Претражи Живе Речи Утехе

Појам греха је прилично познат у средини у којој живимо будући да је културни идентитет нашег друштва у својој сржи хришћански. Овај појам се не јавља само у хришћанским религијама, али ћу овде писати из хришћанске перспективе. Први пут се са грехом сусрећемо у старозаветном извештају о животу првих људи, Адама и Еве у рају. Њихов се грех састојао у једењу плода са дрвета познања добра и зла, иако је је то било изричито забрањено. Последица тога била је раскид односа са Богом, који је узроковао прогонство из раја и смрт. Овом приликом нећемо улазити у теолошку анализу узрока и последица греха, већ ће бити речи о доживљају греха код савремених људи. Грех је у овом конкретном случају значио промашај човека да се оствари у свом основном назначењу које подразумева заједницу са Богом. Заједница са Богом за човека је значила испуњење сопствене сврхе постојања. Ако то узмемо као полазну тачку, онда се сваки наш промашај у постизању мира, квалитетних односа са људима и природом, са собом самим може назвати грехом. Како се људскост у највећој мери остварује у односу са другим људима онда је грех углавном везан за неуспех у тим односима. С друге стране грешка је термин који је на нижем градационом ступњу, јер се односи на друге сегменте живота, нпр. кашњење на посао, понављање разреда у школи, или када нам ручак загори. Оба термина јасно сведоче о несавршености људи, а са несавршеношћу људи се често тешко мире. Проблем може настати када се ова два појма изејдначе, па и најмању грешку сматрамо изузетно великим грехом, иако је она поправљива и неће нас егзистенцијално угрозити. С друге стране проблем је и када се грех доживљава као одлика бића, а не понашање. Тада можемо говорити о патологији греха. Сам грех се у хришћанском контексту може назвати патологијом или болешћу, јер онемогућава човека да се оствари у свим својим капацитетима, потенцијалима и основном горе поменутом назначењу. Онда би борба са грехом значила и пут оздрављења који води испуњењу циља. Много већи проблем за човека може бити патологија греха, од самог греха. На који начин? Уколико учињени грех видимо као доказ сопствене грешности онда се заиста налазимо у проблему. Јер урадити нешто што је лоше, погрешно или грешно је сасвим другачије од бити лош, погрешан или грешан. Прво се односи на понашање а друго на биће човека. Док је понашање нешто што се може променити, одлика бића је нешто што је датост људског постојања која се не може мењати. Ако смо грешни онда смо такви какви смо и ни један нас напор, подвих или жеља неће учинити другачијим. Тако долазимо до безизлазне позиције. То је простор у ком настаје комплекс мање вредности или компензаторни комплекс више вредности који има за циљ да надомести осећање мање вредности. Даље могу настати анксиозност, недостатак смисла живљења, хронично осећање кривице, отуђености, неадекватности, склоност ка самокажњавању, а на крају депресија, па и суицидне и хомицидне помисли и жеље. Такав став о греху, односно о себи је заправо највећи грех и то онај онтолошки. Јер нас баш он може спречити да дођемо до циља. На тај начин себе унижавамо до бесмисла, тиме вређајући не само себе већ и Онога по чијем смо лику створени. Сада је јасно да сматрати себе грешником значи сматрати себе ништавним и безвредним, а како смо икона самога Бога та се онда представа о себи свесно и несвесно на Бога одражава. Бити икона или слика Божија значи бити причастан свему што је добро, бити у могућности да уживамо у свему ономе што Бог јесте. Обезвређивањем себе директно и индиректно онемогућујемо сваку могућност за више и боље, а тиме и заједницу са Богом на коју смо позвани, што значи да ћемо бити лишени и осећања вољености, припадности као и љубави према другима. У психотерапијском раду са људима који имају овакву представу о себи, о својој несавршености, који се боре са комплексима више или ниже вредности, са анксиозншћу и депресијом, били они хришћани или не, нужно је дотаћи се појма греха. На психотерапији се не добија опроштај грехова, али се може научити како примити опроштај тамо где се он даје. Јер људи, хришћани, који имају овакав став о себи и греху нису ни у могућности да опроштај приме, будући да несвесно или свесно у то и не верују. Филип Стојковић https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/08/11/psihopatologija-greha/