Претражи Живе Речи Утехе

Да ли је Божић 2012. ближи витлејемској ноћи од других Божића у новом веку, да ли је он позив да се интегришемо у оно једино преостало – породицу, како ће се празник славити на Космету, те није ли баш на Божић судбина дала Србима да буду разапети између очувања своје православне хришћанске вере и лажних понуда о уласку у земаљски рај? Сваки Божић после оног првог Божића подсећање је на њега, а сваки са собом, без изузетка, доноси радост и чак када би имали великих разлога за тугу током целе године, а знајући да је Божић пред нама и да ћемо га доживети, имамо разлога за радовање. Јер Божић је обнова нове ствари, познање да нам се Бог јавља и да нас није оставио, да нас анђели нису оставили, да нас Пресвета Богородица није оставила, да нас светитељи нису оставили, да су небо и земља са нама, каже у интервјуу за „Печат“ његово високо преосвештенство епископ банатски Никанор. Чини се да је Божић 2012. године, ипак, по много чему ближи невиној сцени из Витлејема него и једне друге године у новом веку? Ако је сваки други Божић после првога доносио радости, мир међу људе и слогу, и ако је Богомладенац долазећи на овај свет себе предао за живот света, за обнову сваке ствари, и ако нас сваки Божић приближава Богу и Бога нама, и не само то, него и сједињује Бога са човеком и човека са Богом, онда и овај Божић јесте у броју свих празника рођења Христовог. Сваки је Божић најсвечанији и сваки Божић је обнова природе и сећање на његово рођење. Сигурно да можемо да кажемо да због проблема са којима се сусреће наш народ овај Божић има посебно значење, али баш из тог разлога ми верујемо да ће Господ доласком међу нас људе многе проблеме отклонити и неизвесности решити и поставити нас да заједно са њим, Богом нашим, духовно напредујемо, остављајући у другом плану проблеме који нам често сметају или нас бар заустављају у духовном напредовању у којем нам сам Господ помаже доласком својим. Ако је Божић на симболичан начин указање којим путем породица треба да иде, шта та симболика треба да значи српском народу у тренутку када је све доведено у питање, па чак и породични живот? Због превелике љубави Божје према нама људима Господ је послао сина свог Господа Исуса Христа међу нас, да поживи са нама, и на тај начин нам је показао да је Божић породични празник, празник породице и знак да би породица требало да се угледа на ону прву породицу, Богородицу, Јосипа и све оно што су они чинили за Богомладенца. Овај празник нас подсећа на пресудно важну улогу родитеља и њихову бригу, на значај духовног јединства и телесног међу родитељима, путоказ је који води до прве породице Богородице и Богомладенца. Дакле овај нас празник учи како да се владамо, чак иако знамо да су испред нас страдања, искушења и проблеми, јер знање да Господ доноси мир и наша чврста вера учиниће да проблем који угрожава тај мир нестане. Није за похвалу и ми се не радујемо, бар не у Цркви, што се у последње време говори и разговара о такозваним „сигурним кућама“. Мислим да је то трагедија за целу државу, трагедија за цео народ, трагедија за породицу. Лично сматрам да би много срећнија наша породица била и напреднија наша држава и радоснија наша Црква када би се налазио начин како да се сачува наша породица, а не да се изналазе начини како ћемо саградити сигурну кућу. Сама та идеја буди у породици немир. Сигурна кућа, кажу, заштитиће једно од брачних другова, најчешће жену, а ми знамо да је она супруга и мајка велики ослонац породице. Дете без мајке је као дрво без доброг одгоја и узгоја. Оно може донети плод, али резултате разједињена породица врло тешко ће донети. Породица може бити срећна само онда када доживљава Бога, када се угледа на прву породицу Богородицу и Богомладенца, Јосипа праведног и све оно што се догађало у тој витлејемској ноћи, ноћи рођења сина Божјег. Божић нас упућује и на божићне дарове. Јесу ли они помало постали део такозване „масовне потрошачке културе“ и шта треба чинити да би схватили да је највећи дар Божји у љубави према ближњем свом? У витлејемској ноћи највећу радост добио је цео свет и тада су индивидуално, вођени руком Божјом, мудраци са Истока дошли и поклонили се Богомладенцима носећи собом дарове. Они који су дошли да се поклоне Богу миломе и донесу му дарове, били су на неки начин представници целога рода људског. И ти дарови јесу симболика и указују како и ми, свако појединачно и сви заједно, као народ Божји треба да будемо захвални за његову љубав, за његово милосрђе, за његов долазак међу нас. Наши дарови Богу нису потребни, али ми на такав начин, нашим даровима Богу чинимо жртву и исказујемо наше поштовање, благодарност и захвалност за све оно што је Он чинио за нас. А Божић, највећи празник, поготово у нашем српском народу, али и код других народа – обележава се у обиљу хране и потрошњи новца. Зато се сетимо речи нашег почившег патријарха Павла да би требало да будемо реални, нерасипни људи, како би жртва коју чинимо Богу била пријатна. Велика је потрошња појединаца, некада и већа него што је потребно, али, опет кажем, ако се све то чини празника ради онда можемо бити и задовољни, и условно рећи да то толеришемо. Ипак, не заборавимо да је најважније у те велике дане порадити на себи, својој породици и целоме друштву, на духовној обнови, старајући се да се духовно, што више се припремајући, удостојимо да ми сами себе предамо Богу, уместо ових земаљских материјалних добара. То ће Богу бити најдража жртва. Како ми то можемо да учинимо? Можемо да учинимо уклањањем свега онога што је лоше, а ако се тако нешто и догоди ми треба да се покајемо, да се присајединимо са Богом, да се у тајни покајања исповедимо и ослободимо себе онога што нам смета за духовно напредовање. То ће бити највећа жртва Богу коју он од нас и тражи. ..... Извор: Печат