Претражи Живе Речи Утехе

У претходном осврту под насловом „О пливању за крст“, наведена је и новоустановљена пракса јавног паљења бадњака уочи празника Рождества Христовог – Божића, као један од феномена који је такође попримио форму црквеног богослужбеног чина, а чија садржина је упитна. И ову манифестацију попут претходне, изузев обредног дела прати и пригодни забавни програм, који врхуни у неизоставном ватромету и употреби разних пиротехничких средстава. Загушени разноврсним тумачењима символике бадњака, која се протежу од паганског наследства, па преко „рођака“ све до самога Богомладенца Христа, јавно паљење бадњака је за неке постало најзанимљивијим, а код многих и јединим обележјем поменутог празника. Мистагошко пак учешће (μετέχω = причешћивати се) у тајни Оваплоћења, остала је привилегија знатно мањег броја причасника Тела и Крви вечнога Богомладенца Христа. Уношење бадњака у домове православних Срба и његово паљење јесте древни обичај о чијем пореклу се мало зна. Мишљења по овом питању су подељена и крећу се, како је тим поводом истакнуто, почев од оних који сматрају да бадњак представља бивше паганско божанство, којега се наши преци нису успели одрећи преласком у хришћанство, до оних који у храстовој, маслиновој или церовој грани виде самог Христа Спаситеља – Древо животное. Неодрживост оба ова виђења, према нашем скромном мишљењу, подстиче на следеће питање: због чега се, било то паганско божанство или пак „Господ Исус“, спаљују на свечаној ломачи, и то баш за празник Божића? Не упуштајући се у детаљну расправу о символици која се бадњаку приписује, као и разним пропратним радњама, ипак бисмо се осмелили да устврдимо да оба виђења садрже извесне елементе истине, а који указују на дубок смисао овог лепог и корисног народног обичаја везаног за породично прослављање празника Божића. Истовремено, треба нагласити да упорно истицање паганског порекла славе, бадњака и других елемената хришћанског живота православних Срба, од стране неких „учених“ умова, не представља резултате њихових научних сазнања, већ заправо патолошку жал за паганским, као и жељу за неопаганизацијом сопственога народа. Сведочанства која су, наиме, забележена у неким крајевима Српског поморја, Боки Которској и Херцеговини, према којима се, у не тако давној прошлости, бадњак полагао на огњиште уз одважне речи домаћина: „Нека гори идол криви, слава Теби, Боже живи“ (Бока Которска); или: „Нека гори ивер клети, слава Теби, Боже свети“ (Херцеговина), убедљиво указују на порекло обичаја. У складу са тим, у светој Божићној ноћи паганско божанство, којем се некада клањаху давни преци, заветно се спаљује уз истовремено исповедање вере у Господа Исуса Христа. Штавише, пропратно посипање ловора по поду куће исказује победу Живога Бога над паганским идолима - мртвим ивером. Упоредо са тим, крстолико преливање бадњака вином наводи на становиште да је свечано полагање тог нарочитог дрвета на ватру својеврстан чин везан за култ мртвих, што препознајемо у нашој локалној богослужбеној пракси где се вином прелива умрли при полагању у гроб, гробови покојника, али и кољиво припремљено за покојне мирјане и прослављене светитеље. С обзиром на то да је актуелна српска пракса преливања вином релативно новијег датума настанка, могуће је закључити да је тај обичај преузет из „обреда“ ложења бадњака, а не обрнуто. Ишчезнуће овог првобитног односа према бадњаку вероватно је узроковано потребом да се том чину изнађе други смисао, очишћен од сећања на паганско порекло обичаја, - јер многобожије идолов упразднисја-, као и да би се истакла снажнија символика празника Божића. У жељи пак, да се у породичном окриљу дочара амбијент витлејемске пећине, сходно владајућем обичају, по поду дома се распростире слама, док сви чланови породице, седећи на поду вечеравају из једног суда - наћви, узимајући храну прстима и грејући се ватром са огњишта као божанским огњем у тој светој и благословеној ноћи. Како је ватра у тој ноћи била другачија од свих других ватри