Претражи Живе Речи Утехе

Константинопољски папизам и фанарско-амерички лавови у СПЦ 20. јуна 2019. У последње време, својим модерно-папистичким, антиканонским и духовно разбојничким украјинским упадом на канонску територију Московске Патријаршије, Константинопољска Патријаршија показала је целоме хришћанском свету многе своје слабости. Пре свега показала је огромну колебљивост у хришћанској вери, јасно отступање од свих вишедеценијских међуправославних договора, велику сервилност западним центрима моћи (пре свега Пентагону), као и измишљање потпуно нових и неправославних учења које са двомиленијском традицијом Христове Цркве немају никакве везе. Све је то довело до велике кризе у целом православном свету а у Украјини и до све учесталијих верских сукоба широм државе, који могу прерасти у отворени и крвави грађански рат на верској основи. Одговорност за све што се сада дешава и у Украјини и у целом Православљу, и што се све може догодити, наравно лежи пре свега на Цариградској Патријаршији. Кључни проблем пројављивања великих слабости и неправославних скретања Константинопољског Патријархата можемо свести на оно основно тј. на ново неправославно учење Цариграда тзв. Константинопољски папизам. Константинопољски папизам Блаженоупокојени, велики и веома учени светогорски старац, старешина Манастира Григоријата, архимандрит Георгије (Капсанис), можда је на најкраћи начин дефинисао папизам, написавши следеће: „Папизам је када „безгрешни“ човек из Рима одбија да препусти свој положај Богочовеку Христу, јединој истински безгрешној Глави Цркве». Аналогно овој великој истини и модерни константинопољски папизам можемо слично дефинисати те и за њега рећи следеће: Константинопољски папизам је када грешни и пролазни човек, са титулом и архијерејском благодаћу Патријарха Константинопољског, одбија да препусти свој положај Богочовеку Христу, јединој истински безгрешној Глави Цркве». Дакле сваки папизам, и онај древни римски и овај модерни цариградско-пентагонски, није ништа друго него она стара жеља палих створених бића да седну на место Божије и наругају се Богочовеку Христу. Да грешно створење замени Безгрешног Творца. Тај модерни папизам из Фанара, дебело подржан из врха администрације САД, изражен је у многим текстовима и дејствима Константинопољске Патријаршије, и то у дужем временском периоду, али посебно од септембра 2018. године. Основне пројавне црте тог неправославног и гордог учења Цариграда су следеће: А) Замена главенства и првенства Богочовека Исуса Христа у Цркви, на главенство и првенство Константинопољске Патријаршије. Б) Присвајање себи особитог и јединственог права вишег безапелационог суда над свештенослужитељима свих Помесних Цркава. Ц) Присвајање себи особитог и јединственог права управљања целом православном дијаспором. Д) Присвајање себи особитог и јединственог права мешања у живот свих Помесних Православних Цркава, без њиховог одобрења. Е) Присвајање себи јединственог и особитог права давања аутокефалије било коме у целом Православљу. Ф) Присвајање себи јединственог и особитог права сазивања општецрквених Сабора и Саветовања. Г) Присвајање себи непогрешивости у тумачењу догматских истина и канонских норми. Х) Безмерно и безумно самоузвишавање. И) Потцењивање и ниподаштавање аутокефалија свих Помесних Цркава, а посебно аутокефалија које су никле после образовања Константинопољске Патријаршије и не припадају Древним Црквама, као што су Јерусалимска, Александријска, Антиохијска и Кипарска. Примера ради, Цариградска Патријаршија сама себе назива: „Велика Христова Црква“, као да су друге Помесне аутокефалне Православне Цркве „Мале Христове Цркве“. Фанар себе назива и „Мајка и родитељка свих Цркава“, иако је као Црква настала далеко после, на пример, Мајке свих Цркава Јерусалимске Цркве, или древне Александрије, Антиохије и Кипра. Константинопољ воли да себе као Цркву узвисује и епитетом „Општа хранитељка православних“ која „оваплоћује изворни етос Православља“. Као да општа хранитељка православних није Благодат Божија, која се од Оца даје кроз Сина у Духу Светоме. И као да изворни етос Православља не би могао постојати и није вековима постојао и пре и без Цариграда. Без Константинопољске Патријаршије, како неправославно уче новији фанарски квазибогослови, „Помесне Цркве ће дејствовати као овце без пастира“, зато што по искривљеном богословљу Фанара „Православље не може постојати без Васељенске Патријаршије“, као да Православље није толико векова постојало и без Цариградске Патријаршије, која је као Архиепископија основана тек у четвртом а као Патријаршија уздигнута тек у петом веку? Да све ово није са духовне тачке гледишта трагично, овакве реченице назвали би чистим комедијаштвом. Посебно објашњење изискује и ниподаштавање од старне Цариграда аутокефалија осталих аутокефалних Помесних Цркава, уз својствено гордо самовеличање. То се види и у одговору Цариградског Патријарха Вартоломеја Архиепископу Албанске Православне Цркве Анастасиосу. Јасно се у речима Патријарха Вартоломеја том приликом показала промашеност нове цариградске еклисиологије у чијој је сржи велика и опасна лаж коју је он између редова истакао – Глава Цркве није Богочовек Исус Христос, већ је то Цариградска Патријаршија! По овом фанарском учењу изнесеном преко Патријарха Вартоломеја, Древне Помесне Цркве (Александријска, Антиохијска, Јерусалимска и Кипарска) имају за своју главу признати „Цариградски Престо“. Дакле за Фанар, чак и ове Древне Цркве су другостепене и унижене. На трећем месту, како стоји у писму, налазе се „Новије и такозване „аутокефалије“. (Τά νεωστί καί οὕτω καλούμενα ‟αὐτοκέφαλα”)». Стога гордошћу опијени Фанар, и нашу аутокефалију СПЦ као и аутокефалију осталих, да тако кажемо, новијих Помесних аутокефалних Црква, отворено назива такозваном „аутокефалијом“. Од овога и не треба већег доказа да се покаже колико је Цариградска Патријаршија, у ствари, сама себе унизила и на отворен начин јавно и жалосно осрамотила. Посебно је у цариградском папизму узнапредовао Митрополит Галски Емануил (Адамакис). На пример када је беседио на интронизацији украјинског расколника Епифанија (Думенка), он је том приликом честитао расколницима дуго очекивану „унутрашњу административну самосталност (τῆς ἐσωτερικῆς διοικητικῶς αὐτοτελείας ἐνταῦθα)», коју је противпоставио „свештеном систему пентархије престола, са Константинопољским Престолом као главом свих светих Цркава Божијих“. Шта је то него јавни и најотворенији папизам, који Богочовека Христа детронизује као Главу Цркве, а несавршеног и грешног човека поставља на место које му никако не пристоји? Треба ли додатних коментара било коме ко има и комарачку савест? Завршавајући реч декларације о саздању на Украјини тзв. ПЦУ, Митрополит Емануил је истакао да он честита стварање „унутрашње самоуправне Православне Цркве, која је дужна тиме (документом-Томосом) Највишем Васељенском Константинопољском Престолу и лично Његовој Свесветости Васељенском Патријарху Вартоломеју“. Овде се дакле аутокефалија, мада неканонска и узурпаторска, опет дефинише само као „унутрашња самоуправа“, док спољна управа очевидно припада искључиво самозваној и самопроглашеној тзв. „глави свих светих Цркава Божијих“ – Цариградском Престолу. Да није жалосно било би смешно. Али оно што је најопасније по нас у овом тренутку и по овом питању јесте чињеница да су поједини млади фанарско-амерички лавови у врху СПЦ, блиски овако накарадној новој цариградској еклисиологији, већ покушали да у потпуно погрешном светлу прикажу то константинопољско опако, гордо, догматски промашено и нехришћанско деловање. Млади лавови у врху СПЦ су до краја лицемерно и уз лукави осмех покрили таква фанарска безакоња на терену и такав нови источни папизам, тобожњом мисијом и сотириолошком акцијом љубави. За кога? За неканонске, анатемисане и непокајане украјинске расколнике, и њихове агресивне и насилничке следбенике, који и данас док ово пишем, на многим местима у Украјини, ратују против Православне Цркве и насилно отимају имовину Московске Патријаршије. Зато су речи једног од младих лавова у СПЦ, епископа Западноамеричког Максима, да он верује «да крајњи циљ интервенције првопрестоне Цркве (мисли се на Цариградску Патријаршију), није заузимање једног географског простора (сиц!!?? па је вероватно зато Цариград безаконо узео 20 манастира у Украјини са све огромном имовином), већ узношење у литургијски свет огромне већине украјинског народа (сиц !!! – овде је само узнесена лаж младог фанарског лава Максима да су расколници огромна већина украјинског народа, иако су у стварности они реална мањина), који је – из разних, оправданих или неоправданих разлога – до сада остао ван домашаја Евхаристије истинске Цркве … (сиц!!! па сад Цариград, као истинска Црква, али дебело затрована папизмом и уцењена Пентагоном, ваљда треба да упада на туђу канонску територију Московске Патријаршије и непозван решава проблеме). Онај пак део Цркве који се на тој територији већ налази у пуноћи живота Цркве не треба да негодује (сиц … посебно док им расколници насилно одузимају храмове) него да молитвено (сиц !!! што ће рећи ћутке и без отпора преда храмове расколницима) препозна прилику да сународници на другачији (сиц !!! неканонски, папистички, насилнички и пентагонско разбојнички) начин уђу у благодатни простор исте Цркве». Овакво бесрамно спрдање са Црквом Христовом и пљување на живе и крваве украјинске ране, изазване безаконим разбојништвом украјинских расколника које подржава Цариград, није ништа друго већ ново распеће Христово, на жалост подржано од стране младих пентагонско-фанарски настројених лавова у СПЦ. Али, постоји Живи Бог који све види, и постоји и српски народ који све памти. Посебно памти ово младим лавовима у врху СПЦ али још више њиховим старим менторима митрополиту Амфилохију и владици Атанасију Јефтићу, који покушавају да их заштите на све могуће начине. Не бирајући средства. Што јавно, што тајно. Што Саборским притисцима на Патријарха, што тајним претећим писмима Његовој Светости, пристиглих из Херцеговине. Све чинећи у одбрану младог пентагонског Лава Максима, али на своју сопствену бруку и срамоту. Али заборавили су се и Амфилохије и Атанасије да њихову одбрану фанариотских, русофобних и проамеричких младих пентагонских лавова у врху СПЦ, све време посматра братска и страдајућа Московска Патријаршија. Све ово пре свега ради митрополит Амфилохије и то поред потпуно отворене опасности да управо Фанар тј. Цариградска Патријаршија, у Северној Македонији и његовој Црној Гори буде та која ће неопапистички, по канонима Пентагона, мимо СПЦ, и упркос вољи СПЦ, дати неканонску и папистичку аутокефалију Македонској Цркви а сутра можда већ и Црногорској Дедеићевој секти у Амфилохијевом независном Монтенегру. Мисли ли Митрополит Амфилохије да после заштите тако великог безакоња младог америчког лава у врху СПЦ – епископа Максима, мечка неће заиграти и пред његовим црногорским вратима? Да ће и он још дуго остати на Цетињу? Да Свети Сава није чуо ни видео јавну увреду на његов рачун, коју му је са земље на Небо послао млади пентагонски лав и епископ Максим, тврдећи да је аутокефалија Светога Саве неканонска? Да Бог не види како је он на овогодишњем мајском Сабору СПЦ ватрено бранио проамеричког епископа Максима, оног Максима који разбојничку пљачку имовине канонске Аутономне Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије лицемерно назива «приликом да сународници (читај – друмски разбојници Америке на терену), на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве». Као да се у «исту Цркву», по младом лаву Пентагона епископу Максиму, може ући и благословеним канонским путем и неблагословеним обијањем и отимачином уз помоћ украјинске полиције и «благословом» Пентагона. Не ради ли то понекад и црногорска држава са својом ЦПЦ (црногорским путујућим циркусом) Мираша Дедеића, по данашњем модерном Монтенегру? Ради, али се Амфилохије тога тобоже није сетио док је фанарско-америчког младог лава Максима на Сабору тако здушно бранио. Дакле, вара се пријатељ Мила Ђукановића, како је иначе сам Митрополит Амфилохије себе назвао у прошлогодишњем интервјуу Новостима, мислећи да ће проћи без Божије опомене, јер стоје написане вечне речи Христове … Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити. Сам је митрополит Амфилохије до крајности неправедно мерио бранећи на Сабору СПЦ проамеричког фанариоту епископа Максима, и стога, по таквом мерењу, самом ће му мечка секте ЦПЦ заиграти на Цетињу. Јер Бог се не да ружити. У суштини, за обавештене у СПЦ ништа чудно. Подржао је стари фанариота Амфилохије младог фанариотског лава Максима, америчког подржаоца отимачине црквене имовине у Украјини, и неопапистичког унизитеља каноничности аутокефалије Светога Саве из 1219. године. Али за опомену одозго, исти ће ти Американци митрополиту Амфилохију, по допуштењу Божијем, сада отимати имовину Митрополије Црногорско-приморске. По истом оном украјинском разбојничком моделу који је млади амерички лав и Амфилохијев пулен Максим подмукло назвао «другачијим уласком у благодатни простор исте Цркве». Боље је стога митрополиту Амфилохију да већ сад спрема отступницу за себе, а пре свега за свете мошти светих Срба из Црне Горе, које је одбраном хулитеља Светог Саве – америчког младог лава Максима, жестоко расрдио. Божија опомена због његових безакоња му је већ као Демаклов мач изнад главе. Неће му ту помоћи ни лажно посипање пепелом причом око тобожње Амфилохијеве одбране Косова и Метохије. Запитајмо се – каква је то уопште Амфилохијева одбрана Косова и Метохије ако се на мајском Сабору СПЦ амфилохијевски лукаво подржавају амерички пиони у СПЦ, који су уједно и поклоници фанарске неопапистичке теологије и пентагонске еклисиологије? Дакле, лажно бранећи Косово и Метохију од Американаца, да се Власи не досете, Амфилохије је подржао америчке пионе у СПЦ! Хвала ти Амфилохије, али немој да нас са «Американцима» у врху СПЦ браниш од Америке, и да нам цариградским неопапистичким узурпаторима браниш канонски статус храмова СПЦ на Космету. Тако сигурно нећемо далеко догурати, већ се може десити да управо подржана Цариградом, као слугом Пентагона на терену, и нека нова лажна «Косовска Православна Црква» ускоро затражи кључеве од Дечана, Грачанице и Патријаршије у Пећи. Не варајмо се браћо Срби, неће се тада «храбри» млади пентагонски лав Максим много насекирати, осим што ће неким новим бестидним и лакејским текстом на свом приватном теолошком сајту, оправдати неку нову промашену и неопапистичку теологију митрополита Јована Зизјуласа и омиљеног му Фанара. Нека на крају крајева, цео српски народ заблагодари Богу што верници у Црној Гори нису млади лавови Пентагона и Фанара, као што су они епископи које је Амфилохије бестидно подржао на последњем Сабору СПЦ. Што су за разлику од Амфилохија, Срби Црногорци верни канонима Цркве, верни браћи Русима и верни страдалној Московској Патријаршији, коју је Амфилохије поновно јавно издао. По други пут у само пар година. Верни народ Црне Горе ће чак и несрећног Амфилохија, тог тајног и јавног фанариоту, по неком дубљем народском осећају за жртву, спасавати и од Амфилохија самог, кад му Мило ускоро узме кључеве Цетињског Манастира. Јер управо ће верни народ Црне Горе знати да одбрани своју Свету Православну Српску Цркву и од Милових расколника и од америчких младих лавова у врху СПЦ. Посебно пак од Амфилохијевих проамеричких потеза које је поновно издајући каноне Цркве и страдалну Московску Патријаршију, тако лукаво и снажно чинио на последњем мајском Сабору СПЦ, бранећи америчке пионе у врху СПЦ. А није џабе ни Његош записао: «Муж је бранич жене и ђетета, народ бранич Цркве и племена». Неопапистички Фанар и младе пентагонске лавове у СПЦ, још нико и никада код Срба није убацио у стихове па то неће успети ни фанариота Амфилохије са све својим млађаним америчким пуленима и слугама неопапистичког Цариграда. Оног неопапистичког цариграда који по налогу Пентагона вршља по Украјини и целом Православљу. Драгомир Петровић https://vidovdan.org/aktuelno/konstantinopoljski-papizam-i-fanarsko-americki-lavovi-u-spc/