Претражи Живе Речи Утехе

протојереј Златко Ангелески Православни хришћанин својом смрћу не престаје да буде члан Цркве. Смрћу хришћанин прелази из једног дела Цркве у други. Он одлази из Цркве земаљске у небеску. Али и земаљска и небеска Црква представљају једну једину Христову Цркву, Његово Тело, стуб и тврђаву Истине. Дакле, као што се Црква за време њиховог земаљског живота старала о својој деци, дајући им, као најнежнија мајка, пуноћу благодати и благослова кроз Свете Тајне и молитве, тако их не оставља и не заборавља чак ни у часу смрти, а ни после тога. За Цркву, као и за Самог Господа, „нема мртвих“, јер је наш Бог „Бог живих а не мртвих“. У тренуцима пред смрт Црква се труди да молитвама, исповешћу и причешћем своју децу што боље припреми за долазак пред лице Божије и прелазак у живот вечни, а после смрти не раскида везу љубави према њима, већ је наставља кроз постхумне молитве: погреб, парастос и помен. Помен је један од заупокојених чинова Православне Цркве, који се служи у одређене дане и време за покој душа наших упокојених сродника и пријатеља. Реч парастос је грчког порекла и значи: некога подржати, за некога се залагати, јер се кроз ову службу Црква, својим молитвама, залаже и заузима пред Богом за своје упокојене чланове. Парастоси, као и други погребни обреди, заправо представљају посебне чинове које је Црква установила у знак сећања на покојнике и садрже посебне молитве за њих. Пракса Цркве да брине о својим упокојеним члановима заснива се, с једне стране, на догматским разлозима, а с друге стране, на наслеђу некадашњих претхришћанских религија. Пре свега, сам појам Цркве као заједнице светих, коју чине не само живи (по људском схватању), већ и њени упокојени чланови, као и вера у загробни и будући живот, у опште васкрсење и суд, као неопходну последицу имали су приношење молитава за „благословени покој душа“ умрлих у Христу. Такође, међу старим Јеврејима, као и међу паганима, још у време настанка хришћанства постојали су посебни обреди и чинови у част и сећање на покојнике, који су, без сумње, иако спољашњи и формални, ипак допринели наставку најстаријих обичаја у вези са погребом, јер они не само да нису били у супротности са правом вером, него су у хришћанству добили ново значење. Та сличност у постхумним обичајима обично се налази у књигама Старог завета, где се наводи да је Јуда Макабејац, у складу са учењем о васкрсењу мртвих, послао у Јерусалим оно што је било потребно да се принесе као жртва за оне који су умрли у ратовима. Код пагана је, пак, постојао обичај да се храна доноси на гробове мртвих, јер су веровали да и мртви тамо једу са својим пријатељима. Распрострањен, пак, међу хришћанима, иако по свом изгледу личи на овај пагански обичај, ипак добија сасвим друго значење. Код хришћана се брига за покој душа покојника нарочито показала у милостињи и делима љубави. О вредности оваквих дела и молитава за упокојене говоре најстарији хришћански списи, као и многи свети оци и учитељи Цркве. Дакле, када неко од наших рођака премине, онда је потребно одржати парастос 3., 9., и 40. дана након смрти, као и шестомесечне и годишње помене. Општи помен, који се обавља за све „преминуле очеве и претке“, обавља се на задушнице – дане посвећене упокојеним, а посебно суботом. Сви ови парастоси у хришћанству су добили дубоко духовно значење. Дакле, помен трећег дана симболизује тродневни боравак Христа у гробу, а обавља се у част Свете Тројице, што је сама суштина наше вере. Помен деветог дана врши се у част девет анђелских чинова, који треба да буду ослонац нашој души пре доношења посебног суда. У 40. дан служимо парастос, јер тог дана душа очекује суд од праведног Судије, који се изриче на посебном суду Божијем, у ишчекивању општег васкрсења мртвих и општег суда, када ће сви примити награду или казну, према томе како су свој земаљски живот завршили. Годишњи парастос се не обавља на дан телесног рођења, већ на дан истинског рођења за живот вечни, односно на дан упокојења. Посебно треба истаћи да живи чланови породице и рођаци често греше у свом односу према покојнику. Помен је, пре свега, молитва за упокојене, па треба да се обавља када је његов ред, а не када то одговара живима. Ово се посебно односи на помен од 40 дана, који треба да се обави тачно 40. дан после упокојења, рачунајући дан упокојења пре вечерње службе као први дан, а ако је умрло после вечерње, онда следећег дана. сматра се првим даном. Одлагање овог помена због присуства сродника из далеких места, или на нерадни дан, потпуно је неоправдано и погрешно по учењу Цркве. Годишњи и полугодишњи помен се могу померити за дан раније или касније, али 40-дневни помен не сме да се помери ни за један дан, због великог значаја за душу покојника. Такође је потребно знати да помен треба да се врши у суботу (осим помена 40. дана, који се одржава тачно на дан), јер је субота дан посвећен мртвима, а не недеља, јер је недеља дан васкрсења и дана Христове победе над смрћу. Осим тога, превише сујеверних и неутемељених обичаја примећујемо када се неко од наших ближњих упокоји. Прекривање телевизора и огледала у покојниковом дому крпама, стављање новца и хране у ковчег, одвезивање пертли и кидање дугмади са одеће, стављање камена и хлеба на сто по изласку из куће СУ ПОТПУНО НЕПРИКЛАДНЕ СТВАРИ И ПРАВОСЛАВНИМ ХРИШЋАНИМА НЕ ПРИСТАЈЕ ДА ИХ ВРШЕ. Када се служи помен у цркви или на гробљу, кувано жито (симбол васкрсења), црно вино (симбол Христове победе над смрћу), просфора, свеће за присутне, морају бити припремљени за оне за које се служи парастос, а име се бележи одмах по његовој смрти. Када се опело служи на гробљу, сви присутни, заједно са свештеником, треба да буду окренути ка истоку, као што је положај покојника, а не да стоје окренути према западу. На гроб треба ставити све што је потребно за парастос. Послуживање треба да буде скромно, не луксузно и у беспотребном расипању новца. Лепо је и хришћански у те дане однети храну сиромашнима, болеснима и беднима, јер давање „за душу“ тек тада има прави хришћански смисао. За упокојене су наше молитве најважније, а милостиња ће имати смисла и користи за упокојене када буде учињена у складу са учењем Цркве, а не по савременим токовима, који су често супротни духу и традицији Православља. https://liturgija.mk