Претражи Живе Речи Утехе

Роберт Фиск: Уништење џамије Ал Нури у Мосулу још један пример „културцида“ Posted by Стање ствари (Independent, 29. 6. 2017) Док се животи губе свакога дана, уништење градова и споменика је оно што истиче злокобну природу сукоба током историје Џамију Ал Нури срушила је Исламска држава јуна 2017. (Фото: AP) Током година, готово да сам престао да бројим драгоцена уметничка и антикварска блага која су била уништена пред мојим очима – и која сада стоје разбијена у парампарчад. Пре четрнаест година, док сам јурио Мосулом како бих видео зграду у којој су америчке снаге баш тада убиле синове Садама Хусеина, угледао сам „погрбљени“ минарет џамије Ал Нури (из 12. века) како стоји изнад старог дела града. Изградио ју је Нур ал-Дин Махмуд Занги, јунак који је ујединио Арапе против крсташа. Нестала је, моја господо и даме, у само неколико секунди, једва пре недељу дана[1]. Ми кривимо Исламску државу. Исламска држава окривљује амерички ваздушни напад. Уназад, 2012. године, пролазио сам поред минарета џамије Умајад у Алепу, из 12. века, који се нагиње изнад пута који води у древну Цитаделу, док су меци зујали по улицама. Годину дана касније минарет је био претворен у прах и пепео. Сиријска влада је кривила „терористе“ из Ал-Нусре/Ал-Каиде. Широм Алепа осетило се као да тло подрхтава када је минарет пао. Много пута, током 80–их година, шетао сам кроз римске рушевине у Палмири, посећивао сам Белов храм, пролазио испод тријумфалног лука и корачао на позорници театра. Када сам се вратио 2016. – након што је сиријска армија протерала Исламску државу из древног града – лук је био уништен експлозивом а храм сведен на крхотине, највећи број њих дугачке неколико центиметара. Позориште је остало нетакнуто, иако је крај омче остао на римском стубу. Ово место Исламска држава је користила за извођење погубљења. Потом се Исламска држава вратила и поново запосела Палмиру. Овог пута они су дигли у ваздух само средиште позоришта. Снимак из беспилотне летилице показује размере разарања старог дела Мосула и уништене Ал Нури џамије Након што је избио рат у Босни, шетао сам по сјајном камену Синановог моста, подигнутог током Османлија у 16. веку, у Мостару. Кроз неколико месеци, оно што је стајало 427 година сурвало се у реку Неретву под салвом хрватских граната. Било је тачно 15:27 часова 9. новембра 1993. године. Сећам се времена јер још увек имам видео снимак уништења. Имам обичај да стопирам снимак и да га пустим унатраг и да се тако мост поново сагради, млазови воде се враћају у реку, стари турски камен се мистично подиже натраг како би поново сачинио магични лук над реком. Овај губитак се жали међу босанским Муслиманима – чије су старе џамије биле под ударом српске артиљеријске ватре – као што губитак мосулског минарета жале Ирачани. Југословенски романописац Иво Андрић је у књизи На Дрини ћуприја – сигурно једном од највећих европских романа икада написаних – описао како је „човек научио од Божијих анђела како да гради мостове, и зато је, после чесама, највећи благослов саградити мост и највећи грех рушити га…“ Али ми смо се навикли на „највећи грех“. „Културцид“ – уништење библиотека, гробаља, катедрала, џамија – постао је карактеристика рата у Босни. На Косову су 1999. године страдале неке старе џамије. Потом су косовски Албанци[2] уништили већину српских цркава у покрајини[3]. Видео сам многе од њих, пре и после уништења. Овај „велики грех“ има стотине хиљада преседана. Ко се сада још сећа статуа Буде из Бамијана из 5. века, које су талибани разарали експлозивом током 25 дана 2001, године пре него што су претворене у гомиле крша. Кога је брига што су Саудијци – чије је иконоклазам имао великог утицаја на талибане и Исламску државу – уништили велики број древних места повезаних са Пророком и његовом породицом? И шта је са Другим светским ратом, уништењем старог центра Ротердама, Катедрале у Ковентрију, Вренових цркава у лондонском Ситију[4], похарама блага ренесансне Италије, „достигнућима“ Луфтвафеа, Вермахта и СС-а. Као и са РАФ-овим разарањем Дрездена 1945. године и бомбардовањем средњовековних базилика у немачких градовима. И масовном пљачком ренесансне уметности и похара музеја широм Европе, што је починила „културна“ елита нацистичке партије. А Немцима из Првог светског рата имамо да захвалимо за спаљивање универзитета и библиотеке из Лувена (15. век), као и тоталном разарању средњовековне Тржнице у Ипру. И – уистину ово набрајање може да се продужи у недоглед – још увек можемо да видимо рушевине цркава и опатија које су биле жртве срџбе Хенрија VIII и онда да идемо још даље и запитамо се зашто су средњовековни Римљани користили Колосеум као складиште – баш као што су османске власти користиле крсташку тврђаву у Бејруту као складиште своје луке све до раног 20. века. И онда долазе Готи, Остроготи и Визиготи, да не спомињемо ране муслиманске освајаче који су и сами покушавали да униште каменог Буду; видео сам његово састављено тело у музеју у Душанбеу. А онда помислим на праисторију и Сумер, могу само да се сећам шетњи кроз древне градове јужног Ирака, које су пљачкаши гробница прекопали и претворили у прах после англоамеричке инвазије из 2003. године, и статуа преко чијих сам поломљених делова прелазио у тами похараног Багдадског музеја. Снимак из беспилотне летилице показује размере разарања старог дела Мосула и уништене Ал Нури џамије Понешто можемо да обновимо. Тржница у Ипру је реконструисана тачно онако каква је била. Стара Варшава је поново заграђена на основу старих мапа и фотографија. Уједињене нације су организовале обнову Старог моста у Мостару. Саудијци су платили реконструкцију босанских џамија. Базил Спенс је пројектовао нову Катедралу у Ковентрију. Варшава је готово пресликана, али ће за нови Мостарски мост бити потребне године да изгледа као стара грађевина вековима изложена ћудима времена, који је један шеснаестовековни посетилац описао као „лук попут дуге који се протеже све до неба“. Тржница у Ипру изгледа величанствено. Исто тако послератни „средњовековни“ град у Варшави. Сабласне, бетонске џамије у Босни су срамотне. Исто тако, нисам сигуран да је Базилова нова Катедрала у Ковентрију убедљива данас, било у верском било у уметничком смислу. Али ту је и један проблем. Ако је један људски живот вреднији од свих планета, зашто плачемо над рушевинама Буда римских градова, и цркава, џамија и библиотека? Од свих „–цида“, свакако би „културцид“ требало да буде далеко на нашем списку приоритета. Заправо он је при самом врху – Уједињене нације празнослове о наслеђу наше деце[5]. Нисам чуо да је ико то тако добро објаснио од речи једне Хрватице, Славенке Дракулић, која је писала баш о овом питању неколико месеци након што је уништен Стари мост од армије њених сународника, Хрвата. Она је призвала у сећање фотографију средовечне жене из Босне „са дугим, тамним ножем који је заривен у њен врат“ и питала је себе зашто осећа више бола док гледа слику уништеног моста него слику те жене. Ово је њен закључак: „Очекујемо да ће људи умрети. Рачунамо и да ће се наши сопствени животи окончати. Уништење споменика цивилизације је нешто друго. Мост, са својом лепотом и чари, саграђен је да нас надживи; он је покушај да се досегне вечност. Зато што је резултат подједнако индивидуалне креативности и заједничког искуства, он превазилази наше појединачне судбине… Можете помислити да се ништа ново не може десити, да, након концентрационих логора и масовних силовања, етничких чишћења… нема места за маштање…“ А за муслимане, судбина и вечност су теме Корана, који је откривен Пророку двадесет седмог дана Рамазана, за „Лајлат ал-Кадр“, Ноћ моћи. То је најсветија ноћ у муслиманском верском календару. И те ноћи – ове године – минарет у Мосулу, који потиче из 12. века, сравњен је са земљом. Роберт Фиск (Кент, 1946) је чувени извештач са Блиског истока и добитник свих престижних новинарских награда. Ради као дописник листа Индипендент. Четрдесет година живи у арапском свету (Бејрут) и извештавао је са многих кризних подручја укључујући израелске инвазије на Либан, Иранско-ирачки рат, Совјетску инвазију на Авганистан, Ирачку инвазију на Кувајт, ратове у Босни и СРЈ, окупацију Ирака. Понекад себе описује као „османског репортера“ због географског подручја које је покривао у својим новинарским радовима Са енглеског посрбио: Милош Милојевић