Претражи Живе Речи Утехе

Причешће и вирус Поводом актуелне епидемије вируса популарно названог Корона, у јавности Србије али и земаља региона а као одјек одговарајућих светских трендова, јавило се питање може ли се вирус пренети током узимања Причешћа на литургијама Српске Православне Цркве. Није чудо што је ово питање злоупотребљено од стране милитантних антицрквених организација и група у класичним медијима и на друштвеним мрежама, али јесте необично то што су исто питање, на веома сличан начин, почели да врте (спинују) и многи теолози. И ово је одјек светских трендова. Ако је већ папа Фрања решио да на свој начин изрекламира вирус, а практично у исто време и англиканци и други протестанти, и део православних теолога је пожурио да буде у тренду и не пропусти ову јединствену прилику да се у баш свакој ситуацији када се постави дилема Црква-Свет (не свет као Божја творевина већ онај свет „који у злу лежи“ дакле симулација која у великој мери почива на умрежено медијској хистерији и која паразитира на реалном свету, једино постојећој творевини) сврстају на страну Света, а противу Цркве. Портал Теологија.нет је од почетка поменуте Хистерије испалио рафал текстова који су (махом) оријентисани антипричасно и у већој или мањој мери, прикривено или отворено сугеришу став да Причешће може да буде извор заразе. Просто је немогуће полемисати са сваким текстом који је тамо (и не само тамо) објављен, па ћемо ми у овоме чланку изабрати три текста и то: Вјера у доба короне Причешће и куга Што се тиче пандемије куге која је избила у месту Пелузиј у Египту и проширила се целим тадашњим Римским царством, извори које нам аутор приводи су историографски рад Прокопија Кесаријског De bellis (о ратовима) те Црквену историју Јована Ефеског, мада се у самом раду аутор више ослања на Прокопија. Већ једна од првих значајних и громопуцатељних тврдњи аутора да су епидемије куге добро историјски документоване је спорна. Можда то важи за Црну смрт која је Евроазијом беснела у 14. столећу, али смо о њој обавештени из значајно већег броја извора, пре свега (мада не нужно) јер је из периода који је историјски млађи од Јустинијанове куге за око 800 година али и зато што је обухватила већи део света него куга у доба цара светитеља. Аутор је пропустио да наведе историјске изворе првог реда ( директну статистику броја жртава, службене извештаје надлежних органа и слично) што је можда последица недостатка истих, и ослонио се на два историјска извора другог реда, давши акценат на Прокопија. Мали „проблемчић“ са овим извором је тај што је Прокопије непоуздан а пре свега зато што се у маниру античке историографије служи тешким претеривањима. Овај манир је донео у историографију њен „отац“ Херодот, који је познат по великим одвалама о димензијама бедема Вавилона али много више о броју персијских војника који су, у време краља Ксеркса, напали класичну Грчку. По Херодоту, Ксеркс је на Грчку послао више војника него Хитлер на Русију 1941, а ако се узме у обзир широка источноевропска равница преко које су у лето 1941 прешли милиони људи на Исток и опет страшан логистички кошмар са којим су се суочили Немци још током тог лета, лако је замислити како би уопште изгледало пробијање милионске инвазионе армије кроз македонске и тесалске кланце пар хиљада година раније. Овог манира претеривања (релативно) су остала поштеђена само три велика историчара класичне епохе (Тукидид, Ксенофонт и Полибије). Прокопије се у описима куге вероватно стилски и по обрасцу угледао на истинољубовог Тукидида, али се у претеривањима ослонио на Херодота. Има у Прокопија свега, од мотива карактеристичних за готичке и хорор романсе, преко мотива из савремених апокалиптичних антиутопија, где се ни мање ни више него „мајка природа“ (јел` те) обрачунава са злочестим људима који су својим конзумеризмом прешли сваку меру, до истинске трагедије. Али се између свега овога негде губи историјска истина. Да је куга имала такве димензије какве јој приписује Прокопије, то не би издржала ни нека савремена високотехнолошка велика сила, а камоли Јустинијанова Византија која је баш у време трајања куге била упетљана у рат на три фронта (западном у Италији, где је нови готски вођа Тотила покренуо велику контраофанзиву после Витигесовог пораза, северном на Дунаву, где су свако мало притискали варвари и источном где су вребали Персијанци). Немогуће је да је од епидемије умрло око 40% или чак 50% становника било Цариграда било Царства јер би то последично довело до слома свих фронтова, без обзира што би куга последично (и што донекле јесте и актуално) захватила и трупе њихових непријатеља. Друго што буди сумњу у Прокопијеву објективност је то што он у једном свом другом делу Тајној историји у маниру српских (на жалост и срамоту) таблоида Скандал и Информер сипа по Јустинијану и Велизару канте смећа прозивајући их за широк распон злочина од тога да су (Јустинијан) кнезови демонски до тога да су први папучари космоса. Не можемо овде улазити у мотиве Прокопијевих ставова изречених у последњем делу, али је чињеница да или Прокопије гадно претерује или куга некако (ка и друге болести, јел` те) има пик баш на литургијске вернике а прескаче војску и полицију. Управо је главна слабост Јефтићевог текста та што, упркос труду достојном поштовања, нигде није ишчепркао да је ико рекао да су литургије некаквим актом власти биле прекидане. Кренимо сад на Ховоруна. Држ` те јеретика Док се Јефтић губи у мутним лавиринтима магловите историје, Ховорун, мртав ладан и ничим изазван, одмах прелази у напад и оптужује заступнике става да Причешће не заражава и да не може заразити, за три јереси: докетизам, евтихијанство и манихејство. Докетизам учи да је тело Исуса Христа привидно јер је Христос чисто духовно биће и да је његово распеће, па последично и Васкрсење било чист привид. Ово учење је било присутно у готово свим гностичким системима, као и у исламу и неким монофизитским струјањима, о чему ћемо детаљније у анализи Ђуровићевог текста. Када је у питању ова јерес, тешко је не увидети бесмисленост Кирилове оптужбе. Ако је Христово тело реално привид, како би ми, ако је нешто привид, могли исто да једемо на литургијама и да верујемо да не може да нас зарази. Пре би се рекло да од (прикривеног) докетизма болује друга страна. Што се тиче евтихијанства, подсетимо овде да је реч о екстремној монофизитској струји која је сматрала да се Христова људска природа, практично одмах по оваплоћењу растопила у Божанској попут капи уља у бескрајном океану. О томе ко су монофизити начелно писаћемо у осврту на Ђуровићев текст. Но вратимо се на Евтихија. Када би заступници става да причешће не може бити извор заразе заиста веровали да се људска природа Господова просто истопила у Божанској, онда никако не би могли да заступају став да причешће не може бити извор заразе и то из следећег разлога: Христова људска природа се истопила у Божанској, дакле нестала је. Христос је само Бог, не и човек. (следи из један). Али Бог нема тело. (Теолошко откровење и метафизичка аксиома). Ако Бог нема тело, онда нема ни крв. Ако Бог нема тело и крв, причасни хлеб и вино су обични хлеб и вино. (Следи из 4) Ако су причасни хлеб и вино обичан хлеб и вино, они свакако могу пренети заразу(следи из 5) Али ми тврдимо да Хлеб и Вино не могу пренети заразу. (Контрадикција са шест) Дакле, имамо редукцију на апсурд Ховоруновог става. Осврнимо се сада на манихејство. Ово је посебно глупа оптужба, имајући у виду да никад нико ко је тврдио да Причешће не може бити извор заразе није рекао да је вирус сам по себи зло. Он може бити „зао“ за људе у својој патогеној функцији. Ово нам открива Ховорун у маниру најбољих откривача топле воде и рупа у саксији. О свему, свачему, ничему и још понечему Дођосмо сада и до Ђуровићевог текста (даље З.Ђ.). Има ту свега, прави коктел. И Артемија, и Наума, и приче о некаквим билдерима и истраживања да ли је и када хришћанска доктрина о Причешћу догматизована и томе слично. Али нигде нема убедљивих доказа да Причешће може (макар теоретски) бити извор заразе. Заправо остаје нејасно, а биће да је и самом ауктору нејасно, шта заправо заступа и шта жели да каже…ауктор је искрено убеђен (страшно би било да није) да је Хлеб и Вино Господово Тело и Крв, али се губи у покушају да некако докаже Свету (симулакруму кога смо описали у уводу) како ето кршћани нису баш толико задрти, па можда Причешће и може бити извор заразе. И маше добро познатим аргументом да се ето Причешће може и уплеснивити. Све и да може, у питању је Тело и Крв Бога који има и људску природу, чиме поседује и биолошки материјал. Али из тога не следи да било који биолошки агенс који иначе испољава патогене функције може исте те функције да испољава и када је у Телу Богочовека. Ово нас доводи до аукторове прилично занимљиве оптужбе упућене заступницима става да Причешће не може да зарази. Ничим изазван, З.