до­био ме­сец да­на пре оста­лих срп­ских пи­то­ма­ца. По по­врат­ку у Ср­би­ју, баш у вре­ме ка­да је по­чео Пр­ви бал­кан­ски рат, на­ред­ник Пе­тро­вић је са оста­лим ва­зду­хо­плов­цма укљу­чен у при­пре­ме за ан­га­жо­ва­ње у рат­ним деј­стви­ма. Пр­ви је у Ср­би­ји 10. де­цем­бра 1912. го­ди­не ле­тео на јед­ном од на­ба­вље­них ави­о­на (у Скопљу). У то­ку ја­ну­а­ра 1913. го­ди­не одр­жа­вао је на тре­на­жу на аеро­дро­му Тру­пал­ско по­ље код Ни­ша. Био је оду­ше­вљен ка­да је са­знао да ће би­ти у са­ста­ву При­мор­ског аеро­план­ског од­ре­да, који је формиран као подршка српске војске црногорској у операцијама опсаде Скадра. Припремао се за предстојеће борбене летове на авиону “Фарман-20”, који је био тежак за летење, но Михаило је био упоран да га укроти. Стога је славни француски авијатичарски ас Жил Ведрин у њему видео будућег великог и славног авијатичарског аса. Приморски аероплански одред је био састављен од 4 авиона и 5 српских и два страна искусна пилота који су унајмљени како би помогли неискусним српским пилотима. На авионима су за ту прилику са доње стране крила и на вертикалном стабилизатору (кормилу правца) нафарбане заставе Краљевине Србије. Михаилов Фарман ХФ-20 Са При­мор­ским аеро­план­ским од­ре­дом наредник Михаило Петровић је отишао на аеро­дром Бар­ба­лу­ши код Скадра. Након што су авиони склопљени, 20. марта су обављени и први летови који су прошли без проблема. После поручника Станковића, на ред је дошао и наредник Петровић који је узлетео у свом авиону. Петровић је направио круг изнад села Меглуши и Бушати, на висини од око 1500 метара, при томе прелетевши турске положаје. Када је окренуо назад, на прилазу аеродрому, угасио је мотор и почео са припремама за слетање. Међутим, у том тренутку његов авион је погодила снажна ваздушна струја због чега је авион нагло успорио, а затим се преврнуо. Током тог леђног лета, гуртне којима је био везан су попуцале, а пошто тада пилоти нису носили падобране, наредник Петровић избачен је из авиона на висини од око 1000 м и није преживео пад. Тако су се обистиниле Михаилове речи од неколико дана пре трагичне погибије, где је међу друговима изјавио: "Ја или ћу се прославити, или ћу погинути." Пао је у близини летилишта, код села Бабе. Авион је пао недалеко од свог пилота. Висиномер је показивао висину 1234 м. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. Тако је први српски пилот постао и прва жртва српског војног ваздухопловства, а други у свету. Приказ летова Станковића и Петровића На­ред­ник Ми­хаило Пе­тро­вић је са­хра­њен код цр­кве у се­лу Бар­ба­лу­ши 21. мар­та 1913. го­ди­не. По за­вр­шет­ку Бал­кан­ских ра­то­ва, априла 1914. године, његови посмртни остаци пренети су на Цетиње и најсвечаније сахрањени. Залагањем Михаиловог брата, артиљеријског потпуковника, Живана Петровића, 1. октобра 1931. године његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у породичну гробницу, уз војне почасти и присуство родбине и бројних ваздухопловаца. На гробљу је подигнут и леп споменик. На Михаиловој родној кући, у селу Влакча, постављена је спомен-плоча али није остварена идеја да се она претвори у спомен-музеј, премда већ неколико година постоји идеја да се спрам Михаилове куће у Влакчи, а на обали једне речице која пролази кроз село, подигне музеј у част Миахила Петровића и свих српских пилота који су дали своје животе... Гроб Михаила Петровића на Новом гробљу у Београду Иначе Музеј ваздухопловства на београдском аеродрому “Никола Тесла”, поседује, захваљујући Михаиловом брату Живану, богату меморијалну збирку Михаила Петровића. Она садржи 76 појединачних предмета од којих су најзанимљивији: качкет купљен у Француској, ручни часовник, штоперица, џемпер у којем је летео, оригиналне фотографије, визит и пост-карте са његовим ликом, писма, песме које је писао, копије пилотских диплома, сведочанства, књиге, часописи и други предмети. Михаилов качкет "познат" са готово свих фотографија овог честитог наредника Ипак, највредније што нам је остало од Михаила Петровића, то је легенда која се преноси са старијих на млађе генерације пилота. То је врело са којега се они напајају и инспиришу, већ више од девет деценија. На његовом примеру показало се да су “велике” и “мале" земље, само географски појмови. Он је симбол времена у коме је Србија, мала и сиромашна, у много чему заостала земља, у ваздухопловству ишла у корак са “великим светом”. Михаилова родна кућа у Влакчи на којој се налази спомен-плоча На годишњицу Михаилове погибије, и за сваки авијатичарски празник, окупљају се ваздухопловци око Михаилове хумке на Новом гробљу у Београду. Капетани, мајори, пуковници, генерали, у ставу мирно одају пошту нареднику Михаилу Петровићу, пилоту. И свако присећање на њега, намеће питање које, и када не буде изговорено, остаје да лебди у ваздуху: Да ли смо се довољно одужили одважном првенцу нашег неба? На нашу срамоту, свих ваздухопловаца и читавог друштва, стоји једна чињеница. Сем породичне гробнице у којој је сахрањен, односно спомен плоче на родној кући (која је иначе у приватном власништву и наследник који живи у Словенији већ годинама одбија да сарађује са Републичким Заводом за заштиту споменика културе), наредник Михаило Петровић, први српски пилот и прва жртва српског ваздухопловства нема нигде достојно спомен обележје, баш као ни Коста Милетић, први командант српског ваздухопловства.... Не служи нам на част...