Претражи Живе Речи Утехе

Понекад се од људи може чути да има свештеника који су веома строги на исповести, па је боље да не идете код њих. Или се парохијани плаше да иду на исповест јер је свештеник престрог. Ситуације су, наравно, у животу сасвим другачије. Свештеник је такође човек, он може имати своје индивидуалне карактерне црте, и на крају, своје проблеме који мењају његово расположење. Сви смо ми само људи. Али, ситуација, у којој се човек плаши да оде код свештеника, неретко може бити ђавољи изговор, невољност да се свештенику на исповести отвори потпуно, до краја. Међутим, у редоследу молитава пре исповести, наилазимо на следеће речи: „Ето, чедо, Христос стоји овде невидљиво, примајући исповест твоју; не стиди се и не бој се, и не скривај ништа од мене, него, не зазирући, откриј све што си учинио – и добићеш опроштај од Господа нашег Исуса Христа. Ево иконе Његове пред нама, а ја сам само сведок да сведочим пред Њим све што ми кажеш; Ако нешто сакријеш од мене, пашћеш у двоструки грех. Зато буди опрезан — јер си дошао у болницу — да не одеш неизлечен.” Овде, наравно, постоји још један негативан тренд, који се сасвим јасно види код одређеног броја парохијана. Исповест се не доживљава као самостална Тајна, већ као додатак Тајни Евхаристије. То јест, да бих се причестио, прво треба да се исповедим. И тако пролазим кроз ову "формалност" да би ми свештеник дозволио да се причестим. И човек често на исповести именује неке уобичајене грехе или изговори неку формулу коју је негде чуо, па чак и измислио. Затим би погнуо главу и то би било то. Али, где је осећај покајања? Где је свест о почињеним гресима и покајање за њих? Где је изношење, у светлост Божију, таме која се уселила у наше срце? Овде се то не дешава. Тама остаје унутра. Греси остају унутра. А споља је нека врста вербалног бирократског протокола, који свештеник мора да потврди и да дозволи човеку да се причести. Наравно, ово је погрешан пут. И погрешан однос према исповести. А исправан однос према њој је спознаја да је то самостална Света Тајна. И човек мора имати потребу за њом, баш као што има потребу за Светом Тајном Причешћа. А када то није случај, онда свештеник мора, сликовито речено, да „засуче рукаве“ и објасни човеку шта је исповест, изазове га на покајање, да би се некако душа пробудила, оживела и да би човек увидео своје грехе и изнео их на светлост Божију. И тако човек отвора своје рањено, окрвављено и грешно срце ка Господу Богу. Јер свештеник разуме: онај ко се формално покаје чини троструки грех. Прво: његови лични греси остају неизлечени. Друго: прима још један тешки грех, јер када дође на Тајну покајања, нема покајања. Он, уместо да открива своје грехе, крије их. Треће: човек долази на причешће Тела и Крви Христове неочишћен од греха и неспреман, што значи да му се причешће може од Бога уписати као осуда. Свештеник све ово разуме, и зато је он, као духовни „медицински радник“, помоћник главног исцелитеља - Бога, принуђен да очисти рану, као знак љубави и милосрђа. Свештеник није строг, већ, напротив, слуга Божији који те бескрајно воли, који заиста жели да се исцелиш и очистиш од греха, да будеш духовно здрав, да ти се душа спасе. Ово је главни циљ и главна победа и вас и свештеника. То је оно, чега увек треба да се сетите када идете на исповест. протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru