Поздрав свима,
Раскиди су једна од веома честих појава данашњице. Променом друштва и схватања односа између мушкараца и жена, растанак и чешћа промена партнера се по многима доживљавају потпуно природно. Можда и нема већих проблема ако је споразуман, односно није било довољно љубави са обе стране али шта је са онима у којима један остаје без осећања и оставља оног другог који и даље воли? Душевна патња која настаје потом није нимало наивна ствар јер томе сведоче многи лоши примери самоповређивања, изгубљености, неспособност поновног везивања, туге и сијсет других поремећаја личности; и која, притом, код неких особа може трајати један веома дуги низ година.
Дакле да ли се један овакав вид повређивања особе, њене душе, у православљу може сматрати грехом оног који је повлачењем из односа изазвао такву лавину боли или, пак, се такав потез може схватити као слобода избора особе (јер у њој нема више осећања љубави стога не би требала да живи противно томе) и сматрати да у томе нема никакве одговорности? У том случају би се рецимо, патња могла објаснити као сопствена слабост остављеног да настави даље.
Каква су ваша мишљења о томе?
Хвала.