Претражи Живе Речи Утехе

Само Бог је савршен. Ниједан човек није. Има људи, који нису у манастиру, нити припадају свештеничком клиру, а преображавају се Духом Светим. То су људи вере и стрпљења, радости и наде. Чисте и транспарентне душе. Не збуњују те, не компликују, не мраче, одмараш се у њиховој близини. Али, пазите, ови људи нису савршени. Избаците ове побожне перцепције из свог ума и ослободите се лепотом и мудрошћу наших грешака. Само је Бог савршен. Ниједан човек није. Па шта су ови дивни људи? Страдалници овог живота који много воле Бога и Он воли њих. Милосрдне душе, пуне разумевања и љубави за све. Дух Божији почива на вама, обитава у вама када види смерност и једноставност. Он се гнуша себичности, духовног елитизма, фарисејства - oнда када имаш осећај да ниси као други људи и верници. Када особа има благодат Светог Духа, ми то осећамо, без да она нешто уради или каже. Човек Божији има радост, светлост у души, даје ти наду и храброст. Не плаши те и не прети ти ђаволима, демонима и антихристима. Молитва, смирење и ћутање, плод су Духа Светога. У немиру и напетости, они нестају. Била је једна таква жена у цркви. Жена која је била изнад своје ране. Свој бол није користила да би добила сажаљење. Увек разапета али у исто време са осмехом на лицу, уз добар и подржавајући разговор. Сваки сусрет са њом био је откровење. Радост, светлост, осмех, стрпљење и вера у Христа. Али најшокантнији догађај сам доживео када сам је посетио код куће у последњим данима њеног живота. Ту сам добио сјајну проповед и видео како се човек вере носи са смрћу. Била је у кревету, у последњем стадијуму тешког рака. Ушао сам у њену собу оклевајући. Узнемиреност, стид и бол заједно, отежали су ми кораке. Знате, када свештеник долази у такве посете, то баш није једноставна ствар. Јер, веома често се свештеницима упућују критички коментари од стране пацијента или његових ближњих, оштра питања о Богу који је „равнодушан”и „ћути” ... и „ко је Бог Отац? Зашто не слуша наше молитве…”итд. Па и свештеник је само човек и њему је тешко. У случају ове жене, међутим, догодило се следеће чудо. Уместо да ја, свештеник, постанем онај који пружа утеху, десило се супротно. Почела је да ми упућује речи подршке и да ме саветује. Говорила ми је о вредности стрпљења и величања Господа. „Оче, јако ме боли, али нема везе, шта год Бог хоће, слава Богу, шта год хоће наш Христос, нема везе оче, нема везе, све је добро, слава ти Боже. " Ја нисам ништа говорио, уосталом, шта да кажем и зашто када је Бог све рекао. Отац Хараламбос Ливиос Пападопулос http://plibyos.blogspot.com