Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански г. Алексеј је данас, 27. јуна 2024. године, са благословом Свјатјејшег Патријарха српског г. Порфирија, освештао новоподигнути споменик Милунки Савић, хероини Првог светског рата и најодликованијој жени на свету. Споменик се налази на Вождовцу, на углу Мештровићеве и Улице браће Јерковић, у којој је Милунка Савић провела последње године живота. Ова скулптура у бронзи, рад аутора Зорана Ивановића и Јелене Атанасковић, откривена је управо уочи Видовдана, рођендана српске хероине. Сабранима на свечаности су се обратили и премијер Србије, министар културе и председник Удружења поштовалаца Великог рата. Подсећамо на животопис ове хероине који смо преузели са странице Народног музеја Топлице: Милунка Савић (1889-1973), хероина са 12 одликовања Рођена је 1889. године у селу Копривница код Јошаничке Бање у породици земљорадника оца Раденка и мајке Милице. Пријавила се приликом мобилизације за рат са Турцима 1912. године да би спасила свог брата јединца од одласка у рат, војној команди под именом Милун Савић. По сведочењу саме Милунке у књизи ,, Жене-Солунци говоре“ под тим именом Милун била је учесник ослободилачких ратова 1912-1918. године. Она је да би изгледала као мушкарац скратила косу, обукла мушко одело и стегла груди пртеним увијачем. Милунка је као припадник бомбашке десетине Дринске дивизије 1. позива била учесник рата са Турцима 1912. године, а са њеном јединицом крајем марта 1913. године била је у опсади Скадра. У рату са Бугарима 1913. године, у бици на Брегалници први пут је рањена и због велике исказане храбрости добила је чин каплара као и командовање бомбашким оделењем. Али због тих рана које су биле на грудима и контузовања од артиљеријске гранате, пренешена је у болницу и тада је откривена њена тајна да је Милун уствари женска особа. Команда је хтела да је демобилише али се она побунила претивши да ће отићи у хајдуке и остала је у војсци. Приликом мобилизације за Први светски рат, Милунка се пријавила у добровољце али је неколико пута одбијена па је тек на интервенцију војводе Воје Танкосића добила распоред у 2. пешадијском пуку. Одбила је предлог војводе Путника да рат проведе као болничарка. Само је накратко била пребачена на тражење команданта Сремског добровољачког одреда као бомбаш у одбрани Београда. У Колубарској бици због исказаног великог јунаштва као командир јуришног бомбашког оделења 3. чете 2. пешадијског пука била је похваљена. На Солунском фронту унапређена је у чин пешадијског наредника и постављена је за командира јуришног вода у 1. чети 3. батаљона. У борбама је била рањена шест пута (два пута од артиљеријске гранате, три пута од пушчаног метка и једном од бајонета) па је два пута била на лечењу у Бизерти, Тунис (болница ,,Фаре“) и у француској војној болници 101 у Алжиру. У Кајмакчаланској бици 1916. године у окуци Црне реке када је њен Гвоздени пук био деташиран код 122. француске колонијалне дивизије, Милунка је засипала непријатељске ровове бомбама и притом је заробила 23 бугарска војника. Један од тих заробљених бугарских војника, студент, после рата је по препоруци свог оца извесног бугарског генерала дошао код ње и оженио се Милункином сестром од ујака Радмилом-Вишњом. Милунка је одликована поред ратних споменица орденом ЗВКЗм који јој је лично уручио регент Александар (наредба Ађ. бр. 37.377 од 18. 4. 1917. године начелника штаба Врховне команде генерала Петра Бојовића), Златном (1915) и Сребрном медаљом за храброст „Милош Обилић“, са два француска ордена (Легије части и Ратним крстом са златном палмом), енглеским орденом светог Џорџа и руским крстом светог Ђорђа Победоносца. Милунки је уручен марта 1917. године у Солуну орден Легије части 5. реда који је установио Наполеон Бонапарта 19. 5. 1804. године о чему је писао лист „Напред“ од 7. 1918. године. Официрски орден Легије части 4. степена добила је после рата. Милунка је једина жена на свету која је била одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом. По наводима у листу „Напред“ од 6. 7. 1918. године Милунки је ово одликовање уручено 4. 7. 1917. године у Бизерти, а француски пукови спустили су пред њом заставе. Одликовање јој је лично уручио вицеадмирал гувернер Емил Гепрат. Врховна команда савезничких армија издала је тада наређење да се писмена похвала јунаштву Милунке Савић прочита пред свим јединицама савезничке војске у ставу мирно. Оваква почаст није указана ниједном учеснику Првог светског рата. После демобилизације 19. 8. 1920. године, прво радно место било јој је у Општој државној болници у Београду (1. 2. 1921-1. 8. 1922) као спољна болничарка. На летовању у Дубровнику упознаје и удаје се 1922. године за нижег поштанског службеника Вељка Глигоревића из Мостара (пет година је био млађи од ње). Са њим је живела и радила у Сарајеву у Заводу за израду војне одеће као прегледачица (6. 