Претражи Живе Речи Утехе

Трчимо да задовољимо неку своју жељу, за коју мислимо да је „завршна станица“, али „станица“ остаје „станица“ и све почиње изнова. Као што магарац јури шаргарепу која му виси на леђима и мисли да ће је ухватити, али то се никада неће десити, а ако се и деси, опет ће бити незадовољан јер ће желети још више и више. Кажемо да се посао никад не завршава и када нас питају „Како сте?“ Шта радите?', обично одговарамо: 'Бежим! У великој сам гужви!”. Зашто трчимо, не знамо. Раду нема краја и боримо се са зидом смрти као бајкери. Чему све то? Чак и ако све завршимо, ипак ћемо наћи нешто друго да радимо. Не подносимо себе. Не трпимо своје биће. Ужаснути смо идејом да разговарамо сами са собом, да сазнамо шта је у нама. Нисмо спремни. Радије живимо у хаосу, без садржаја и мира. Ово је облик самоубиства, спор, сигуран и без оружја. Идемо на кафу а мисли су нам растројене. Један део њих је на телефону док смо за столом, други је заузет оним шта ћемо даље и шта је требало да урадимо раније, а нисмо успели. Специфичан тренутак је када смо у биоскопу. Ми смо присутни али нисмо ту, друга особа за нас не постоји. Не успевамо да доживимо ни ове тренутке јер они тону у океан нашег ума, који је врло често пун смећа. Једини тренуци који су постали део нас су из детињства. Тренуци када смо били деца. Тренуци у којима смо били овде , у свему без „Зашто“ и „Како“. Само смо били присутни свим својим чулима. Долазимо до тачке у којој, усред панике која влада у нашим свакодневним животима, једини начин да се опустимо јесте да задовољимо неку страст. Осећамо се психички и физички осакаћени. Ставили смо се у шкрипац који нас без разлога гуши. Зашто ово радимо? Коначно, пробудићемо се једног јутра и схватити да су године прошле, а да ништа нисмо урадили. Живели смо у хаосу и ништавилу. Тада ће искрснути комплекси и хирови укорењени у потиснутим жељама и буквално ће нам изједати душу. Како да се излечимо? Тако што ћете рећи - "Стани!" Ви заповедате својим животом и не дозволите да брига манипулише вама. Увек има времена за молитву, за разговор са дететом и женом, са пријатељем. Немојте очекивати да вам неко открије ове тренутке или да се они сами појаве. Дужни смо да их сами стварамо. Зато што ће бол, болест или депресија на крају створити другу врсту простора и времена. Веома тешких. Постоје мале ствари које чине живот. Сами их креирамо овде и сада и кажемо - "Стани!" токсичности. И како дан одмиче, наћи ћемо времена и за Бога и за човека. За читање две странице из Св. Писма потребна су нам два минута. За молитву са бројаницом потребно је три минута и осетићемо како нас прелива Божија благодат. Загрљај са дететом или супружником траје неколико секунди. Ово није изгубљено време, већ време које ми је потребно да живим сада, али и заувек. Време ће увек летети чак и када вас не буде било. Потрудите се да га правилно искористите, да га живите а не да пропадате. о.Спиридон Скоутис приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор