Претражи Живе Речи Утехе

Питање осетљивости је кључно питање савремености и то из два спојена, али различита аспекта: из аспекта Цркве, наших међусобних односа, нашег богословског и животног сведочења, али у исто време то је и основно питање савременог човека који још није упознао Цркву и њене ризнице спасења. Заправо, ове две перспективе су уско повезане на сотириолошки начин тј. Црква је позвана да својим Учењем, али најпре да својим Бићем спасе човечанство, па можемо рећи да је осетљивост за Другог, као плод наше љубави ка њему, онај залог спасења који Црква треба да пренесе свету својом благодатном педагогијом. Проблематика је, морамо истаћи, тешка у оба ова аспекта. Било да смо у Цркви или да тек завирујемо у припрату Њеног Корабља Спасења, савремена цивилизација пред нас поставља изазов затупљивања наших моралних и емоционалних могућности. Телевизијски програми пропагирају културу насиља и грубости, а имајући у виду да управо популарна култура намеће друштвене и емоционалне образце понашања, насиљe и грубост су све присутнији у нашим животима. Савремени човек се још као дете, у оном осетљивом периоду када учи и усваја основне етичке принципе и када развија прагове своје емоционалне „издржљивости“ али и осетљивости, подвргава сценама насиља које га чине неосетљивим за насиље у свакидашњем животу. Нема потребе да наводимо конкретне жалосне примере у којима су људи подстакнути филмским насиљем или насиљем из видео-игрица заиста учинили насиље ка својим ближњим. Чак и кад није тако, култура насиља, која емоционалну остељивост ниподаштава проглашавајући је непожељном, „слабићком“, савременог човека врло често затупљује на тај начин што га чини непријемчивим за саосећање са другим. Довољно је проћи било којом нашом градском средином да увидимо колико људи емоционално потпуно неосетљивих пролази поред сцена насиља, сиромаштва, људске беде и јада сваке врсте. Да ли је то живот и да ли су такви људи заиста „јаки“ или слаби? Када у све ово укључимо и друштвену перспективу, можемо да видимо да постоји и социјална неосетљивост као пожељна особина. „Конкуренција“, „такмичарски дух“, „креативно надметање“ су мање-више јадни и иронични називи за принципе који најчешће подразумевају неостељивост за колегу, за индивидуалистичка стремљења која не познају самилост и преспективу Другог као Ближњег. На жалост, често смо сведоци да и унутар Цркве овај дух неосетљивости зна да завлада и узме свој данак. Осет-љивост се поима као нечији хендикеп, као недостатак за одговорне функције за које, наводно, треба бити снажан и неосетљив када се доносе тешке одлуке. Овај проблем у Цркви добија посебно јачину када имамо у виду Црквено богословље које у центар свога интересовања и ангажмана ставља човека и то, на подобије Христа, целог његовог бића. Тачније, Црква и њено искуство, преточено у Њено богословље као основни појам свакога смисленог говорења ставља ЛИЧНОСТ, као основно достојанство човека, као могућност његовог саображавања Икони и Подобију. Ако је човекова личност нешто најсветије што постоји на свету, нешто због чега се Логос оваплотио, био разапет и васкрсао, онда човек не сме бити неосетљив за Другог као за личност, уколико желимо да на аутентичан начин сведочимо истину Јеванђеља. Дакле, управо осетљивост, а не неосетљивост има своје библијско и отачко утемељење. Бог је у Старом Завету приказан управо као „осетљив“: њега боли када га Израиљ = Працрква заборавља а радује се када се врати своме Богу са покајањем. Бог „показује осећања“ што не треба схватити антропоморфно, али не терба ни умањивати значај речи богонадахнутих Писаца Свештених Књига Старога Завета. Тако, нпр. Бог, Светац Израиљев, непосредно говори Израиљу „од како си ми постао драг, прославио си се и ја те љубих“ (Исаија 43,3), а управо те љубави ради, Господ се разгневљује на Израиљ, мада се неће гневити до века (Јерем. 3,12). Господ, дакле, не показиваше неосетљивост, него управо осетљивост за страдања људског рода (како нас често опомиње и Св. Јован Златоуст), а како другачије схватити чувене речи Љубљеног ученика да Бог толико заволе свет да је и Сина свога дао за спасење света (Јован 3,16) него управо као врхунац божанског саосећања са људским родом. Посебно су Свети Оци наглашавали неопходност саосећања (симпатије) и осетљивости у нашем духовном животу. Често се да чути да су Оци учили о апатији (бестрадалности), што, наводно, подразумева неосетљивост, али то је неразумевање отачке мисли јер Оци подразумевају неосетљивост на страсти и грех, а не неосетљивост ка другим људима. Напротив, узело би много времена и захтевало би много опширније писане форме да наведемо само отачке мисли о потреби да се у нашем ближњима види Христос и да се саосећамо са њима. Оци, такође, наглашавају да је мртвило осећања, немогућност да човек саосећа са ближњима један од првих знакова смрти душе, о чему је посебно у скорашња времена писао преподобни Симеон Дајбабски (в. његову прелепу песму „Болесна душа и здрави разум“). Наравно, све ово не треба схватити као било какву врсту хришћанског сентиментализма. Хришћанин није неко ко би, према отачкој мисли, требало да дозволи да емоције управљају њиме, него би требало да он у склад доведе своје емоције, ум, тело, дух и целосно своје постојање. Све ово сентиментализам не чини, него даје предност само осећањима, сводећи целосно људско постојање на осећања – хришћански приступ је потпуно другачији јер је онтолошког карактера, јер извире из нашег бића које је онтолошки упућено на друге људе, на подобије Пресвете Тројице. Јер, како кажу Оци – „видео си брата свог, видео си Христа“. Истински пастир не сме ове речи никада сметнути са ума. То је онај дар о коме је Старац Софроније писао о. Борису Старку: „У мојим годинама ја још настављам не само да служим Литургију, већ и да примам доста људи, да проживљавам с њима њихове патње, њихове проблеме, да делим са њима искуства дугог, људским језиком говорећи, живота. Осећање дубоке одговорности у сваком случају, са сваким човеком, посебно са децом и младима, захтева постепену напрегнутост пажње, саосећања, стрпљења и сл.” Истински пастир, архијереј, свештеник, клирик, вероучитељ, али и министар и службеник и инжењер је позван да осећа и да се саосећа, уколико одиста жели да уцркови и охристови своју службу. Зато је пред нама велики али сваке муке достојан циљ – да овај свет безосећајности преобразимо христоликим саосећањeм, како би га привели његовом назначењу – Царству Божијем. Епископ др Јован (Пурић) Извор: Православље бр. 1044