Претражи Живе Речи Утехе

>> U kakvom to vremenu živimo ako je teolog prinuđen da se krije pod maskom pisca? Zašto su istine vere toliko nedostupne savremenom čoveku, iako se čini da religije nikad nije bilo više u javnosti i po medijima, crkvenih lica na političkim skupovima, a crkva prema svim istraživanjima uživa najveće poverenje među građanima? Sve je dostupno današnjem čoveku, uključujući i istine vere, ništa manje nego pre hiljadu ili dve hiljade godina, stvar je u tome što današnji čovek naprosto ne želi da veruje. Čim odgovori na Božiji poziv – a Bog neprestano kuca na vrata svih srca – u čoveka se useljava ljubav, a gde je ljubav tu je odmah i patnja. A religije kakva se sreće u medijima, u javnosti i na političkim skupovima, bolje i da nema, ali će je biti sve više. Poverenje u Crkvu nije vera u Boga, to je jedno od onih besmislenih poverenja poput poverenja u vojsku.<< Svetislav Basara: Kosovo i Velika Srbija su prekonoć postali lažna religija | Tacno.net WWW.TACNO.NET Svetislav Basara jedan je od najznačajnijih i najčitanijih savremenih srpskih pisaca. Njegov opus je izuzetno obiman, pomenimo samo zbirke priča “Priče u nastajanju”, “Peking by...

Преминуо легендарни водитељ РТС-а Светислав Вуковић Водитељ радијске емисије "Време спорта и разоноде" и аутор текстова за познате песме као што су "Љубав је само реч", "Одисеја", "Кад бих знао да је сама", "Поздравите мога тату" Светислав Вуковић преминуо је у 83. години. За новинарски и водитељски рад освојио је многа признања. Светислав Вуковић је рођен 3. фебруара 1936. године у Штитарици код Мојковца, где је и завршио основну школу. Нижу гимназију са малом матуром похађао је и завршио у Колашину. Четири разреда Више реалне гимназије завршио у Иванграду. Осми разред гимназије и велику матуру завршио је у Бијелом Пољу 1955. године. Сећање на Светислава Свету Вуковића, из емисије "Чаша воде са извора" "Био је и остао чаробњак лепог стиха" Државни секретар Министарства културе и информисања Александар Гајовић je, поводом смрти Светислава Вуковића, упутио његовој породици, колегама у Радио Београду и свима који су волели глас и ценили песнички и новинарски таленат творца "Одисеје" телеграм саучешћа. "Сећаћемо га се као ренесансног медијског великана који је имао дара и храбрости да се опроба у различитим телевизијским и радијским жанровима и у свима постигне успех. Добитник је многих награда и признања, а једно од највећих је наклоност коју је имао код публике. Био је и остао чаробњак лепог стиха. Наставиће да живи у текстовима најлепших забавних песама бивше Југославије", наводи се у телеграму. Правни факултет у Београду уписао 1955. године на коме је и апсолвирао. Првог новембра 1961. године, постављен је за спикера Радио Београда. Потом одлази на Радио-аутопут, најпре у Ниш а затим у Светозарево, па се сматра једним од оснивача те радио станице. Првог децембра 1967. године прелази у Други програм Радио Београда. Желећи да се огледа у радио изразу и ван спикерског посла, првог јануара 1975. године добија звање новинара-водитеља и води и пише сценарио за једну у то време од најслушанијих емисија на радију уопште "Сунце, море, бит и хит". Поред "Минимакса", "Пријатеља звезда" и "Дежурног студија" био је то један оних забавних програма средином седамдесетих који су учинили прекретницу у тој врсти радио програма. Један је од од четворице родоначелника тог новог занимања, односно облика новинарства у електронским медијима. У то време примљен је у Удружење новинара Србије. Пошто се указала потреба на Другом програму за спортском емисијом поверен му је програм суботом поподне "Музика, спорт, музика", а супервизор је био легендарни Радивоје Марковић. Светислав Вуковић Марта месеца 1978. године заједно са овом емисијом прелази на Први програм радија. Новембра 1978. добија звање уредника-водитеља, да би јула 1981. године преузео уређивање и вођење емисије "Време спорта и разоноде". За шеснаест година рада на том програму,поред уобичајеног уређивања и вођења, истичу се и ауторске серије. Најпре серија разговора под називом "Асови ЈУ фудбала" – својеврсна антологија великана фудбалске игре на просторима претходне Југославије која обухвата три генерације рођене у периоду од 1918. до 1948. године, од Фрања Велфла до Јована Аћимовића. Друга велика серија разговора насловљена је "Југословенске олимпијске легенде", о спортистима који су освајали олимпијска одличја за три Југославије. Од средине осамдесетих година поред емисије "Време спорта и разоноде" уређује и води и низ других емисија. Током свог четрдесетогодишњег рада опробао се у разним жанровима радио израза од спикера, преко извештача, репортера-водитеља, па до уредника емисија. Рад на телевизији Први наступи на београдској телевизији датирају још од 1961. године. Била је то серија научних програма у којима је скоро годину дана био водитељ. Светислав Вуковић После тога, почетком седамдесетих огдина следи серија емисија о ствараоцима југословенске забавне музике "Чезнем да сам са вама". Били су то портрети Радослава Граића, Војкана Борисављевића, Ђела Јусића, Мојмира Сепеа, Александра Кораћа и других. Био је и косценариста и водитељ серије. Познат је и по серијама "Сећаш ли се оног сата", "Сабори у Србији", "Чаша воде са извора". На телевизији је водио или преносио и концерте озбиљне, забавне и народне музике, као и емисије и директне преносе значајних државних празника и историјских датума. Био је водитељ Драгачевског Сабора, Омладинског фестивала у Суботици, Београдског џез фестивала, Месама, фестивала народне и забавне музике, Вуковог сабора у Тршићу, Сабора народног стваралаштва у Тополи... Заступљен је са неколико песама у "Антологији црногорског пјесништва за дјецу", Антологији "Ризница српског песништва за децу", Антологији "Најлепше љубавне песме написане на српском језику" и Антологији светске дечије поезије "Плави зец". Са десет песама заступљен је и у Антологији "Љубав је само реч" (по његовој чувеној песми), у којој су најлепше љубавне песме компоноване од стране најпознатијих југословенских аутора ове врсте музике. Од 1965. године па до данас написао је готово хиљаду текстова за разне музичке жанрове: сериозне, забавне, староградске, дечје, народне музике. Освајао је је награде и признања на фестивалима у Београду, Загребу, Опатији, Љубљани, Скопљу, Приштини, Новом Саду, Будви. Изашао је це-де са најпознатијим мелодијама: "Љубав је само реч", "Одисеја", "Ја те волим", "Маестро и виолина", "Кад бих знао да је сама" и многим другима које су певали најпознатији југословенски певачи. Награде и признања Добитник је многих награда и признања за новинарски и водитељски рад. Припала му је Годишња новинарска награда Радио-телевизије Београд 1982. године за серију емисија "Девијације у спорту". Такође, добио је годишњу награду Радио-телевизије Београд за водитељство 1993. године као и две награде за радио водитељство 1983. и 1988. године. Освојио је и Оскар популарности "Радио ТВ ревије" за емисију "Време спорта и разоноде". Награда за животно дело Радио-телевизије Србије припала му је 1999. године, а 2000. године је био најбољи водитељ РТС-а. Био је дугогодишњи председник Удружења радника естрадне делатности Србије и потпредседник удружења Естрадни уметници Србије. Имао је бројне функције у новинарској организацији Радио-телевизије Србије. Пензионисан је 2000. године, после 43 године проведене у РТС-у. Време сахране биће накнадно објављено. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3612612/preminuo-legendarni-voditelj-rts-a-svetislav-vukovic.html

Bilo je predvidivo da će tokom vikenda jedna od najudarnijih vesti biti svečano puštanje u rad zadužbine još-malo-pa-hvala-Bogu bivšeg džumhurbaškana Tome Nikolića, kao što je još predvidivije bilo da će se bajčetinska zbitija pre, za vreme i posle osveštavanja Tomine crkve pretvoriti u praznik uzoholjene beznačajnosti, panađurskog kičeraja i pompeznog lupetanja. SPC, na čelu sa patrijarhom Irinejem, poklonjenoj crkvi - kako Bog i zapoveda (da li baš tako zapoveda? ) - u zube nije gledala, ali joj se zato u zube zagledao istraživački novidnžiluk serbski koji je akribijskom kalkulacijom došao do epohalnog saznanja da ktitor Tomislav, ma koliko poslovično bio nestjažateljan i štedljiv, od svojih zvaničnih primanja ni tri tokom radna veka nikako nije mogao uštedeti milion evra na koliko je procenjena zadužbinina vrednost. Bilo je u žutoj (i sve žućoj) štampi i primedbi zadružno-socijalne prirode tipa a da zašto ktitor Tomislav te pare nije uložio u izgradnju montažnih kuća za izbeglice, a ja - uz neizbežno zakeranje da suma ni u tom slučaju ne bi bila manje sumnjiva - sve nešto mislim da Nikolić nije tako postupio čisto da učini izbeglom srpskom narodu, jer pazite , ako bi izbegli narod stekao kuće, onda više ne bi bio dovoljno stradalnički i posledično patrijarh Srpske Pravoslavne Crkve - koja, bar zvanično, još uvek naučava da je stradanje zbog Hrista, u Hristu i sa Hristom jedini put spasenja - ne bi mogao da održi trogatelnu govoranciju o stradalničkom narodu koji je, slava Bogu, zahvaljujući Tominoj crkvi dobio "novu zvezdu na srpskom duhovnom nebu". Nikolić se pak svojom govorancijom uzdigao do trećeg srpskog duhovnog neba. Davno je on - tako je doslovno rekao - "spoznao da je lako steći ovozemaljska dobra, da ih je lakše izgubiti, i da je sve materijalno isprazno i besmisleno bez duhovnog uzdignuća." No comment! Meni lično je pao kamen sa srca kada sam pročitao da je Nikolić zadužbinu predao na upravu šumadijskoj eparhiji SPC jer sam u jednom trenutku - i to ne sasvim neosnovano - posumnjao da bi crkva lako mogla dobiti upravnika iz redova SNS-a, sličnog onima koji već upravljaju kućnim savetima, ali ktitor očigledno nije hteo da kvari simfoniju države i crkve, mada je na bajčetinskom hepeningu bilo upadljivo neprisustvo najvišeg srpskog državnog bića i visokih državnih dužnosnika. Imao bih još štošta nakititi na temu naše današnje kolumne, ali mi je - da budem iskren - pomalo dosadilo da džaba krečim, pa je privodim kraju konstatacijom da se SPC ktitoru odužila dodeljujući mu orden Svetog Save, što me je navelo na mračnu pomisao da možda nije daleko dan kada će Sveti Sava biti odlikovan ordenom Tome Nikolića. www.danas.rs