Претражи Живе Речи Утехе

Дужност и обавеза су нешто без чега је наш живот немогућ. Морамо да идемо на посао, да радимо, да одгајамо децу и обављамо своје кућне послове. Ово је нормално и природно: одрасла особа има обавезе и одговорна је за свој живот и животе својих најмилијих. Морамо да радимо оно за шта смо одговорни, оно што је у нашој области бриге. То је наш дом, наш храм, наша породица и наш најближи круг људи. Као што је апостол Павле рекао, све почиње од породице — мале цркве. Када ту ствари доведемо у ред, онда можемо да проширимо обим помоћи и одговорности и на друге. Нажалост, многи хришћани заборављају на своју дужност према породици, беже од својих обавеза и истовремено губе оно најважније – своју душу. То уништава, јер „шта ће користити човеку ако задобије цео свет, а изгуби своју душу? или какав ће откуп дати човек за своју душу?“ (Матеј 16:26). Многи људи нису научени да одбијају. Стално се осећамо кривим – тако смо одгајани. Колико често свој недостатак слободе, нашу неспособност да кажемо „не“, нашу бригу о томе шта други људи мисле, називамо дужношћу? Да, човек се понекад нађе пред веома тешким избором између онога шта га обавезује и онога што сматра исправним. Шта ако га испуњење дужности уништи? Пре свега, размислите да ли је то заиста ваша дужност или је у питању манипулација. На пример, политичари се понекад позивају на осећај дужности војника, позивајући их да бране високе идеје, а заправо их терају да буду оруђе за спровођење себичних интереса. Имамо ниско самопоштовање. Када нам кажу: „Хајде, мораш!“ Ти си лекар (свештеник, хришћанин, мајка)!“ - ми размишљамо: „Ово је истина! Ја сам заиста лекар (свештеник, хришћанин, мајка) – то значи да морам да идем и урадим то.” Међутим, није баш тако. Апостол Павле нас учи да свако има своју службу, да су дарови Духа Светога различити, али свако од нас, на шта год да је позван, има право да призна да није спреман, да нешто не жели да учини или тежи нечем другом. Ако човек не жели да волонтира, то је његово право и не значи да је кукавица или равнодушан према судбини болесних људи. То једноставно значи да није спреман. Ако лекару нису обезбеђена средства заштите, а захтевају од њега да оде међу инфективне болеснике где може да се зарази и умре, ту се не ради се о дужности, већ о манипулацији осећањима. У души сваке особе постоји одговорност за сопствени посао, а то је веома згодно искористити за управљање особом. Неки хришћани имају погрешно схватање да је дужност хришћанина да се сломи зарад нечега. Али ово је погрешан пут. Самопонижавање је праг самоуништења. У ствари, понизност је када човек адекватно процени своју снагу. Релативно говорећи: знам да могу да подигнем 50 килограма, што значи да нећу да подигнем 51 килограм. Често се ломимо да бисмо постали, како нам се чини, исправнији, и тако падамо у руке смутљиваца и подлих људи. Често човек мисли: ако сам православац, онда треба да желим ово, а не оно. На пример, слушајте Баха и Бетовена, а не Квин и Аеросмит. Зашто? - Зато. То је објашњење. Као резултат тога, човек се гура у круте границе, покушава да натера своју жену и децу у њих, и уништава све: жена поднесе захтев за развод или деца оду од куће. Уместо да схвати своје грешке, он каже: „На све свете ђаво је деловао преко деце и вољених." Ослобађајући себе одговорности, он је пребацује на демоне. И тако ми, имајући лажне идеје о својој дужности, уништавамо и своје животе и животе својих најмилијих. А они, када виде таквог хришћанина, верују да је он кукавички фанатик, од којег је боље да се клоне – као и од његове Цркве и његовог Бога. Проблем многих хришћана је што када дођу до вере, често почињу да избегавају све што је „нехришћанско“: културу, пријатеље. Цео наш свет концентришемо само у црквени круг, немамо критички поглед на свој живот. То је лоше јер нас људи изван нашег круга познају и могу искрено да кажу како виде хришћане и Цркву, шта у томе не разумеју, шта их плаши. На крају крајева, Црква је архаична институција и људи тешко прихватају овај архаизам. Наша дужност је да не прекидамо односе са својим пријатељима и познаницима, чак и ако нису хришћани. Древни свеци су били пријатељи са паганима, и то је била норма. Човек је рођен да буде срећан. Радост је главни критеријум по коме треба да оцењујемо свој живот. Ако знамо да се радујемо, то значи да је све у реду. Ако не, значи да идемо погрешним путем. Често се дешава у породицама: „Волим, па ћу се одрећи своје среће зарад среће свог вољеног." И жртвује се изнова и изнова, не желећи ништа заузврат. Испоставља се да је особа спремна да даје, али није спремна да прими љубав. Другој половини се допада да је сваки хир испуњен и она почиње да то искоришћава. Време пролази, ресурси даваоца су исцрпљени, и он мисли: „Посветио сам јој цео живот и ништа нисам добио заузврат. То значи да ме није волела!" Али, поента није у томе, већ он себи није дозволио да буде вољен! Није био спреман за ово. Иста ствар се дешава и са децом. Родитељи жртвују све за њих, а као резултат тога, они израстају у себичне људе који живе свој живот не размишљајући о онима који су све уложили у њих. Ако погледате такве случајеве, испада да је осећај дужности уништио све оно добро што се могло десити међу људима, остављајући за собом само осећај да су искоришћени. Никакво насиље над самим собом не може бити добро. Увек уништава. Господ не жели ово од нас. Међутим, желео бих да се задржим на једном аспекту: за хришћанина је важно да разликује неспремност да нешто учини и недостатак снаге да то учини. Верујем да без обзира колико сте заузети, морате да одвојите време за себе. Сурошки митрополит Антоније је поучавао: морамо се научити да истински волимо себе. Док бринемо о другима, не смемо заборавити на себе. Ако резервишете део дана за сопствене хобије, то вас инспирише да радите за добробит других. Осећамо се угодно знајући шта нам будућност доноси. Тако функционише људски мозак. Због тога људи тако активно планирају своје животе - и огорчени су ако им се планови не остваре. Понекад се такво планирање доживљава као дужност: потребно је све обезбедити, све узети у обзир. Али у животу ретко тако иде. Наш Господ је непредвидив. Треба Му веровати. Наравно, немогуће је променити се на боље без труда. Али морамо запамтити: Бог не захтева од нас да сами себе сломимо. Он жели да се трансформишемо, да научимо да гледамо на свет кроз дечије очи. Христос не жели да се присиљавамо себе, Он од нас очекује да постанемо бољи. Путеви могу бити различити. Постоји пут суза, постоји пут радости, али сваки нас мора довести до осећања праштања, а не самопонижења и осећаја недостојности. Бог од нас увек очекује више, а не мање, јер смо позвани да будемо свети. На свакој литургији свештеник проглашава: „Светиње светима!“ Дакле, морате тежити самостварању. То је наша права дужност. јереј Димитрије Паламарчук приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор