Претражи Живе Речи Утехе

Херцеговачко и црногорско свештенство на рукоположењу добија једно специфично бреме – можда не посебно теже од онога у било којим другим српским завичајима и православним земљама, али засигурно тешко бреме поређења са архетипом свештеничког служења који су начинили Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, владика и пјесник Петар II, али и Богдана и Петра Зимоњића. Ако су синтеза народности и свеприступачности саморазумљиве особине које би требало да красе сваког православног свештеника, тешка времена су исковала и захтијев за непокорношћу и отпором, а стремљење писмености утемељеној у Завјету предака није се гасила ни када је поп Мићо наизуст учио летурђију. Када се на српском богословском хоризонту појавио Митрополит Амфилохије Радовић и у вуненим временима испрео прве нити богословља у нашој помјесној Цркви и повјереној му Митрополији, његов платански хлад многима је дао одмроа а многе је и успавао: неко је починуо наслоњен на његово широко и стамено стабло, а неко се укоријенио у њему и сам покушавајући да подари плодове Царства. Од ових других јесте о. Слободан Бобан Јокић, никшићки свештеник – радосно лице господскога града. Његова најновија и по обиму незахтијевна књига – „Ломљење хљеба“ (изд. Институт за српску културу“, Никшић, 2021, 170 стр) свједочи нам уједно и његову укоријењеност у личностима и дјелима двојице духовних великана којима је књига као цјелина посвећена – Митрополиту Амфилохију и оцу Лазару Аџићу (есеји о њима носе написани су као ученичка свједочанства, као евхаристије – благодарења за узрастање у Христу, за живи опит аутентичности који свједочи подједнако Оце колико и ученика). Иако тематски такође посвећен рад под називом „Литургијски допринос Митрополита Амфилохија Радовића“ интониран је научно: у питању је систематска синтеза ставова епохалног мислиоца и дјелатника на литурголошле теме (и сам рад јесте структурисан око светих тајни и теме „литургијских пракси“). Као такав, овај рад може послужити као важна пролегомена за будућа истраживања којих ће сигурно бити на Јокићевом трагу. Овим радовима претходе црквено-историјска истраживања о богослужбеном животу Српске Православне Цркве у Црној Гори прије и након ослобођења и уједињења (1918) као и у току Другог свјетског рата. Црквено-историјска наука ова турбулентна времена је до сада оцјењивала искључиво у оквирима доминантних политичких и црквено-политичких наратива, а Јокић нам нуди литурголошко-еклисиолошке увиде којима се историчари обично не баве, а литурголозима историја – уколико није историја богослужења – није нарочито занимљива. Уз једну бесједу на Светог Саву, посљедњи дио књиге својеврсна је књижевно-теоријска или књижевно-теолошка биљежница о Бобановим читањима изабраних штива: ријеч је о књизи еминентног српског жупског пјесника Радинка Крулановића „Тишином ти говорим“ – једном тананом штиву које Јокић гануто чита, плешући сам са стихом, онако како то чини и пјесник. Записи „Рвање“ (о књизи Јанка Јелића „Биљежница из преображаја“) и „Хоћу да видим лице“ (о књизи Радосава Бата Ђурковића „Путници“) опет раскривају могућност богословског читања потресних духовних и животних егзистенција којима су та штива натопљења, а која Бобан доводи у везу са библијском мишњу и светотајинским доживљајем свијета: у њима човјек не престаје да се налази и када се губи. У једној књижици малога формата, али лијепе спољашности стало је понешто из биљежнице једног никшићког свештеника. Стала су његова записана свједочанства сусрета са прошлошћу, са лицима драгих људи – који већ данас нису са нама – са ријечју и лицима људи које гледа и чита и којима служи. Којима се радује – као и они њему. Стала је богочежњива љубав ка човјеку – предуслов предразумијевања, плод разумијевања и тражења. Стало је сјеме и залог Предања и оних пређе поменутих. Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ристов Ђого Извор: Митрополија црногорско-приморска

Призори данас рано ујутро у црквама широм Грчке били су дирљиви. Верници, држећи физичко одстојање и носећи маске и рукавице, били су окупљени изван светих храмова, чекајући да им се дозволи да уђу на „лично молитву“ или, како је власт то назвалам „појединачна молитва“. Према најавама владе, од понедељка, 4. маја 2020, богослужбена места су отворена за јавност за „појединачно молење са највише 10 лица у цркви“. Неки верници су замолили свештенике да добију Благодатни огањ, који нису могли да својеврмено узму, јер су сви храмови били затворени током васкршњих празника због националног напора да се заустави пандемија вируса корона. Извор: Инфо-служба СПЦ