Претражи Живе Речи Утехе

У најстарије доба људске историје, а свакако и праисторије, болесни људи су већином знали да сами себи помогну. Туђа помоћ, у првом реду поглавара племена који је уједно био и врач, постајала је све неопходнија што су људи више били у групи и што су више губили инстинктивно препознавање природе болести и неопходног лека за ту болест. У цивилизованом животу, нарочито у прошлости, болесни појединац био је предат другоме који је могао да му помогне, готово потпуно лишен увида у узроке своје болести, као и предузимања мера заштите и лечења. При свему томе огроман напредак савремене медицине, њено све веће популарисање (које има и своје наличје) учинили су да савремени човек, свеједно да ли здрав или болестан, са великом пажњом и природном радозналошћу почне да истражује узроке, поводе, последице разних телесних и душевних сметњи које у себи и на себи запажа. Ако је некадашње препознавање природе болести и здравља протицало инстинктивно и апсолутним усвајањем норми и веровања у племену у коме је појединац припадао, лаганим и изванредно спорим процесом освешћивања и улажењем у спиралну еволутивну игру индивидуационог процеса, цивилизован и културан човек све је више био у стању да разумом критички и самокритички посматра сложене процесе одвајања и диференцирања свесног дела личности од много пространије, тајанственије и опасније сфере његовог несвесног бића. Кроз овакав историјски процес поступног индивидуализирања човеку се пружа могућност да самостално одлучује и све успешније израсте у слободну, јединствену и непоновљиву личност која први пут себи поставља одлучујуће питање о смислу своје егзистенције и: есенције. Један вид овог процеса освешћивања и осамостаљивања тиче се проблема односа појединца у његовој породици. Ако неурозу и неуротично реаговање појединог човека не схватимо, слично Фројду, као изразито негативан вид човековог реаговања уопште на заплете и противречности у њему самом произашле из његових нагонских стремљења и реаговања на често неподношљиве противречности које само друштво односно породица намеће појединцу, већ неурозу схватимо, слично Јунговом и Фромовом објашњењу, и као шансу за даљи напредак у покушају уједињавања супротности у самом човеку и супротности између човека и његове околине, онда су и наше могућности, као психотерапеута, богатије и шире, мада и много сложеније.