током године, пошто ју је освећивало Тело Онога који в јаслех возлежит, а Кога је она грејала и уједно осветљавала прескромни простор свете пећине испуњен неизмерном благодаћу, тако је дрво којим се ложила та ватра постајало освештано, и као такво бивало нарочито поштовано, слично како се то ради са свећама и кандилима које прислужујемо у светим храмовима. Међутим, паљење бадњака на јавним местима, углавном у црквеним портама или по градским и сеоским трговима, уз присуство великог броја људи, верника и знатижељника, посве је нов обичај, стар свега неколико деценија. Прво јавно паљење бадњака десило се на платоу испред Цетињског манастира почетком седамдесетих година XX века, и то на иницијативу архимандрита Марка Калања, тадашњег секретара блаженопочившег Митрополита Данила Дајковића. Према усменом сведочанству о. Марка, он је, позивајући се на предратни обичај да се војсци у касарнама носио бадњак од стране угледних грађана како би био спаљен у присуству војника и официра, издејствовао од Удбе дозволу за дотични чин. Инспирисан овом праксом, у Београду је тек негде у распону 1985-1986. године, тадашњи игуман манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну, а потоњи Епископ милешевски г. Филарет, увео праксу јавног ложења бадњака. Догађај се збио на платоу испред наведеног манастира, и том приликом је по први пут установљен обред (свештенорадња) освећења бадњака, који су пратиле све друге култне радње које су неговане у приватним домовима. Подразумева се да је од тада овакве манифестације пратио и пригодни културно-уметнички програм. За тадашње време је једна оваква приредба била оправдана с обзиром да је, после Цетиња, то био први излазак Цркве изван храмовних порти, односно прво јавно прослављање Божића. У потоњим временима, нарочито после деведесетих година XX века, овај феномен се проширио по свим српским земљама, тако да су данас ретка места где се обичај спаљивања бадњака не практикује, претећи чак да потисне или у најмању руку ослаби традиционално породично прослављање Божићне ноћи у породичним домовима. Покушај да се јавном паљењу бадњака да црквени карактер, то јест да се устроји „чин освећења и паљења бадњака“, те да исти постане централном јавном манифестацијом сматрамо, пре свега, неприкладним. Један од разлога је већ наговештена могућност да се породично прослављање празника Божића, заједно са свеукупним богатством смисла и доживљаја, пренесе на улице и претвори у манифестацију испуњену свакојаким садржајем, како је уосталом већ неко смело истакао, - од врућег вина и ракије до тешке артиљерије. Други, и за православне хришћане неупоредиво важнији разлог обавезујућег карактера, јесте канонска забрана паљења култних ватри. Сходно 65. канону Трулскога сабора свако паљење ватри у било које обредне сврхе се за православне хришћане сматра тешким преступом, због чега се починиоци подвргавају строгим казнама: „Заповедамо да се од сада престане ложење ватри, које неки о новомесечјима (први дан у месецу) пале пред својим радионицама и кућама, које ватре (затим) неки и прескачу, чинећи то по неком старом обичају. Који, дакле, тако што учини, ако је клирик, нека се свргне; а ако је лаик, нека буде одлучен…“ После ових изричитих наредби Свете Цркве, изречених на Светом и Васељенском Петошестом сабору, свака расправа о оправданости практиковања новопројављеног обичаја јавног спаљивања бадњака је сувишна. Коначно, неопходно је да се верни истрајно подстичу и пастирски поучавају у циљу исправног разумевања смисла и значаја породичних обичаја везаних за прослављање празника, у конкретном случају Божићњег бадњака[1]. Благодарећи управо таквом свештеном поучавању, они ће поново бити у стању да на примерен и предањски начин учествују у мистагогији празника и у својим домовима, заједно са својим породицама, припремајући се тако за стварно и непосредно сједињење са Оваплоћеним Богом на Божићњој Литургији. Проф. др Ненад С. Милошевић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице