Претражи Живе Речи Утехе

Релативно често се говори о томе да живимо у времену кризе животних вредности. Криза која се помиње односи се заправо на то да смо многим важним сегментгима наших људских живота одузели вредност. Зато више није важно да ли смо у браку први, пети или десети пут. Није важно ни када, колико или с ким имамо сексуалне односе. Сасвим је природан и аутентицан избор човека да се оствари као родитељ или да се на тај начин не оствари. Разлога за то је више. Један је свакако жеља да се живи слободно, аутентично, другачије и ван клишеа, што је резултирало одступањем од традиционалних патријархалних норми и идеала. Тај патријархални свет јесте заступао неке здраве животне вредности, али их је често смештао у круте формалистичке оквире у ком се нису сви могли осећати комотно. Одустајање од формализма традиције требало је да доведе до потпунијег остваривања већ постојећих вредности што би значило и побољшање квалитета живота људи. Ипак, одустајањем од традиционалног приступа вредностима одустало се и од самих вредности. Тако, данас брак не видимо као заједницу двоје људи који ће изгарати једно за друго, који ће своје личне прохтеве ставити у други план у односу на заједнички циљ, већ као уговорени пакт који за циљ има задовољење индивидуалних амбиција а који ће бити раскинут чим буде немогуће истовремено задовољење обе стране. Секс смо свели на неку сасвим обичну приодну ствар, чиме је свака сладост, љупкост, духовност, па и чаробност тог сједињења одбачена зарад опет само индивидуалног задовољења. Родитељство, мајчинство и очинство, имало је за циљ васпитавање и тренирање младих људских бића за будући самостални живот који ће значити одговорност за себе и друге и спремност на одрицање зарад већег добитка. Данас му је моћ одузета исувише попустљивим, другарским опхођењем према деци, чиме се спречава развој снажних карактера међу децом, будући да немају свемоћне и постојане маме и тате као узоре. Традиционални приступ вредностима у прошлости је саме вредности умањивао формализом и спречавао да оне обогате живот сваког конкретног појединца, али је одржавао привид квалитетног живота јер је задовољавао основне потребе људи за заједницом, за родитељеским остварењем, сексуалним сједињењем. Савремени приступ тим истим вредностима није ништа боље омогућио. Баш напротив. И брак и секс и родитељство и све друге вредности као што су успех, срећа, пријатељство, су обесмишљене чиме су људи опет онемогућени да у њима уживају на прави начин. Зато савремени човек није ништа срећнији и задовољнији својим животом и постојањем, иако има много више слободе, могућности и права. Слобода да се разведу и поново жене и удају више пута, могућност да имају секс са било ким и право да се остваре или не остваре као родитељи живот савременог човека није учинила суштински квалитетнијим. Иако је савремени приступ вредностима омогућио квантитет он није обезбедио квалитет. Маслов је говорио да нам је потребна нека врста ресакрализације, која се огледа у одавању дужног поштовања оним сегментима живота који такво поштовање заиста и заслужују. То не значи идеалистички поглед на живот, повратак патријархалних традицијама које су остале у историји. Али не значи ни одузимање светачког карактера животним вредностима које се догађа у савременом свету. Већ значи признавање универзалног, светог, вечног и символичког у вредностима живота. Без тога живот је заправо животарење које заводи својим изобиљем могућности и начина за самоудовољавање. За потпун, квалитетан, испуњен живот и свеобухватну срећу човека ипак није довољно да му је све подређено, прилагођено и лако доступно, већ и да се оствари у оним животним аспектима који су изнад човека као јединке, а које јединку заправо чине човеком, и омогућују му неограничени развој и смисао. Филип Стојковић https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/11/18/o-zivotnim-vrednostima/