Претражи Живе Речи Утехе

(Јеванђеље по Јовану 5 гл., 1-15) Нада човека Христос је био и јесте једини и непрекидни захтев сваког човека. Одагнава сваку тугу и преображава сваки људски бол. Нико није толико заволео човека и ослободио га страха од његових граничних ситуација као Христос. У Јерусалиму, у бањи Витезди код Овчијих врата, како се у јеванђелском читању помиње, догодило се чудо исцељења болесног (раслабљеног), који је читавих 38 година носио крст своје болести. У такво стање, како закључујемо из јеванђелског текста, одвео га је грех и прекид његовог односа са Богом. И поред очаја и усамљеност који га је као човјека обузимао, он није престао да стрпљиво чека своје исцељење. И чудо се дешава. Бог га не оставља. Није га разочарао. Реч Христова је спасоносна: Ето постао си здрав, више не гријеши, да ти се што горе не догоди. Искупитељско присуство Господње исцељује тело и душу раслабљеног. Потрага за Богом Бог је постао приступачан Његовом нествореном благодаћу и Његовим нествореним енергијама, које су део Његовог божанског постојања. Човек заиста може да упозна Бога. Међутим, овај сусрет се одвија на тих начин, односно одвија се у простору срца, као што је био сусрет Христов са раслабљеним човеком. Дакле, трагање за Богом се не врши само са људским интелектом, одсеченим од остатка људског постојања, већ са целим недељивим људским бићем, а центар тог напора је људско срце. Човек не може да се сретне са Богом све док му је ђаво у срцу, који често господари човековим срцем. Стална духовна борба Наша једина брига требала би да буде да живимо Христовим животом, да будемо Његови ученици и да престанемо да будемо заробљеници греха. А роб не остаје у кући вавијек, син остаје вавијек. Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни (Јв. 8, 34-36). То је управо слобода коју Господ даје одузетоме, свакоме од нас, који се труди да постане син Божији и да неуморно пребива у дому свога Оца. Наравно, наша молитва за ово не долази одмах. Није лак задатак задржати сећање на Бога у нашим срцима док смо окружени светом који се не моли и не живи евхаристијским (литургијским) животом. Људи који се моле Молитва преноси ум и срце у вечност и једино нас брине како ћемо се удостојити Бога. То не значи пасиван живот одвојен од наших ближњих, и оних који нас окружују, дакле један вертикални индивидуални однос са Богом. Напротив. Човек молитве је онај који својом молитвом обухвата све људе, сву творевину, цео свет. Оче наш, кажемо у нашој молитви. Дух молитве чини да владамо својим страстима а не другима, чини нас људима љубави, милосрђа, разумевања, доброте. Чини нас сличнима Господу који је чуо уцвељени глас раслабљенога: “Господе, немам човека”, односно “Господе, немам никога, неподношљиво сам сам”, и Он га исцељује, искупљује. Молитва у радости, у искушењу, у борби је наша једина нада и наша радост: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. (Митрополит Агатангел Харамантидис је генерални директор „Апостолики Дјаконија“ Грчке Православне Цркве) Превод са грчког: Н.Ј. Гачевић