Ђ. нас оптужује за афтхартодокетизам (ако неко мисли да се око овога ломи језик, нек погледа следећи одељак о пресуштаствљењу илити трансупстанцијацији-реч на српском за овај процес не постоји). Афтхартодокети су монофизитска струја предвођена Јулијаном (чини ми се халикарнаским) која је сматрала да је Христово тело и пре васкрсења било нетрулежно, или преведено на српски језик, неподложно умору, глади, жеђи и томе слично. Јер ето, ми који сматрамо да Причешће не може да зарази, уствари мислимо да је Христово предваскрсло тело нетрулежно, баш као и Јулијан. Ово је аукторов типичан манир да облати противника тако што ће му потурити нешто што овај нити је рекао нити помислио а као доказ (тј аргумент) за своју тврдњу приводи руског теолога који говори да се причешћујемо телом оваплоћеног Христа. Поред тога што је овде само реч о непрецизности (јер да се Христос није оваплотио не би било јасно како би васкрсао) реч је и о добро познатој фигури сламнати човек или старински речено замени теза. Међутим, ко другоме јаму копа сам у њу упада. Ауктор исправно примећује да се ми не причешћујемо Христовим предваскрслим Телом, већ управо васкрслим, које је већ нетрулежно. А ако је нетрулежно, биолошки агенси који би евентуално били присутни и у томе Телу не би могли да поседују своје патогене функције. Дакле, Причешће не може да зарази. Додајмо овде да цео монофизитизам, било онај екстремни (евтихијанство, тритеизам) било „умерени“ (Диоскор, Севир, Јулијан, Шенуда, Варсума, Барадај) падају на својој сотириолошкој димензији (сотириологија је наука о спасењу). Уколико је спасење обожење, а Исус Христос, како сви монофизити тврде, има једну природу, онда та природа јесте: Само Божанска (у том случају, будући да Бог нема тело, причасни хлеб и вино су обични хлеб и вино, па нема обожења па самим тим ни спасења) Само људска, у ком случају смо канибали, па опет нема спасења. Ни Божанска ни људска, у ком случају опет нема спасења у смислу обожења. Кренимо сада на другу аукторову оптужу, да заступамо јерес трансупстанцијације (која је, гле чуда, службена доктрина римокатоличке цркве догматизована на Тридентинском сабору, а под утицајем Томе Аквинског). Укратко, римокатолици верују, сходно свом догмату, да се хлеб и вино, по адекватној литургијској молитви, дословно претварају, односно, мењају своју природу или суштину, у Тело и Крв Господа Христа. Међутим, рећи ће Тома, Тело и Крв и даље задржавају атрибуте (акциденције) хлеба и вина. У Цркви пак учење на који је начин Бог присутан у причасном Хлебу и Вину, колико је нама познато, а тако и ауктор тврди, никада није догматизовано. Касније је, током вавилонског ропства православне теологије на неким помесним саборима Томино учење потврђено, а на некима одбачено.Ипак треба имати у виду да читав низ православних светитеља новог века и савременог доба употребљава термин пресуштаствљење. Овај термин је усвојен и на Јерусалимском сабору 1672, а користе га и свети Димитрије Ростовски, свети Теофан Затворник и свети Јован Кронштатски. То нас обавезује да одбацимо тврдњу З.Ђ да је у питању јерес. Начелан став је да нам се Христос даје реално у Причешћу (што нико не оспорава) под видом хлеба и вина. И акциденција односно атрибут (како би рекао Тома ) и вид, односно модус илити начин су метафизички појмови позајмљени из филозофије да би се боље концептуализовали неки теолошки искази. Иако ова два метафизичка појма нису семантички једнаки, за већину људи нема значаја ова суптилна разлика, тако да оно што јесте свима јасно јесте да је Христос реално присутан у причасном Хлебу и Вину, и да они јесу одистински Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа, а начин како се то дешава остаје тајна. Ми не бисмо ишли даље од овога у Тајну, а евентуалну догматизацију ћемо оставити неком будућем васионском сабору, који би свакако ово морао уврстити у своју агенду, с обзиром на овако бруталан и до сада без преседана напад на Причешће и оптужбе да може да буде извор заразе који је упућен од дела научника и стручњака (свака сличност са књижевницима и фарисејима је намерна), политичара (свака сличност са главарима народним је намерна) и теолога (свака сличност са главарима свештеничким из озлоглашеног јудејског Синедриона је намерна). Иван Марковић Видовдан