Претражи Живе Речи Утехе

Аутор: архим. Георгије Капсанис Телесни, душевни, па чак и духовни бол појавио се у човековом животу по допуштењу Божијем. Али, они не доносе само патњу. Врло често позитивно утичу на наше животе мењајући наше понашање. Наравно, лако је филозофирати и теологизирати о страдању. Много је теже то издржати, а бол, ако га морамо свакодневно доживљавати, правилно поднети. Веома је дрско говорити о болу ако га сами нисте искусили. Али, сада мислим на нашу браћу из свих крајева земље која пате физички, ментално и духовно. Људи обично физички пате од разних болести, глади и незгода. Душевно – због прогона и клевета, недостатка љубави и узајамности у љубави, од неиспуњених жеља, од болести и смрти ближњих и из многих других разлога. Хришћани који воле Бога и човека духовно страдају када са тугом и сажаљењем виде како људи својим гресима растужују Бога и понижавају Његов „лик и подобије“ у човеку. Зашто су се бол и патња појавили у животу људи? Наравно, не по Божијој милости, него по Његовом допуштењу, када се човек због своје себичне непослушности удаљио од Извора Живота – од свог Творца. Изгубивши радост и безболност свог постојања у Царству Божијем, човек се нашао у другом стању: прави Живот замењен је животом подложном пропадању, прекривеним густим, за светлост непропустљивим облацима смрти, греха и страсти. И да ли је патња корисна? У овом новом стању за човека, мислим, смрт и бол су постали благотворни фактори, као и несумњиво и кожна одећа којом је Бог покрио прве људе када су били приморани да напусте рај. Ова крзнена одећа служила им је као утеха у изгнанству. А смрћу је крај злу, јер би иначе оно било бесмртно на земљи. Бог нам помаже да стекнемо искуство своје непостојаности које нас ослобађа сваког облика самообожења. Телесни бол нас обавештава да је људско тело нападнуто неком болешћу и да је неопходно предузети одговарајући третман. Лекари знају у којој мери је бол користан. Болови различитог порекла помажу нам да осетимо своју непостојаност, дају нам сазнање о нашим ограничењима, избављају нас од сваког самообожења. Бол нас подстиче на размишљање о томе: на који начин, у ком правцу тече наш живот, помаже нам да га усмеримо ка правом центру – Богу Тројици. Бол чисти нашу љубав према Богу од „нечистоће“, помаже нам да Га несебично волимо – не за било који Његов дар (на пример: здравље, породичну срећу итд.), већ за Њега Самог. Праведни Јов Сетите се Јова: дуготрпељивог, али стрпљивог; тврд као дијамант, непоколебљиво је подносио болести и друга тешка страдања, доказујући тиме да је волео Бога као Личност, а не због Његових дарова и користи. Са истим жаром је волео Бога у свом благостању — и када се, прекривен ранама, нашао у ђубришту, и када је свих десеторо његове деце побијено. Бол нас често учи да се исправно понашамо према ближњима, које у свом благостању понекад мрзимо или вређамо, терајући их да пате због нашег себичног понашања. Често тек када се догоди несрећа као резултат нашег безумног препуштања грешним задовољствима, којима наносимо болна искуства ближњему, коначно схватамо пуно зло греха. Често се кроз њега прочишћавају људи који болују од тешке болести, као „злато у пећи“. Они проналазе своје право лице након што одбаце све лажне маске, славећи Бога за исцелитељски дар бола, чак и када је њихова немоћ неизлечива. Духовно зрелим људима патња помаже да достигну виша духовна стања и, боравећи на овој духовној висини, у стању су да утеше и подрже многе страдалне душе. Даћу вам за пример блаженопочившег старца Пајсија Светогорца, који је радо прихватио тешку болест рака, мислећи да су се мирјани утешили када су видели како су монаси болесни. И ова страшна болест постала је благослов за старца. А шта је болест са теолошке тачке гледишта? Зашто патимо? Световни одговор на то "Зашто?!" не постоји. Јер, одговор је управо то: Божија емпатија у нашој патњи. Из уста тешко страдалника често избијају такви усклици, који се рађају у дубини његове душе: „Зашто, зашто, Боже мој?!“ Мислим да овоземаљског, људског одговора на то "Зашто?!" нема и не може га бити. Јер, одговор је управо то: емпатија Бога у нашем болу и нашој патњи. Крст Христов! Верујемо у распетог, пониженог Бога пред Његовим мучитељима. Ми хришћани се никада не стидимо да верујемо у „оваплоћеног, за нас распетог и васкрслог“ Бога. У Бога, Који је из бескрајне љубави постао причасник у нашим немоћима, обукао се у трулежно и страдално људско тело да га учини бесмртним. Не верујемо у неприступачног, затвореног, некомуникативног Бога. Таквог Бога нити осећамо нити прихватамо. Један средњошколац ми је једном рекао: „Сократ, који је смрт дочекао са филозофском непристрасношћу, ме задивљује. Али ја волим Бога зато што је прихватио смрт у људској природи!“ Не заборавимо речи : „Боже мој! Боже мој! Зашто си ме оставио?" Народ Божији стиче божанску осетљивост за сваки бол од којег пати цела творевина. Саосећају са њом у свакој манифестацији. Авва Исак Сирин је писао: „Срце човеково гори за сву творевину, за људе, за птице, за животиње, за демоне и за свако створење. Када их се сети и када их погледа, сузе му потеку из очију од неописиво јаког сажаљења које му испуњава срце. И од великог трпљења његово срце се стисне, и не може да поднесе, нити чује нити гледа на било какву штету или малу тугу коју су претрпела створења. Због тога узноси молитву и за непријатеље истине, и за оне који му сваког часа наносе штету – да се сачувају и очисте; са великим сажаљењем моли се и за гмизавце. Ова молитва избија у његовом срцу без мере, чинећи га у томе сличним Богу“.(Преп. Исак Сирин – „Женске речи“; Слово 48) Неопходно је имати на уму да саосећање које су свети осећали према свему створеном није било као будистичко инертно саосећање. Било је то активно учешће у страдању брата. Авва Агатон је, на пример, хтео да нађе губавца да му да своје здраво тело и да се обуче у болесно тело. Ипак, бол и патња остају за нас нека врста мистерије, „уроњени“ у неизмерну дубину људске слободе. У овом животу нам се то само донекле открива. Када нам се очи очисте, тада ћемо све јасно видети. До тада, са поштовањем, пажњом, разумевањем и братском љубављу, ставимо се у положај сваког страдалног брата и помолимо се Распетоме Господу нашем да нам пошаље своју милост, снагу и упутство како да правилно и достојанствено подносимо све туге и болести које су пустиле Божју љубав у овај привремени живот на нашем путу у Небо. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор