Претражи Живе Речи Утехе

Темељном обновом Музеја савремене уметности и парка који га окружује, овај део Новог Београда постао је место окупљања и дружења Аутор: Далиборка Мучибабићпонедељак, 30.07.2018. у 08:10 (Фотографије И. Милутиновић) Дужност је нас архитеката да направимо зграду која неће штрчати у амбијенту, која ће бити лепа и, уз све то, садржати меру, подсвесну дозу уграђених норми, као и љубав према граду у коме сте рођени и где сте одрасли, говорио је Иван Антић, један од најзначајнијих српских архитеката. Да ништа друго осим Музеја савремене уметности (МСУ) на Ушћу није пројектовао, било би довољно Антићу да, том сарадњом с Иванком Распоповић, испуни ову своју дужност. Дуже од пола века њихов драгуљ на левој обали Саве сведочи да је лепо само оно што је и функционално. Лепоту здања, испуњену поставком „Секвенце. Уметност Југославије и Србије из збирки Музеја савремене уметности”, открили су синоћ бројни гости музеја. Неки од њих изнова јој се враћају од октобра прошле године, када је ова културна институција раширених руку дочекала посетиоце после десет година, колико је била закатанчена. Јер, како каже, Татјана Јовановић, посетилац, објекат је готово савршен и, сваки пут кад унутра уђе, тај је простор мами тако да једва чека да пређе на његов следећи ниво, као да очекује да ће на њему видети нешто ново, а не изложбу којој се већ трећи пут враћа. Синоћ је била у друштву десетогодишњег сина који је премијерно крочио у здање за које многи кажу да га се не бисмо постидели ни да је пројектован јуче, а не 1965. године. У поређењу са, на пример, Музејом савремене уметности у Хелсинкију, објектом који је од београдског млађи 33 године, америчком архитекти Стивену Холу, аутору тог здања у финској престоници, ипак није пошло за руком да простор обликује тако да публику непрестано изненађује и привлачи. Спољашњост финске Кијасме, позициониране у парку преко пута тамошње филхармоније и у близини парламента и главне железничке станице, нема мане, али о њеној функционалности Хол би имао шта да научи од Антића. – Поставке ће се мењати, неке ће се посетиоцима и више свиђати, а за мене ће као највећа вредност овог музеја остати његов облик, простор без преграда и локација. Објекат је одавно у меморији града и чини ми се да је одувек био на Ушћу. Уређењем музеја и парка у којем је, овај део Новог Београда постао је место окупљања и дружења – каже Јовановићева. Пре него што посматрач угледа Надежду Петровић и њен „Погреб у Сићеву” из 1905. године, најстарије дело које музеј има, приземљем не може да прође а да се не осврне на дечју изложбу „Улазница за музеј”. На њој су радови деце узраста од две до 13 година, која су се прошле зиме клизала испред музеја и створила цртеже у замену за улазницу у кућу уметности. Дечји музеј савремене уметности красе клизаљке, окићене јелке, Свети Сава, бродићи, лептири... Од приземља до последњег спрата, где је дело „Србија, 2004, Зрењанин, Југоремедија” Милице Ружичић, једно од најмлађих у колекцији, гости музеја могу видети део од више од 8.000 слика и скулптура, колико их музеј поседује у збирци која је стварана од 1958. Ту су, између осталих, Сава Шумановић, Милена Павловић Барили, Васа Поморишац, Ђорђе Андрејевић Кун, Лојзе Долинар, Сретен Стојановић, Марко Ристић, Ване Живадиновић Бор, Леонид Шејка, Јулије Книфер, Олга Јеврић, Олга Јанчић, Милан Б. Протић, Владимир Величковић, Петар Лубарда, Душан Џамоња, Крсто Хегедушић, Петар Омчикус, Мића Поповић, Милорад Бата Михајловић, Душан Оташевић, Милета Продановић, Здравко Јоксимовић, Мрђан Бајић, Горанка Матић, Томислав Петернек, Биљана Ђурђевић… – Изложба осликава појаве и правце у развоју модерне и савремене уметности на подручју Југославије и Србије. Странци су нарочито заинтересовани за причу о Југославији и тадашњим друштвено-политичким приликама, контексту уметничке сцене у оквиру тих дешавања, као и после распада земље. Старији посетиоци се радо присећају Музеја савремене уметности, који су посећивали као школарци и студенти, ондашњих великих изложби. Млађа публика ужива на другачији начин и занимљива су јој дела из поставке која се „лепо сликају”. После отварања реконструисане зграде друштвене мреже су „гореле” од фотографија испред слике „На црном пољу” Боре Иљовског, рада „Л-50”, велике кугле Ивана Кожарића, скулптура Војина Бакића, рада Душана Оташевића „Друже Тито, љубичице бела, тебе воли омладина цела”… – каже Сенка Ристивојевић из Музеја савремене уметности и додаје да је музеј од 20. октобра прошле године обишло 98.826 посетилаца, а ове 30.292. Просек у 2018. је око 200 људи дневно, а највише их је средом када је улаз бесплатан. Још месец дана публика ће моћи да види „Секвенце”, а после тога следе припреме за ретроспективну изложбу уметника Илије Шошкића, која ће бити отворена почетком октобра, најављују из МСУ-а. http://www.politika.rs/scc/clanak/408251/Arhitektonski-dragulj-koji-iznova-mami