Претражи Живе Речи Утехе

Мислим да је тај значај разликовања између “не могу” и “нећу” највидљивији у свакодневној пракси психотерапеута. Наиме, неретко нам се јављају људи са недоумицама око важних избора у животу, одлагањима у решавању проблема, разним неоствареним жељама, амбицијама, циљевима. Највећи број међу њима не може да схвати зашто “не могу” да направе неки избор, или ако су одабрали, зашто не истрајавају у томе. Видите, они долазе са спремним “не могу”, и очекују да се кроз психотерапијски рад то “не могу” претвори у “могу”. Скоро нико, из мог искуства, не долази са питањем да ли је то једно стварно “не могу”,или просто “нећу”? Уопште не отварају то питање, што би била много боља почетна позиција. Зашто? Па замислите да неко ко је годинама усамљен, и жели да оствари ближе релације са људима, дође до сазнања да није реч о томе да то не може да промени, него уствари неће. Рецимо, неће да поради на свом физичком изгледу, да развије нека интересовања, да се учлани у неки спортски клуб или плесну школу, да буде пријатнији у контакту са људима, и сл. Једном речју, неће да учини ништа што би га учинило занимљивијом, привлачнијом особом, нити ишта што би личило на покушај приближавања људима. Уколико се тај неко утврди у овој истини, тј. препозна и поверује да неће, а не да не може, његов проблем усамљености престаје то да буде. То постаје чињеница, и он онда нужно мора или прихватити цену усамљености, или прионути на промену која би довела до реализације те жеље. Исто тако ће – под условом да је питање да ли ја то нешто “нећу” или “не могу” отворено – просветљујуће деловати и спознаја да то особа заиста не може. Примера ради, код особе може постојати сукоб између снажне потребе за аутономијом, која је супротстављена потреби за припадањем, што онда прави немогућу мисију у смислу трајнијих веза са људима. Други чест случај је несклад између научених и усвојених стандарда на једној, и онога што особа реално може, на другој страни. Односно, особа не може да достигне своје стандарде –рецимо да буде духовита, доминантна, препаметна – те она она сама себе одбацује, и тиме осуђује на усамљеност. Свакако да ово даље води у суочавање са “нећу” себе да прихватим оваквог, али је извор проблема у ономе што “може” и “не може”. Не бих се овде бавио спољашњим лимитима, као даљим разлозима за “не могу”, јер су они генерално много ређи и једноставнији за утврдити. Хоћу да кажем да се нико неће жалити на усамљеност ако живи сам на некој планини, или је чувар светионика. Па чак и ако се жали, ту ствари стоје врло јасно. Зато ће све што следи разрада овог разликовања са претпоставком да евидентних спољашњих лимита нема. Очигледно је, дакле, да је разликовање између ове две негације веома значајно, но како то урадити, како одвојити једно од другог? * * * Пођимо од онога што би теоријски за нас било немогуће, и упитајмо се шта би то било? Поменимо најпре оно што се подразумева као такво, да бисмо имали неки почетни еталон. Рецимо, не можемо да летимо, да читамо мисли другим људима, да се телепортујемо на месец, да издржимо по водом десет минута без кисеоника, и сл. Гледајући ово као експлицитно “не могу”, које је толико јасно да се око тога и не питамо, које су то друге свакодневније ситуације у којима “не могу” такође чврсто стоји? Па, на пример, свима је јасно да не можемо трчати уколико нам је нога сломљена, не можемо читати нормалан текст без наочара ако нам је диоптрија плус 5, не можемо возити ауто ако не знамо да мењамо брзине, не можемо држати флуентан говор ако смо пре пола сата вадили зуб са анестезијом, итд. Када бисмо хтели да из ових примера извучемо неки принцип, неко мерило које би нам могло служити за одређивање реалног “не могу”, могли бисмо се послужити дистинкцијом између нужног и довољног услова. Нужни услов би се, у овој причи, могао дефинисати као онај без кога нема никакве могућности да се нешто учини, али он није довољан да би се то учинило. Довољан услов би опет био онај који мора постојати уз нужни услов да би се спровело неко чињење, и он може бити један или их може бити више. Рецимо, ми можемо имати две здраве ноге као нужни услов за ходање, али то не значи да ћемо и ходати. За то би нам био потребан довољан услов, који би у овом случају скупно могао да се назове мотивација за ходање. Према томе, можемо рећи да ако неко поседује нужни услов, и нешто наводно “хоће”, али “не може”, он је у лажи. Односно, њему фали довољан услов –мотивација, и то је онда неупитно једно “нећу”. На другој страни, тек ако смо сигурни да нужног услова нема, тек тада је то легитимно “не могу”. * * * Теоријски, то је неспорно тако, али колико је то употребљиво у пракси? Можемо ли код сваке особе са сигурношћу утврдити да ли она има или нема нужни услов? Односно, како бити начисто да ли нека “здрава и права особа” “неће” или “не може”: да заврши факултет, научи математику, скине вишак килограма, или постане емпатичнија, толерантнија, асертивнија особа, да више уважава себе и друге, да постигне успех у неком послу, и сл.? Притом вас подсећам да у свему овоме претпостављамо да не постоје објективни спољашњи лимити, него је све до те конкретне особе. И чим нема објективних запрека од споља, уобичајено се мисли да онда свако може да заврши факултет, ако има просечну памет и жељу да то уради. Исто важи и за савладавање математике, бар у оном основном школском смислу. Слично томе, тешко би било ко прихватио да неко не може да скине вишак килограма, ако нема неки хормонски проблем. На исти начин би се многи сложили да свако “нормалан” може, ако хоће, да постане асертивнији, толерантнији, емпатичнији, да више уважава себе, и сл. Све ово делује врло логично, јер постоји оно што ја зовем “генерални нужни услов”, тј. оно што људи препознају као општу способност. Зато смо сви склони да особе које кажу да ово “не могу” квалификујемо као “лење”, “неодговорне”, “безобразне”, фолиранте”, јер ето имају све, али им недостаје “добра воља”. Другим речима, они то “неће” и тачка. Но да ли је то баш тако? Е па није, пошто људи нису исти, и онда генерални нужни услов може да се примени само као нешто што би било вероватано. Сваки човек има своје индивидуалне лимите докле може да трпи бол, да ради, да учи, да емпатише са другима, итд. Због тога се овде морамо држати принципа који је обрнут од оне правне флоскуле да је “свако невин док се не докаже супротно”. То јест, овде треба да важи став да неко “може” све за шта поседује генерални нужни услов, докле год се не докаже да га нема, тј. да је реч о индивидуалном лимиту. Добро звучи, али како имплементирати овај принцип? Како доказати да је реч о том индивидуалном лимиту? Директан приступ је ту немогућ, јер нема човека који је потпуном знању о својим лимитима, нити је измишљен скенер који би усликао људску душу. Због тога морамо користити индиректан приступ, и то преко утврђивања присуства или одсуства “добре воље” да се нешто учини, јер је она видљива у појавном. Нажалост, ни тако не можемо постићи извесност, али бољег начина нема. Шта је онда та чувена “добра воље”, како настаје, и како нам може помоћи у овоме? “Добра воља” Већина људи “добру вољу” дефинишу просто као одлуку да се нешто паметно учини, и онда истраје у томе. Тиме они имплицирају да “добра воља” настаје промишљањем и одабиром одређеног пута. Ја бих то оценио као идеализацију наше природе, насталу услед недостатка емоционалне писмености. Наиме, утицај нашег разума и ума у нашим изборима се своди само на предлоге, који могу бити усвојени или одбијени. Уколико су уверљивији, њихов утицај ће бити већи, али одлука је увек на нашем бићу. Мислим да је ово јасно свима који су читали моје књиге, но због оних који нису, овде ћу набацити само неке факте. Најпре, сигурно ћемо се сложити да нема нормалног човека на овом свету, који не би могао да осмисли (функција разума и ума) најрационалније решење за себе у некој ситуацији. Пазите, “за себе”, дакле према ономе што његова памет може да изнедри. Исто тако, нема ни онога ко не би поступио по томе што је проценио да је за њега најбоље, најморалније, најпаметније, најкорисније, и сл. И ако је тако, а јесте, зашто онда то не бива? Зашто често немамо “добру вољу” да спроведемо оно што нам је наша памет осмислила? Очигледно зато што та “добра воља” не зависи од наше главе, тј. не може се свести само на потврду да особа разуме шта је то добар избор за њу. Шта онда недостаје? Имате ли неку идеју? Да не дужим, оно што недостаје јесте веровање у те оправдане истине, што би даље креирало осећања (емоције) као мотиве за одређена чињења. Из тога следи да особа верује у нешто друго, нешто што није паметно за њу, чиме ствара другачије мотиве са одговарајућим чињењима. У коначном скору то онда изиђе на недостатак “добре воље” за то што разуме као добро. Закључно,“добру вољу” можемо поистоветити са довољним условом или мотивацијом за неко паметно чињење, што настаје преко сазнања (оправданог истинитог веровања) да је то тако. Ово нам је било важно за разјаснити, пошто нас то директно уводи у методологију утврђивања постојања нужног услова, или разликовања између “не могу” и нећу” у пракси. Односно, утврђивањем разлога одсуства “добре воље”, покушаћемо да расплетемо ову дилему. Три разлога одсуства “добре воље” Оправдање није уверљиво Овај модалитет представља базичну психолошку позадину збивања у свим до сада помињаним примерима где је утврђен недостатак “добре воље”. Јер у коначном скору, сви разлози одсуства “добре воље” могу да се сведу на недостатак веровања у оправдану истину нашег најбољег интереса.И како је за то неопходно уверљиво оправдање, из тога следи да остали динамички модалитети о којима ће бити говора представљају тек надоградњу овог основног. Но, с обзиром да сам због те свеприсутности овог разлога о њему доста говорио и овде, али и у претходним књигама, задржаћу се само на његовом ужем динамичком значају. Преведено, то значи да ћу се орјентисати само на ситуацију у којој особа има нужни услов, разуме шта је добро за њу, али то не може да спроведе, јер оправдање за то није довољно уверљиво. Елем, исход ове динамике је свакако одсуство “добре воље”, али се особа не може помирити са тим. У највећем броју случајева настаје патња као резултат сукоба између разумевања онога што је исправно, на једној, и неосвешћеног веровања у погрешно и чињења по томе, на другој страни. Због тога се креира “ратна зона” у бићу – конфликт, са резултатом у континуираној нелагоди, преиспитивању, самоосуђивању. Не треба нека велика памет да се схвати да би без присуства нужног услова цео овај сукоб изгубио смисао. Ко би се патио континуираним преиспитивањем, и осуђивањем себе због недостатка добре воље да смрша, ако је начисто да има хормонски проблем који га у томе онемогућава? Или, да ли има особе која би себе кривила за недостатак добре воље да учи, када би расчистила са собом да је уписала факултет само да задовољи родитеље? Мислим да су одговори на ова питања сувишни. Нико се не бави одсуством добре воље за остварење неког циља, уколико му је сопствени лимит, или лимит окружења неспоран. Тако нешто је бесмислено колико и да сваки дан неко разбија главу што не може да буде виши 20 сантиметара, што не може бити на два места у исто време, или што не може да спава на послу!? Дакле, када имамо помињане мисаоно-емоционалне комплексе патње поводом нечега што се наводно “не може” (нема нужног услова), прилично је вероватно да се то ипак “неће” (има нужног услова, али нема “добре воље”). Односно, у овом случају особа разумева да нешто може, само фали довољно уверљиво оправдање за ту истину. Дискутабилан или мањкав нужни услов У овом, другом по реду, динамичком модалитету, проблем недостатка “добре воље” (довољног услова) се своди на дискутабилан или мањкав нужни услов. Шта то значи? Па, рецимо, јасно је да телесна температура од 40 степени Целзијуса, и више, онемогућава било какву радну активност, али шта ћемо са оном која је 37,2 степена? Како ту бити сигуран да то значи да нема нужног услова? Или, можемо ли веровати у оправдање неке младе особе да не може да учи, јер су јој се родитељи развели пре годину дана? Да ли је код особе која ради захтеван посао веродостојно “немам времена да се бавим децом”? Шта је ту “нећу”, шта “не могу”, и зашто? Притом, за разлику од претходног модела, овде махом имамо “мир у души” особе која тврди да то нешто “не може”. Дакле, немамо “помоћ пријатеља” у виду помињане патње. Како би онда требало размишљати у оваквим ситуацијама? Услов који омогућава разрешење ове дилеме јесте максимална искреност према себи, што није баш лако како делује. Иако, наиме, већина људи верује да свакодневно функционишу по том принципу, да су поштени према себи, неретко то није цела истина. Ствар је у томе да ми заиста не можемо себе лагати свесно, али је неосвешћено самолагање врло честа појава. Рецимо, ако неко са поменутом температуром од 37,2 степена Целзијуса треба да оде на непријатан састанак, он може веровати да то “не може”, док је истина да уствари неће. Но како не освешћује ову лаж, он је у “миру праведника”. Да би у тој ситуацији истерао истину на видело, потребно је само елементарно поштење. Наиме, он треба да претпостави другачију ситуацију. Рецимо, може да замисли да ће тамо бити неко ко може да јој помогне у нечему важном, или да ће на том састанку бити унапређена, или ће, да банализујем, тамо добити неки новац. Или, насупрот овим пријатним варијантама, може замислити да ће добити отказ ако не оде на тај састанак. Ако је, опет наглашавам, особа поштена према себи, ова нова претпостављена ситуација са састанком би требала да изнедри праву истину. Уколико особа на ову промењену тему састанка открије да би је то мотивисало да оде, све је јасно. Очигледно је онда да особа то може, да постоји нужни услов, тј. да та температура и није тако онеспособљавајућа како је особа веровала. Наравно, ако и поред понуђених добити и могућих претњи особа и даље искрено препознаје да не би отишла на тај састанак, онда је такође јасно да ипак не може, да је стварно нужни услов одсутан. Кажете ли ми да ово ипак није добар тест, јер особа може наудити себи зарад неке добити, или избегавања претње, рећи ћу вам да је то ипак немогуће. Зашто? Зато што одсуство нужног услова логички није спојиво са чињењем који он условљава. Једноставно никако логички није могуће да нема нужног услова, а да се нешто учини, иначе бисмо обесмислили појам нужног услова. Невидљиво одсуство нужног услова Овај последњи, трећи модалитет, постулира да нужног услова нема, те логично нема ни веровања, ни “добре воље”, али је то непостојање нужног услова невидљиво за наше очи. Неосвешћени сценарио ове динамике је избегавање бола суочавања са нечим што нам никад није било важно, али нам прија да мислимо да јесте. Да, баш тако. Особа мисли да поседује нужни услов (аутентичну потребу у основи), и зато упорно покушава да спроведе то неко чињење, али тог услова нема и никада га није ни било. Како то схватити? У књизи Човек у истинисам потанко појаснио концепт потребе, и упућујем вас да се тамо информишете о детаљима. Овде бих истакао само оно што нам је потребно за разумевање овог модалитета. Наиме, сваку нашу потребу прати одговарајућа енергија, мотор који нас покреће да је остваримо, као и одговарајућа способност за то. Но иако је број тих потреба исти код сваког човека, њихов квантитет и квалитет је различит, што чини да су и способности код сваког човека различите. Незгода је што су те наше потребе скривене у тами несвесног, што онда отвара простор да сваки човек може да мисли да може све што и други, зато што је и тај други исто човек!? Сувишно је рећи колико је ово бесмислено, но то не спречава већину људи да желе оно што желе и други, тј. онај “општи човек” у њима. Општељудске тежње се тако намећу као доминатне, те долази до некритичног усвајања социјалних вредносних норми (стицање новца, угледа, славе, моћи, и сл.,) као неупитног смисла и циља у животу. Међутим, како наша помињана јединственост многима не дозвољава реализацију тих општељудских тежњи, то онда креира проблем о коме говоримо. Наиме, пошто је то тако “нормално”, и они су “нормални”, онда то општем “нормалном” човеку у њима звучи као једно велико “нећу”. Зато се стално као труде да то постигну, и иако не успевају, њима то није нарочито знаковито. И стварно је тешко разумети да други људи, који толико личе на нас, могу то што ми не можемо. Да не говорим што нам се често чини да смо и бољи, и лепши, и паметнији, и како онда прихватити да нама то није доступно? Постоји ли начин да се ту дође до истине? * * * Емоционална писменост, односно добро познавање себе, јесте свакако идеалан начин. Нажалост, врло је ретка појава да неко има довољно мотивације да се толико посвети упознавању себе, да му се та истина просто наметне. То је разлог зашто се у ову сврху морамо користити мање захтевним приступом – препознавањем и анализом неких искуствених података. По мени, постоје три таква податка – индикатора, чије присуство и одсуство може доста да нам помогне у том смислу. Уколико, наиме, особа има више ових индикатора, утолико је проблем само у “доброј вољи”, дакле реч је о једном “нећу”, иако постоји аутентична потреба. На другој страни, мањак истих би говорио у прилог ономе “не могу”, тј. да ту нема праве потребе и то није пут којим треба ићи. Сви ови индикатори су прилично предвидиви и логични, али многим особама они изгледа нису уочљиви, јер се понашају као да их нема. Због тога ми се чини нужним да их овако издвајам и појашњавам: 1. Анализа успеха и неуспеха на том пољу до тада – Што је више резултата неко остварио у некој области, то је вероватније да ће и сада у томе успети. Мислим да је ово јасно о себи: неко ко је више пута показао да уме да заради новац, има већу вероватноћу да за то има и потребу и способност, него неко ко цео живот само прича о томе. Односно, први вероватно има нужни услов, али тренутно неће, док други вероватно “не може”. 2. Степен ангажмана у савладавању препрека на путу онога што би неко желео да оствари – Неко ко дуже време прича да хоће да оснажи своје тело, и притом то остаје само на плановима, или краткотрајним покушајима у том смислу, тешко да има праву потребу за тим у основи. Рецимо, уколико би таква особа одлучила да крене у теретану, и притом изостајала сваки пут када треба “тетки да однесе лек” (измишљала разлоге да не оде), или забушавала на свакој вежби, јасно је шта нам то говори. Обрнуто понашање би било, логично, позитивни индикатор. 3. Степен уживања у савладавању препрека – Свакако да савладавање препрека не може бити никада пријатност по себи, али неки степен уживања у томе није немогућ. Рецимо, неко ко вежба виолину осам сати дневно, тешко да може рећи да му свих осам сати прија. Међутим, велика је разлика да ли му прија један сат или четири сата, и то је онда сасвим солидан индикатор. Несумњиво је ово поједностављено сагледавање целокупне динамике у овим случајевима, но ипак сматрам да је довољно информативно. Према томе, уколико неко поштено приђе препознавању ових искуствених података, требало би да стекне солидну орјентацију о томе да ли му само фали “добра воља” или му просто фали нужни услов. На крају бих додао да поред ових индикатора, постоји и један коначни доказ, али је он од мале вајде, пошто долази пост фестум. Наиме, оно што једино извесно оспорава или потврђује легитимитет жеље или стремљења неке особе јесте време, тј. тренутак када она то постигне или не постигне. По томе би се овај коначни доказ једини квалификовао за потврду недостака нужног услова, односно аутентичне потребе у основи. ЗАКЉУЧАК Из свега овога следи не баш афирмативна порука у смислу наших могућности да будемо сигурни да смо на правом трагу по питању разликовања између “не могу” и “нећу”. Увек остаје простор да нам је нешто промакло, да нисмо сагледали све варијабле. Но можда још већа опасност прети од тога да нам је све било пред очима, али нисмо били довољно искрени према себи. Све ово не изненађује, када знамо да нам је апсолутна истина онога што јесмо, тиме и онога што можемо, недоступна. Но тим пре морамо бити искрени према себи и не дозволити да се ова “нећу” и “не могу” бесконачно преплићу у нашим животима, и да ми то посматрамо са стране као да нас се не тиче. Просто морамо користити сва доступна оруђа да то клупко расплетемо колико можемо, иначе прети опасност да се много времена у овом кратком животу потроши улудо. Из нове књиге Дисциплина духа, проф. др Милана Милића https://epistema.rs