Претражи Живе Речи Утехе

Христос је жива истина. "Ја сам пут, истина и живот" (Јн. 14, 6). Живот беспочетни, неограничени и непоробљени, савечан Оцу, неразлучив и неодвојив од Њега. "Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас је благословио у Христу сваким благословом духовним на небесима, као што нас и изабра у Њему прије постања свијета да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави, предодредивши нас себи на усиновљење кроз Исуса Христа, по благонаклоности воље своје, на похвалу славе благодати своје, којом нас облагодати у Љубљеноме, у коме имамо избављење крвљу његовом, опроштење гријехова по богатству благодати његове, коју је преумножио у нама у свакој мудрости и разборитости (Еф. 1, 3-8)". Величини овога откривења следило је и бескрајни благослов обећања Божјих, која су започела имала на самом почетку проповеди Господа нашег: "Покајте се јер се приближи Царство Божије (Мт. 4, 17)". Кроз покајање у нама се пробуђује мишљење и сила живота и кроз веру се васпоставља и упропашћена част и достојанство наше као људи. Плачем покајним обнављају се наше грехом ослабљене способности садејством и даривањем благодати Пресветога Духа и уопште божанским просветљењем. На самом почетку овог делатног покајања, ако се неко и бори, не може да нађе, као што је мислио, своје ослобођење, своју слободу од окова старога човека. На почетку, он једноставно обуздава своју склоност према греху и делатно прекида потчињеност страстима и греховном размишљању. Он коначно престаје да позајмљује и почиње да се стара о враћању својих дугова. Некада са радошћу некада са муком, скрушава страсти и искушења, и просуђује према могућности, колико је постигао у истинитом духовном животу, нарочито када његов однос према другима није исправан. Тада наступа неопходност самобликовања ( = самоуобличавања), која води ка смирењу, јер без овога нема заједничког живота. За ово дело потребно је стрпљење и трпљење, али пуноћа успеха зависи једино од благодати Божије која је "у нама". Господ свега света делатно нас охрабрује ( = куражи). Он нам говори "не бојте се, ја сам побиједио свијет (Јн. 16, 33) ". Наша стварна победа није у томе што нас је он као свемогући Створитељ ослободио свеза, него у томе што је то учинио као човек. Победом над светом, тј. над грехом, и још тачније над свегрешношћу читавог света и времена, човек Исус Христос постаде надсветски, да би таквима учинио и оне који му следују. Када се и живот наш усагласи са божанским заповестима, води нас управо у ту исту победу. "Ако останете у мени и ријечи моје у вама остану, што год хоћете иштите и биће вам. Овим се прослави Отац мој да род многи доносите, и бићете моји ученици" (Јн. 15, 7-8). Удостојавамо се само кроз Њега и силама благодати Његове. Другога пута нема. Нико други није способан да нас води, да нам открије надсветске тајне божанских блага, пошто "у Њему обитава сва пуноћа Божанства тјелесно (Кол. 2, 9)". Он и само Он сједињује све у једно вечно богодлично деловање - оно што је на небу и оно што је на земљи и под земљом. Ако овоме следујемо и ако останемо у науци Његовој. кроз просветљење примамо чула Његова, примамо учествовање у надсуштаственом "БИЋУ", сагласно нашем покајању. Стога је смирена молитва онога ко се каје "скрушеног срца" пријемчива за Бога, и он осећа да је обухваћен божанском љубављу, која тада испуњава душу, не само видљивим, него и невидљивим. Тако Исус постаје "све у свему". Онај, дакле, ко је окусио ову сладост, нека се припреми да окуси овоме супротну горчину и расејаност. Мати благодат, која са толико љубави теши и утврђује душу која се каје и спасава је од искушења и незнања и уопште доји ( = млеком храни) познањем толиких тајни, одједном отврђује и постаје непријамчива кријући своје присуство. Из овог жалосног стања, душа која плаче куца на иста врата покајања и одмах их отвара. Све у свему, душа се осећа остављеном и без ичије помоћи. "Боже мој, Боже мој, зашто су ме оставио (Мт. 27, 46)?" Нема ни Симона из Киреје да понесе крст наш. Иако се много моли, одговор не види јасно. Остаје само једна тајинска утеха, да се нада не би изгубила, која у тишини ( = ћутећи) охрабрује подвижника: "Не плаши се, само веруј", или да употребим речи Оца нашега Старца Силуана: "Држи ум свој у аду, и нећеш остати без наде". Речи Псалма: "одевах се у врећу (жалости) и постом смиравах душу моју" (Пс. 34, 13) постају свакодневна обавеза. Тако и речи: "Бише ми сузе моје хлеб мој дан и ноћ" (Пс. 41, 4). И опет нас охрабрују речи Господа нашега: "и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас" (Јн. 16, 22). Након муке долази смирај, и након буре тишина. Изнова по појављује благодат и након многих искушења душа поје победно. "Обрати си ми плач мој у радост, растргао си врећу (жалости) моје" (Пс. 29, 12). Појава благодати након искушења најдубља је и "слађа већма од меда и саћа" (Пс. 18, 11), јер њоме узраста осећање љубави Божије више него што је до тада била знана. Тада се и смирење умножава, јер близина божанске љубави открива ништавност човекову и душа исповеда скрушено: "Добро је што си ме унизио, да бих научио законе Твоје (Пс. 118, 71) ... познах, Господе, да су судови Твоји правда, и ваистину си ме смирио (Пс. 118, 75) ... Понизих се до краја; Господе, оживи ме по речи Твојој (Пс. 118, 107)". Дубоки осећај смирења представља ширину духовних снага човекових и улазак у област слободе. "Чисти и у срцу смирени" Исус на упознаје под призмом смиреноумља, и то је значење речи. "И познаћете истину, и истина ће вас ослободити (Јн. 8, 32)". Одавде почиње наш улазак у нову твар и нову природу, где су ваздух и клима, према блаженом старцу нашем, другачији. Овде постајемо заједничари овог новог стања и синови новога века, према Светом Макарију, и нова чула се отварају. Хранимо се "да би живот прогутао оно што је смртно (2 Кор. 5, 4)" и обнављамо чула кроз пуноћу здравља, тако да више не делују бесловесно, него само "да служе правди за освећење (Рим. 6, 19)". Нека нико не умишља да ово савршенство долази без труда, него се оно постиже кроз тешка искушења трпљењам кроз које благодат божија окушава и опробава подвижнике. "Трпећи потрпех Господа, и обрати на ме пажњу, и услиша мољење моје. И изведе ме из рова мучења и из муља блата, и постави на камен ноге моје, и управи стопе моје" (Пс. 39, 2-3). Стихови су ови из Псалма Давидовог, који, желећи да подвуче значај једне речи, понавља и каже "трпећи потрпех", тј. много претрпех. Ово је претходило молитви Господу, а уследило је "извади ме", каже, "из рова мучења и из муља блата". Ово је познање тешких искушења. А након тога следи "постави на камен ноге моје, и управи стопе моје". Камен чврсти ногама јесте слобода, а управљање стопама јесте расуђивање. Тако се остварује обновљење "старога човека". Тако се парадокс учења Христовог открива као несумњива истина у онима који га вером примају. Човек осећа ништавност своју и прилази своме беспочетном Оцу. Када човек напипа да је земљан ( = глинен), пропадив, ништаван, он постаје склон молитви која га везује уа личносног Живог Бога. Препознаје га из униженог стања свога, јер силази до најдубљих предела земље, до ада, и након тога узлази изнад свих небеса и седа са десне стране Оца, да испуни све у свему. Ово је пут борбе, и само овако се може стићи до Оца: "нико не долази Оцу осим кроз Мене (Јн. 14, 6)". Пуноћу благодати, како сведочи Павле, ми хришћани смо наследили више него што је имаше пророци и праведници пре и за време Закона. Они су познали божанство у сенци и у загонетки, док ми "божанство познајемо кроз заједницу природе" (уп. 2 Пет. 1, 4). Упознасмо /Бога/ чулима, и "руке наше опипаше" Бога Логоса живота. Ово Он сам сведочи: "А благо вашим очима што виде и ушима вашим што чују. Јер заиста вам кажем, да су многи пророци и праведници жељели видјети што ви видите, а не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше (Мт. 13, 16-17)". Павле нас уверава да нам је Духом Светим дато познање тајне Христове "која у другим нараштајима није била обзнањена синовима човјечијим (Еф. 3, 5)". Толико је тајна велика и чудесна, да је требало да буде објављена кроз Цркву и началствима и властима небеским: "Да се кроз Цркву сада обзнани началствима и властима на небесима многострука мудрост Божија, по вјечној намјери коју изврши у Христу Исусу Господу нашему, у коме имамо слободу и приступ с поуздањем кроз вјеру у Њега" (Еф. 3, 10-12). Суштина ове тајне за нас је сада да спознамо Њега и силу васкрсења Његовог и заједницу у СТРАДАЊИМА Његовим "саображавајући се смрти Његовој" (Фил. 3, 10). Васкрсли Господ наш Који је сео са десне стране Оца, сишао је у доње крајеве земље. Стога и пут нашега узласка захтева нашу сопствену кенозу кроз страдања, и због тога и постоје искушења. Обезличење наше иконе разорило је и органе нашег бића, и зато смо добили заповести које неизоставно морамо испунити: "будите свети као што сам ја свет" ( уп. 1 Пет. 1, 16) и "Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески" (Мт. 5, 48). "Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије" (ДА 14, 22), и заиста "многе су невоље праведних" (Пс. 33, 19). Током борбе коју водимо са законом бесловесности који делује у нашим удовима, напајамо се великом благодаћу да би смо могли да у себи остваримо преображење. Због су тога Оци наши прибегавали љубави према страдању и изнад својих природних могућности. На уму су имали да "ако с Њим умријесмо, с Њим ћемо и живјети" (2 Тим. 2, 11), и заиста умртвише своје удове на земљи, и удостојише се да понесу икону небескога. Кроз искуство спознаше да се на уласку у живот налази Голгота, и због тога се нису освртали на умор ногу својих, и нису ходали широким путем, него радије одабраше уски и тешки пут, како би стигли "до Онога који је победио смрт и васкрсао" - Спаса Христа. Господ наш је обећао онима који желе да му следују, да ће, након што овде поднесу жртве, стоструку плату примити у вечном Царству Његовом. Та стострука плата нису добра која се виде споља и која људи имају, него су то духовне благодати, које освежавају душу надприродним созерцањима, која нас чине заједничарима небеским тајинства. Због тога је "Царство Божје у вама" (уп. Лк. 17, 21), и од онога који ова дела твори ова се тајна не скрива, него се на свој матерински начин открива у неисказивим уздисајима срца, обзнањујући му оно што је за човека припремљено у будућности и показујући му славу, колико може да прими. Плодови Духа, благодати Божије, које су сила Цркве, раздељују се богољубивим и страстотерпним подвижницима. Чак и они који се током борбе покажу сасвим неславни и понижени, постају часни и хвалевредни, јер их одржава и теши вера њихова, јер су "научени од Бога" и "износе из ризнице старо и ново" (уп. Мт. 13, 52). "А који су Христови, распеше тијело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24) да "не живе више себи, него Ономе који за њих умрије, и васкрсе" (уп. 2 Кор. 5, 15), постајући тако удеоничари благодати "јер једноме се даје кроз Духа ријеч мудрости; а другоме ријеч знања по истом Духу; А другоме вјера истим Духом; а другоме дарови исцјељивања истим Духом; А другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме тумачење језика. А све ово чини један и исти Дух, дијелећи свакоме понаособ како хоће" (1 Кор. 12, 8-11). Ако је све ово, што Господ дарује онима који Га љубе, само стоти део онога што ће дати онима који истрају следећи Га. Немогуће је описати каква ће само бити вечност након обновљења ( = поновног стварања), јер је и светима "само делимично" дато да то спознају, и то је оно што и војујућа Црква /преко њих/ зна. Ако "духовном и духовнима" нико не може да суди, него они свему суде, онда ни ми не можемо о томе да просуђујемо, него само да то описујемо. Духовне благодати јесу дарови самога Пресветога Духа. Ови дарови се раздељују се тако што се једни јављају раније а други касније, дајући се Цркви према потреби, сваки пут у складу са околностима икономије ( = домостроја) о вернима. Пошто су ови дарови уводећи њих карактерише исцељивање и пророштво, дар исцељивања се највише даје вернима који исцељују, док се онима који управљају савестима даје дар пророштва. Благодат пророштва почиње понекад степеником на коме се јавља слутња ( = наслућивање), и изгледа да је ово била прва ствар која је падом разрушена. Предосећај срећемо и када је у питању крвно сродство. Многе мајке, тако, предосећају ( = слуте) страдање своје деце, а близанци осећају невољу један другога чак и када су веома удаљени. Предосећање се често јавља и код оних који се уводе у веру, који тек почињу да живе животом по Богу и да се очишћују од греха. Узлажењем на више духовне нивое, и предосећај узраста до провиђања, и ако потом благодат Христова поново просветли ум и у њега се усели Дух Свети, задобија се провиђање и дар пророштва. У свом најједностанијем облику, они који достигну степен духовног детињства, свагда обилују овим даром. Постоје и веће ( = више) благодати. Оне се дају онима који ватрено љубе божанску љубав, као Павлу, који је све чини "да како Христа задобије", Ове веће благодати само малобројни постижу. Ако се према Оцима нашим, расуђивање сматра "вишим од свих врлина ( = добродетељи)", нећемо погрешити ако га сматрамо вишим од осталих и првим. Јер шта је друго расуђивање, ако не духовни вид, којим се познају и херувимски разликују ( = расуђују) различита стања чулног и мисленог света и њихове тајне. Речи Господње: "Имајте у себи соли" (Мк. 9, 50), односе се на ову врлину. "Мудар има очи у глави" (Проп. 2, 14). А шта би то друго било, ако не очи расуђивања? Тако нам је тумачио блажени и свеврлински Старац Јосиф, а тако су писали и Оци наши из свога личног искуства. Они од Отаца наших који су се удостојили овог миомириса Духа Светога, стално су подвлачили везу човека са родом оних који су желели да се подуче божанским одредбама и да говоре о својим личним тешкоћама ( = недостацима). Да поменемо неке који су имали велики дар расуђивања попут Авве Пимена, Старца Варсануфија и Јована /Пророка/, њиховог учитеља у духовном закону Марка Подвижника и Максима Исповедника и мноштва других древних и нових ( = савремених), који су свагда "гледали" за пуноћу Цркве. Они који су задобили свесветлу благодат Духа, могу да кажу са Павлом: "смисао ( = циљ) духовнога рата није нам непознат" (уп. 2 Кор. 2, 11). Они су чисти срцем, савршени у послушности и потчињавању, и у потпуном одбацивању сопствене воље. Исправни у савести и мртви самовољи, непоколебљиви чувари ( = делатници) духовног рада, који се непрестано држе сећања на Бога - исповедници трпљења горких искушења. Ови истинити старатељи ( = економи) тајни Божјих удостојише се ових дарова расуђивања, и постадоше духовни светионици народу, очи Цркве, они о које се разбијају таласи напада непријатеља. У њима се потпуно испуњава реч /Божија/ "ради и чувај" (уп. Пост. 2, 15), и они су способни да напасају стадо Христово. Делајмо свагда као стражари који бдију, и како они који се зналачки старају о својој савести. Ако се овога будемо држали, кад год ветар почне да дува, он ће ширити једра нашег брода (Јован Лествичник, Беседа 223, О Расуђивању, 5). Извор: Светогорске стазе

Опет посуђујемо речи блаженог Старца нашег о последњој теми. Боље је да учинимо тако него да препричавамо оно што смо чули и видели и што смо научили од Отаца наших. Јер једна је ствар да неко слуша о стварима које су се догодило "у време оно", а друго је када гледамо данашње примере. Посудили смо, такође, и један навод из Апостола Петра, који је говорио о истом искуству. "Јер вам не објависмо силу и долазак Господа нашега Исуса Христа сљедујући измишљеним бајкама, него смо сами били очевици величанства његова" (2 Пет. 1, 16). И ми смо такође, "били очевици" преподобног Оца нашег, не у фантазији или кроз фантазију или на неки такав начин, него то што видесмо и чусмо, заиста руке наше опипаше. Доносимо један израз благодати, онако како га је он сам доживео и како га је описао. "Тада улазимо у унутрашњи божански облак и тамо се налазимо у огњеном стубу љубави. Све око нас постаје попут пламена, и као грмљавина се чује глас божанске енергије љубави, која представља извор љубави у хиљадама људи. Која ће ме сила одвојити, од најслађе љубави Твоје Христе? И након тога - да ли у телу или ван тела Бог зна, да ли у колиби или изван ње Бог зна - само је то видео онај који је видео - да је све огњем постало огањ, и сузе љубави потекоше од усхићења и од слатких таласа љубави, од таласа благодати Твоје, јер ми је складност будућег постала знана. И тада, удишући твој духовни ваздух са чудесним најбољим миомирисима, застадоше моја чула, тако да више нисам осећао своје телесне енергије ( = дејства)". "Како је то велики чудо и како су ту многа созерцања. Мислено узлазе на Тавор они који се са Христом распеће, да тамо приме добро преображење и сладајшчи Исус им се мислено јавља у слави својој и својој тајинској ( = мистичној) слави. Ово је истинита радост, и ово је харизма! Ово је дар, ово је извор из кога истиче вода жива". Овим речима нас блажени Старац уводи на степен свога созерцења и у наставку тумачи границу унутар које се крећу словесна бића, спознајући тако сопствену пуноћу и средишњи смисао речи. "да буде Христос све у свему". На кратак али јасан начин, старац говори о најзначајнијој ствари, да човек, када је помилован божанском благодаћу, благодари и непрестано исповеда да: "Не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим" (Тит, 3, 5). На висини духовног созерцања, где долази до обожења, облачимо се у одећу смиреноумља преображеног Бога Логоса, стајући попут Мојсија пред лицем јединога Бога, и двадесет четири старешине ( = презвитера) поклањају се Бог Који седи на своме престолу (уп. Отк. 4, 10). Надаље отац наш описује смисао савршеног бестрашћа у Христу које се уобличава благодаћу, да бисмо се уподобили* свом архетипу. и да бисмо, као чисти и смирени срцем, све примили од првог и превсходног узрока /Бога/, а ништа од самих себе, јер је све створено и све налази своје савршенство У Христу Исусу Господу нашем "кроз кога је и за кога све створено" (уп. Кол. 1, 16). Овде је реч о онима који се чврсто држе бестрашћа у пуноћи освећења, јер је само на тај начин могуће очувати целовитост своје личности. Божанском благодаћу, величина Божија постаје спознатљива, и спознаје се да су божански дарови савршени и на почетку (приликом стварања) и на крају (освећење и савршенство). Ово објашњавају чудесне речи Павлове: "Јер ко те истиче? Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?" (1 Кор. 4, 7). Пуно познање ове дубине није створено нити се постиже нашим настојањима ( = покушајима), већ је то чисто дејство божанске благодати која дарује савршенство у Христу и која борави у вернима. Благодат је као нова душа и нова ипостас словесних бића, тако да у њима Бог заиста постаје "све у свему". Пуноћу смисла стварања и односа између Творца и твари, објашњава Старац на следећи начин: "Бог ствара и назиђује оно што је његово, а створења бивају захвална и благодарна за та добра. Ово је веома једноставно и остварује се у онима који имају "ум Христов" и "који се уподобљавају икони небескога" (уп. 1 Кор. 15, 49). Такви могу слободно да призивају Бога Оца, како је и говорио наш Старац: "Бога Оца може да призива онај ко је спознао благодат која је од Оца. Пошто се такав назива сином, он окушава од љубави Очеве, осећајући своје синовство. Он зна на делу да је био наг, и да му је била својствена свака слабост, све док га Онај који је богат није оденуо и утешио сваком утехом, и док га богати Отац његов није нахранио чистом храном коју је од Њега примио". Овај вид односа Творца и твари, Старац назива "кружним кретањем". У истом поретку налазе се и "небеска тела" - свети анђели, јер су и они примили биће и добробиће од Бога, остајући свагда у својој равнотежи и узносећи славу и хвалу Богу, за оно што су од почетка од њега примили. Тако отац говори: "Све ово кружно кретање онога што је на небу и онога што је на земљи показује одакле је примило своје биће, и сва твар своје кретање има од Бога и ка Богу, онако како га је Творац у њу положио. Јер Свебогати Господ благодарно прима /њихово/ благодарење". И наставља Старац: "јер тако заиста /створења/ почињу да Га спознају, и Он даје љубав своју онима који Га дотле нису знали, као што каже Јов: "ушима мојим слушах о теби, а сада те око моје види. Зато поричем и кајем се у пепелу" (Јов. 42, 5-6)." Ово је чиста владавина и милосрђе дарова Божјих. "Нека свако спозна своју сопствену слабост. А да би човек ово постигао, потребно је да прође кроз многа и велика искушења. И када благодат победи и када је он прими, тада постаје снажан ( = крепак). И на осталим степеницима подвига, човеку је неопходно потребна божанска благодат, како би победио страсти и како би у себи утврдио богознане врлине и да би узишао на ступањ покајања. Међутим, у стању пуноће освећења, што јесте обожење, оно што је човечанско се смањује, и само божанска благодат све савршава. Истинита је реч Господа нашег: "без мене не можете ништа учинити" (Јн. 15, 5). То је тако јер " када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост" (1 Кор. 15, 54), то у потпуности представља дело благодати. Када човек овако осећа, он говори са уверењем ( = убеђеношћу) да "сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца свјетлости, у којега нема измјенљивости ни сјенке промјене" (Јак. 1, 17). Слично се догађа и у време молитве, како наглашава и авва Исаак Сирин. Након чисте молитве, пошто подвижнику дође благодат Божија, "он се више не моли јер је услишена његова молитва. Пошто је молитва услишена и пошто је настало созерцање, ум се више не моли" (Авва Исак Сирин, Слово о подвижништву 32, О чистој молитви). Када је Старац наш желео да нам објасни овај натприродни начин на који христоносни човек то доживљава, говорио је следеће: "Ништа од енергија старог човека, у овоме часу није остало, јер не само да се нашао у другој природи, изван времена и простора у коме се крећу створена бића, него он дише други ваздух, налази се у другом космосу, где не важе чулна мерила и облици и симболи". Да би нас уверио, читао нам је одговарајуће светоотачке текстове који су се бавили овом темом. "У чистој души, као сунце сија светло Свете Тројице. А ваздух који она дише јесте Пресвети Дух". Тада Господ наш, Који је Онај који дарује и Онај који се дарује, преображава благодаћу слугу верног, који је са много труда прешао море тешких искушења и није издао љубав Божију - "и тада настаје созерцање у Богу, у Њему а не у нама". То је созерцање које није човечанско, него божанско. Ово виђење, којима се душа храни је, према сведочанству Отаца наших нелажно. Човек у себи осећа своју ништавност и постаје мањи од свега створеног, као знак неверја овога света. А ако га питате шта мисли у себи након толиких откривења божјих и своје заједнице са Њим, он ћути, немајући снаге да се изрази. Ако је заиста примио божанске дарове и посведочио се благодаћу, он схвата да је све то неизрециво и да надилази искуство ствари и сведочења. Он сам се, међутим, никада не сматра достојним, и на сваки начин жели да себе не пореди са оним што постоји, него више воли да се од људи скрива као онај који не постоји! Након што нас је Старац у све ово уверио, размишљали смо о дубини речи које смо често слушали: "Твоје од твојих, приносимо ти Владико многомилостиви, Човекољупче, и враћамо се Теби благодарећи Ти за Твоју велику милост". Ускладимо се са смирењем савршених у Христу који су се духовно подвизавали и који су се удостојили пуноће божанских обећања датих људима. Они престављају стубове небескога и у себи су устројили ум Христов. са јелинског Александар Ђаковац Извор: Светогорске стазе