Претражи Живе Речи Утехе

Једна молба за Вас: Молим све вас који имате везе са архитектуром да помогнете. Мени су поребни савјети, а можда и агажман човјека од струке. Остетци цркава 6, 12, 14 вијек под саклом те садашња из 1867. Хоћемо да радимо иконостас од камена, нашли смо остатке из ранохришћанског периода. Да ли знате некога на форуму, или иначе доброг за овај посао? недеља at 02:13 1 Report

Физичка изградња спомен - храма Св. Саве Сјај Храма Светог Саве Пише: Архитекта професор Бранко Пешић, Протомајстор 1.Позив код Германа 2.Комунисти најзад попустили 3.Светиња поново расте 4.Свет упознао српског светитеља 5.Блиста златни крст 6.Ратови коче радове 7.Понос свих Срба ПОЗИВ КОД ГЕРМАНА ПОЗВАН сам од секретаријата патријарха Германа да дођем у Патријаршију 22, спетембра 1984. године. Пригодно обучен, узбуђен, приступио сам двору Патријаршије. Дочекан сам на главним вратима, наспрам Саборне цркве, и уведен на високо протоколан начин. Осетио сам да је нешто важно у питању. Увели су ме у просторију где су се налазили Његова светост патријарх Герман и др. Ђорђе Пешић, кога сам одраније познавао, међутим патријарха Германа дотле нисам упознао. Уз упознавање и поздраве почели смо обичне разговоре. Није потрајало дуго, патријарх ми свечано, са мало речи, саопшти: ''Господине Пешићу, изабрани сте да будете архитекта наставка пројектовања и градње Светог Саве, што подразумева и организацију свих прпремних радова, оснивање градилишта и све што је потребно да се настави градња напуштеног храма''. Истог момента ме је облио хладан зној и побледео сам од узбуђења.Умешао се у разговор и патријархов лични лекар др Ђорђе Пешић и разговор је на неки начин олакшан. Патријарх ми је саопштио да имају планове које су добили од архитекте Александра Дерока и да би било добро да следећег дана прегледамо те планове и да их узмем као помоћ у даљем раду. Разговор је потрајао скоро цело пре подне и поново заказан за 24. септембар, када ћемо прегледати планове. Из Патријаршије сам испраћен исто тако свечано као што сам и приступио. СЛЕДЕЋЕГ дана одмах сам отишао до напуштених зидина храма, а посетио сам и свештенике у малој цркви Св. Саве. Јавио сам се старешини цркве проти Бранку Татарину и поздравио се са свим свештеницима братства. Они су били већ упознати са мојим именовањем и са одушевљењем и симпатијом ме прихватили. За прво време одређен ми је сто за рад. Обишао сам са њима храм. Сва врата су била зазидана тако да се унутар није могло ући. Договорили смо се да се позову зидари да сруше провизорне зидове у вратима. Уранио сам 24. септембра код патријарха и после православног поздрава, одмах смо приступили послу, односно прегледу планова које је после окупације предао Патријаршији архитекта Александар Дероко, који је том приликом рекао да их је сачувао закопавши их у земљу. Интересантно је да су немачки нацисти специјално уништавали све што има везе са храмом Св. Саве. Прва акција Одбора је била подизање мале цркве-капеле, која је названа храм Светог Саве- Претходник. На простору за будући храм изграђена је црквица за 57 дана и освећена 10. маја 1895. године. Пројектант је био арх. Виктор Луконски, а статичар и надзорни инжињер градње проф.инж. Војислав Зађина. Црква и данас, као парохијска, служи православним верницима. У Летопису цркве Св. Саве наводи се да су плацеви на замишљеној локацији Светосавског платоа, већином откупљени, а нешто и добијени (Макензи), све укупно: 58.518м2 земљишта. Одбор за изградњу храма Св. Саве одлучује 1904. године, на стогодишњицу Карађорђевог устанка, да се путем конкурса прибаве скице за храм у српско-византијском стилу. Сматрајући да нема довољно стручњака у земљу за оцену обављеног рада, Одбор се обратио за стручну помоћ Уметничкој академији у Петрограду, са молбом да на основу израђених услова за конкурс исте прегледа, допуни, такође да приспеле радове на конкурс прегледа и да одговарајуће мишљење. Уметничка академија је одговорила позитивно. Конкурс је објављен у ''Србским новинама'' , 13. маја, 1905. године. На конкурс је приспело 5 радова. Уметничка академија је прегледала све радове и констатовала да ниједан рад не може да усвоји за коначну реализацију. Митрополит Инокентије и Одбор, после овог неуспелог конкурса, нису тражили нова и друга решења за пројекат храма. Године 1912. избија рат са Бугарима, а светски рат 1914. године. НА вест да је донета одлука да се гради храм Светом Сави настала је полемика у штампи о томе - где је спаљен Св. Сава? Вероватно да је о овоме прву идеју дао Глигорије Возаревић, београдски књижар, код кога су се окупљали љубитељи књига. У народу, као и у цркви, знало се да су негде на Врачару спаљене мошти. Родољубиви Возаревић подигне крст на месту где је он сматрао да се то десило, у мају 1847. године, и обоји га црвеном бојом. Тај крај је назван Црвени крѕт. Проф. др Љубомир Дурковић Јакшић, у својој књизи ''Подизање Храма Св. Саве на Врачару'' опширно пише о претпоставкама места спаљивања. Такође, у ''Трговинском гласнику'' развија се полемика око места спаљивања. Спомиње се место на Врачару ''мајдан'', то је вероватно место које ми данас зовемо ''Ташмајдан'', затим ''Чупина Умка'' , место старог гробља које се налазило између цркве св. марка и Сеизмолошке станице на данашњем Ташмајдану, а такође и простор између цркве св. Марка и данашњег парламента, које се у своје време звало Батал хамија.. По причи, Синан-паша је био потурица, пореклом православни Србин, а неки мисле православни Арнаутин, па је у знак кајања подигао Батал хамију на месту спаљивања. Било је и предлога да се, како не знамо где је тачно место, храм подигне у центру града поред Краљевског двора и Народног парламента. Изабрано или одређено место било је, по мом мишљењу, најбоље, јер је доминантно у Београду, и налази се у основи главне Улице краља Милутина, односно, на главном београдском потезу од Калемегдана, преко Теразија, Лондона, Славије до храма св. Саве. ПОСЛЕ рата обнавља се рад Друштва почетком 1919. године. С обзиром на извршено уједињење и новонастале прилике, унете су неке измене у правилу Друштва, а 12. фебруара 1920. изабран је нови главни одбор Друштва. Председних Одбора патријарх Димитрије, 1926. године расписује југословенски конкурс. Конкурс је, са 22 приспела рада, успео. Конкурсна комисија је стекла убеђење да ниједан од приспелих радова није задовољио у потпуности и дао архитектонско решење, како ентеријера, тако и спољашње монументалности...Оцењивачки суд одлучио је да се прва и трећа награда ником не додељују, а другом наградом награђен је рад архитекте Богдана Несторовића са 60. 000 динара. Како конкурс није доделио прву награду у Друштву се отвара дискусија на који начин да се приступи реализацији пројекта за храм. Доласком патријарха Варнаве, 1930. године, на престо СПЦ, убрзано се приступа коначној одлуци за израду пројекта. Патријарх Варнава на седници Одбора изјављује: ''За израду плана решили смо да позовемо признате стручњаке који ће дати прототип за храм српског светитеља. Хоћемо да буде у мермеру, рељефима, украсима, у мозаику и фрескама изложена сва наша историја, живот и догађаји...'' Избор је пао на професора арх. Богдана Несторовића, (1901-1975) који је добио највишу награду на конкурсу и на професора арх. Александра Дерока (1894-1988). Спајајући ова два врсна и надасве, по знању и таленту, афирмисана архитекта, тежило се неспорно да се на пројекту добије огромно знање професора Несторовића и ликовни таленат професора Дерока. Избор није могао да буде бољи! Њима је прикључен проф. инж. Војислав Зађина (1888-1951), реномирани конструктер. У исто време почиње преко штампе, преко седница секција архитекта Богдана велика дискусија за и против усвојене концепција, стила, начина расписивања конкурса итд.