Претражи Живе Речи Утехе

О расејаности Расејаност долази од неинтересовања за одређени садржај или конкретну личност услед губитка пажње. Но, питање је шта поткопава ту пажњу? Није то само недостатак концентрације него недостатак љубави да се саслуша други. Другим речима, недостатак разумевања за другог. Некада то може бити намерно а некада случајно. Ако је намерно, човек се труди да не саслуша другог услед свесне жеље да изигнорише или саботира другог у његовом науму. Ако је случајно, то може бити од последице умора, обавеза, и других оправданих разлога. Међутим, колико год разлози били оправдани, друга страна која жели бити саслушана то може тешко да поднесе. Може бити то и због сујете али може бити и због љубави коју неко гаји према другоме па очекује исту врсту узајамности и на пољу „саслушатељне дијалогизације“. Расејаност може да постане велики проблем, како у извршавању одређених задатака, тако и у сусрету са другим људима. Она се може савладати вежбањем умне воље, умног бдења. Јер када би се човек мало чешће запитао како би њему изгледало да неко њега не слуша или гледа кроз њега као кроз прозор не видећи његову личност, пробудио би се из своје апатије. Пробудио би се из самозамишљености нечега или ничега. Можда такав недостатак имају људи са великом маштом јер имају јаку моћ „умне телепортације“ на друго место или искуство. Међутим, то ствара искључивост за другог и искључивост за стваран свет око себе. Интроспекција искључује могућност самозамишљености јер јој то није циљ већ јој је циљ како неки проблем у себи да искорени из темеља. Самозамишљеност постаје проблем када сама себи постане циљ и средство. То може, дакле, бити и по гордости типа: „Није важно шта други причају, имам ја своје замисли!“, а може бити и по безазлености: „Види шта овај ради, то ме баш подсећа на....“. Јер људски ум је тако устројен да у свему покушава да нађе везу, смислену нит, која повезује и објашњава неког или нешто. Али, без мало „кочница ума“, без мало обуздавања помисли, без каналисања на право место и време, такав ум може лако да застрани у себи самом. То је можда и један од највећих проблема човека као мислећег бића – његове сопствене мисли и помисли које га, ако он не учествује као координатор, као кормилар, вуцарају тамо-амо као морски таласи. Нису случајно сви великани историје од Светих Отаца написали томове књига на тему мисли у аскетском светлу јер су били итекако свесни проблема које човек може да има ако се поистовећује са њима као са једином стварношћу и мерилом истине. Изван заједнице са Богом, човек је неспособан да изађе из зачараног круга својих мисли. О томе је и велики апостол Павле писао говорећи да се људске мисли (у човеку самом) између себе оптужују и правдају. Гледајући са стране, то изгледа помало шизофрено, али гледајући у сваког од нас, нарочито у ту самозамишљеност уличних пролазника, види се да то јесте тако. Молитва је онај светлосни отвор кроз који исцурава мрак таквог самомњења.

Naša glavna borba se vodi protiv demona tuge, koji pomračuje sposobnost duše za duhovno sozercanje i udaljava je od svake dobrodetelji. Kada ovaj zli demon ovlada dušom i potpuno je pomrači, odvraća nas od vatrene molitve, dušekorisnog i istrajnog čitanja sveštenih knjiga, blagosti i saosećanja sa bližnjim. On uliva svaku vrstu mržnje prema obaveznim delima poslušanja, čak i prema samom monaštvu. Lišavajući dušu svakog zdravog rasuđivanja, raslabivši njenu istrajnost i postojanost, čini je bezosećajnom i paralizovanom, svezanom i okovanom očajničkim mislima. Ukoliko nam je cilj da vodimo duhovnu borbu i da, uz Božiju pomoć, porazimo demone zla, trebalo bi da na svaki način čuvamo srce od demona čamotinje. Kao što moljac nagriza odeću, a crv drvo, tako i tuga izjeda čovekovu dušu. Ona čoveku pomaže da izbegne svaki koristan susret, da prihvati savet od istinskih prijatelja i sprečava čoveka da ljubazno i mirno govori. Obuzimajući vascelu dušu, tuga je ispunjava gorčinom i nemarnošću. Zatim joj demon tuge predlaže da bi trebalo da se odvoji od ostalih ljudi, jer su oni uzrok njene uznemirenosti. On ne dopušta duši da shvati da njena bolest ne dolazi spolja, već leži unutra, skrivena, i projavljuje se samo onda kada iskušenja napadaju dušu zbog njenih asketskih trudova. Čoveka povređuju samo uzroci strasti koje leže u njemu samom. Iz tog razloga Bog, Tvorac i Lekar naših duša, Koji jedini poznaje sve naše duševne rane, ne govori nam da napustimo društvo bližnjih, već nam kazuje da u sebi iskorenimo uzroke zla i priznamo da se duševno zdravlje ne postiže odvajanjem od bližnjih, već vlastitim asketskim podvigom u društvu svetih ljudi. Napuštajući bližnje iz nekog, naizgled korisnog razloga, mi ne iskorenjujemo motive čamotinje, već ih samo zamenjujemo nekim drugim. To znači da će se bolest, koja je skrivena u nama, ponovo projaviti u nekom drugom obliku i u drugim prilikama. Dakle, jasno je da se vascela borba vodi protiv sopstvenih strasti. Kada se uz pomoć i blagodat Božiju, one iskorene iz srca, ubrzo ćemo biti spremni da živimo ne samo sa drugim ljudima, već i sa divljim zverima. Trpeljivi Jov to potvrđuje rečima: i zvijerje će poljsko biti u miru s tobom (Jov. 5, 23). Međutim, najpre se moramo izboriti sa demonom tuge koji dušu dovodi do očajanja. Prosto ga moramo iščupati iz svoga srca. Upravo demon tuge nije Kainu dopustio da se pokaje posle bratoubistva, ni Judi posle izdajstva svoga Učitelja. Tuga za nas može biti korisna samo ukoliko donosi pokajanje zbog sopstvenih grehova, praćeno uzdanjem u Boga. Zato blaženi apostol i kaže: Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje (2. Kor. 7, 10). Ova "žalost koja je po Bogu" je pomešana sa radošću, jer hrani dušu nadom, proisteklom iz pokajanja. To znači da nas ona čini poslušnim, brzim na svako dobro delo, pristupačnim, skrušenim, blagim, uzdržljivim i trpeljivim u svakoj muci ili potresu koji Bog dopušta na nas. Posedovanje ovakvih kvaliteta pokazuje da čovek nosi u sebi plodove Duha Svetoga: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, dobrotu, veru, uzdržanje (Gal. 5, 22). Nasuprot tome, tugom, koja nije po Bogu, spoznajemo samo plodove zlog duha: ravnodušnost, netrpeljivost, gnev, mržnju, svadljivost, očajanje, lenjost u molitvi. Stoga, treba se kloniti ovog oblika tuge, isto kao i bluda, srebroljublja, gneva i ostalih strasti. One se mogu isceliti molitvom, uzdanjem u Boga, bogomislijem i životom sa blagočestivim ljudima. http://prijateljboziji.com