11. 1922-16. 4. 1924). Из Сарајева преселила се у Београд где је са Вељком који је добио посао у пошти, добила кћерку Милену. Али, брак се убрзо распао. До новембра 1927. године живела је као самохрана мајка у Степановићеву у Бачкој, данас у општини Нови Сад где је на основу „Добровољачког уверења“ добила 5 ха земље на добровољачкој колонији Маријин мајур (Степановићево). У колонији живело је 226 породице ратних добровољаца, а уз помоћ ратних другова саградила је кућу. Кућу и земљу ће врло брзо препустити најмлађој сестри Славки са сином Рељом и Топлицом када се вратила у Београд. Улица у Степановићеву где је њена кућа носи њено име. Имала је касније још три кћерке али усвојене: Милку, Радмилу–Вишњу и Зорку. Поред ћерки, ишколовала је још 32 деце. По доласку у Београд живела је једно време у Скадарској улици бр. 33, а после се преселила у једну кућу на Вождовцу. Обављала је више послова. Радила је као пара кројачица у фабрици војних униформи, потом је била пара куварица у Општој државној болници (16. 4. 1927-3. 5. 1928). Милунка је поред скромне плате од 900 динара месечно (420 је плаћала стан) примала и нешто инвалиднине, као и нека средства од француске владе. Од 3. 12. 1929. године запослила се на препоруку пуковника Сибина В. Тодоровића шефа кабинета Министарства Војске и Моранарице, на радном месту чистачице у Хипотекарној банци са платом од 1200 динара месечно. „Унапређена је“ од 1935. године у чистачицу канцеларије директора банке. Између два светска рата, Милунку су поштовали на прославама јубилеја, приликом обиласка ратишта, при полагању венаца на гробовима палих јунака. На поменутим церемонијама увек је долазила у шумадијској народној ношњи. Говорила је и писала енглески и француски иако није завршила школу. Пет пута је била са делегацијом у Француској а два пута у Солуну. Милунка је одбила понуду француске владе да се пресели у Француску и да добије француску војну пензију као носилац њихових највећих одликовања. За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу у којој је лечила партизанске и четничке рањенике па је била ухапшена и заточена у логору на Бањици шест или десет месеци. Када је један немачки официр вршио преглед спискова предвиђених за стрељање наишао је и на име Милунке Савић. Питао је да ли је то чувена јунакиња и када је добио потврдни одговор наредио да је пусте. Међутим, њен унук Дејан тврди да ове речи нису тачне, већ тврди да је Милунку, Влада Милана Недића запослила као државног службеника. Милунка је 30. 6. 1941. године пензионисана са месечном пензијом од 1.232 динара али је на њену жалбу враћена па поново пензионисана 20. 6. 1945. године али сада на њену молбу. Радила је и поред пензије као чистачица у кафани у Поп Лукиној улици број 6 у Београду све до њеног затварања 1954. године. Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука, ћерке Зорке и у редовним сусретима са војним ветеранима, на која је одлазила у српској униформи и са ордењем. Она је имала после рата пензију од 34.710 динара са инвалиднином од 17.000 динара и 1.000 динара као носилац КЗм. По причи унука, није била сиромашна, а њега је водила у Нишку Бању. После чланка у листу „Политика“ априла 1970. године о њеном јунаштву и тешким условима живота у њеној кући у Осмој новој 25 на Вождовцу, где је живела тада са пензијом од 1160 динара, добила је одлуком Скупштине Града Београда, највише заслугом градоначелника Бранка Пешића, једнособан стан у насељу Браће Јерковић бр. 61, на 4. спрату али у згради без лифта. Предузеће „Наш дом“ је опремило стан намештајем а друга предузећа дала су шпорет, бојлер, фрижидер, постељину, обућу и одећу, посуђе, слике и друге намернице на скромној градској свечаности дана 3. 5. 1970. године. После три шлога која је доживела, умрла је у свом стану 5. 10. 1973. године. Сахрањена на ратничкој парцели бр. 101, поред ограде на крају Новог гробља а говорили су официри ЈНА. Дана 10. 11. 2013. године поново је сахрањена у Алеји великана на Новом гробљу у Београду уз највише државне и војне почасти. Поворку је предводио председник Републике Србије Томислав Николић и начелник Генералштаба Љубиша Диковић који су говорили пред скупом. На њеној бившој кући на Вождовцу, данас у Улици Милунке Савић, постављена је 14. 4 .1991. године спомен-плоча. Председник владе Србије Мирко Марјановић открио је 27. 11. 1995. године у Јошаничкој Бањи споменик висок 2,20 метара а тежак 400 кг рад вајара Љубише Манчића из Београда. Француска је 2011. године у Паризу отворила музеј посвећен херојима из Првог светског рата у коме су постављени и биста, ордење и фотографије Милунке Савић. Извор: Радио "Слово љубве"