Претражи Живе Речи Утехе

Вера нас позива да престанемо да толико калкулишемо својом логиком, знањем, знањима и моћи. Она нас позива да се препустимо Промислу Божијем. Када верујем у Христа, то значи да сам већ пустио Христа да дође и уради шта жели у мом животу. Престајем да се опирем, престајем да бринем. Особа која истински верује у Христа као свог Спаситеља и Искупитеља већ је „спознала“ Његову љубав, која превазилази нашу логику и заиста делује на чудесан начин у нашим животима. Вера рађа наду, а нада постаје поуздање када Христос дође у наше срце и испуни га миром и радошћу. То је инстинкт нашег срца који жуди за вечношћу и животом, за заједништвом и Рајем. *** Нажалост, свакодневни живот чини да заборавимо да имамо Оца небеског, да Бог постоји. Много пута показујемо речима и делима да, не само да имамо мало вере као што је имао Апостол Петар, већ Га се и одричемо, одбацујемо Његову љубав и заштиту, негирамо чак и Његово постојање. Немојмо се правдати да живимо у свету и да зато имамо разлога да Га заборавимо, да не испуњавамо Његове заповести, да не будемо у добром духовном стању. Имајмо храбрости и искрености да не оправдавамо себе, већ да признамо своју слабост, болест, недостатке. Можемо остати са Христом, чак и ако се нисмо стриктно држали Његовог закона; али, бар не правдавајмо своје неверје, немојмо оправдавати своју лењост, летаргију, грех. Господ ће прихватити смирено и скрушено срце, неће га презрети. Он ће прихватити особу која је „промашила“ да живи побожно, али је живела без уображености и охолости, без гордости, осуде и хвалисања; имала је недостатке, али их је надокнађивала свешћу о својој грешности. Није оправдавала нити амнестирала грехе које је починила, напротив, даноноћно је тражила милост Божију и давала све од себе да побожно живи. Лако исповедамо своју веру, своје поверење у Бога, када нам је све у реду. Поента је, када нешто крене по злу у нашим животима, да не будемо обесхрабрени, да туга због искушења не умртви нашу наду, да логика не омаловажи Божју љубав; јер ако се то деси, онда је наша вера била површна и нисмо успоставили однос са Богом, већ смо Га желели из користи. Односно, да нам послови иду добро, да имамо здравље, да постигнемо своје циљеве, да победимо своје непријатеље. Верујем у Бога значи да верујем Богу. Вера у Бога није најсавршенија ствар. У једном тренутку вера у Бога мора да се претвори у љубав према Богу. То значи да, не само да Му верујем, већ Му се потпуно предајем, успостављам однос са Њим. То значи да мој циљ није да постанем добар роб и слуга да би ме Он наградио, већ да комуницирам са Њим увек и свуда, чезнем за Њим и да не могу да замислим мој живот без Њега. Нека моја вера у Бога постане љубав према Њему. Онда се све мења. Тада прихватамо Бога, не као судију и казњитеља, нити као газду и „чудовиште“, већ као Оца, Пријатеља, Оног Који нас увек чека, увек нас зове, увек нам опрашта, увек нас грли. Бог нас воли, али, да ли смо ми то разумели? Иако нисмо, Бог нас ипак воли. Зато смо и ми позвани да волимо Њега. Ништа мање. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор