Претражи Живе Речи Утехе

Овом догађају присуствовао је и Његова Светост Патријарх константинопољски Вартоломеј, који је у свом поздравном слову, између осталог, рекао: „Прије педесет година, на истом овом тргу, снажна и пресудна прослава освојила је срце и ум Римокатоличке цркве, преносећи је кроз вјекове у савремени свијет. Ова преображавајућа прекретница, отварање Другог ватиканског сабора, била је надахнута темељном стварношћу да је Син и оваплоћени Логос тамо гдје су ”два или три сабрана у име” Његово, и да ће нас Дух, Који од Оца исходи, ”увести у сву истину”. Протеклих пет деценија, достигнућа овог сабрања била су разноврсна, што се види у низу значајних и утицајних конституција, декларација и одлука. Разматрали смо обнову духа и „повратак изворима“ кроз литургичка изучавања, библијска истраживања и патристичку науку. Предузели смо напор ка постепеном ослобођењу од ограничења круте схоластике ка отворености екуменског сусрета, који је довео до обостраног одбацивања екскомуникација из 1054, размјене поздрава, повратка моштију, отварања значајних дијалога и посјета у нашим сједиштима. Прослави овог, за Римокатоличку цркву, значајног сабора, присуствовао је и поглавар Англиканске цркве, Архиепископ кентерберијски Роан Вилијамс.“ Извор: Радио Светигора

Тако се догодило чудо од иконе св. Богоматере 1748. год. у дому бојара Хитрова, у близини града Калуге, у Русији. Две служавке бојареве претурајући једнога дана стареж на тавану дома нађу једно савијено платно, на коме беше изображен диван лик женски. Светост и побожност изражаваше тај лик. Једна од тих служавки беше скромна и озбиљна, а друга сујетна и брбљива. Она прва посматрајући лик на платну назва га „игуманијом”. А Евдокија – тако се зваше она друга, сујетна и брбљива – не признаваше то него се подругиваше својој смерној другарици. Па да би дала већу силу својим дрским речима, она пљуну на слику. У том тренутку Евдокија падне на земљу, сквржи се целим телом, ослепи и онеми, и почне бацати пену на уста. Те ноћи јави се Богородица родитељима несретне девојке, исприча им шта се догодило с њиховом ћерком, и рекне им још да позову свештеника, те да се овај помоли пред нађеним ликом и покропи девојку светом водицом, па ће оздравити. Када ово би учињено, Евдокија оздрави, и од тог времена промени своју нарав и поста озбиљнија. Тако се сазна да је то чудотворни лик св. Богородице. Икона буде пренета у једну цркву у Калуги, где се и данас находи и чудодејствује. Свети Николај Жочки Извор

На аеродрому града Хокодате делегацију Руске православне цркве дочекао је Митрополит токијски и читавог Јапана Данило, Архиепископ сендајски Серафим, свештенство Јапанске аутономне православне цркве, настојатељ подворја Руске православне цркве у Токију протојереј Николај Кацјубан, амбасадор Руске федерације Е.В. Афанасјев, генерални конзул Русије у Сапоро В.И.Саплин. Његову светост срдачно је дочекао градоначелник града Хокодате Тосики Кудо. Обраћајући се градоначелнику поглавар Руске православне цркве је подсјетио на подвиге светог равноапостолног Николаја, који је на прави начин схватио и заволио јапански народ. Његова светост је нагласио важност баштине светог Николаја у дјелу јачања односа између народа Русије и Јапана. Свјатјејши Владика је споменуо трагичне догађаје 2011. године, када су се на Јапан обрушили цунами и земљотреси. Међу пострадалим здањима био је и православни храм у граду Хокодате. Патријарх је изразио радост јер за ових годину дана Јапан је успио да превазиђе последице земљотреса и дијелом да обнови храмове. Тосики Кудо је истакао важност улоге коју игра Православна црква у развоју пријатељских односа између народа двије земље. Одговарајући на питања окупљених на аеродрому представника медија, Његова светост је говорио о апостолским подвизима светог Николаја Јапанског. За педесет година служења у Јапану светитељ је основао православну заједницу, која је крајем његовог земног живота бројала 30 хиљада људи. „Један од узрока успјеха мисије светог Николаја је то што је он себе идентификовао са културом тога народа, којему је проповиједао“, казао је Његова светост Патријарх Кирил. „Он је заволио овај народа и Јапанци су му, осјетивши његову искреност, одговорили љубављу, и данас се ми радујемо томе да Јапанска црква која је добила право аутономије од Руске православне цкрве, наставља своје служење.“ Са аеродрома се поглавар Руске цркве упутио у Воскресењски храм града Хокодате, најстарију православну цркву у Јапану . Извор

Аутор сценарија овог филма Сергеј Барабанов први пут је био на Косову почетком 1970-их година на студентској пракси. Линк ка филму „Југославија се тада сматрала капијом за Запад и ми смо изгарали од жеље да боравимо на плажама Јадранског мора, да плешемо у дискотекама које су тада код нас биле забрањење и купимо прижељкиване фармерке. Али одједном је све то остало у другом плану. Били смо задивљени величином древних манастирских фресака, историјом овога краја, који је вјековима био предстража православног свијета у Јужној Европи. Поносна аскетска љепота монаха и свештеника. Ми смо се буквално заљубили у ову земљу“. „Следећи сусрет са Косовом десио се након више година. Ратни дописник неколико федералних телевизијских канала провео је у зараћеном Косову више недјеља“. „То је била страшна слика. Људи су гинули, села су горела, рушили се манастири који су на тој земљи стајали више од 700 година. Колијевка словенства и православља на Балкану, изгледало је као да је осуђена на пропаст“. Тада је Сергеј Барабанов и дошао на идеју да сними филм о трагедији косовских манастира. Рођен је и назив „ За ким звоно не звони“. Постојало је осјећање да историја српског православља на овој земљи одлази у прошлост. Овај филм је замишљен као реквијем. „Међутим, стварност се на срећу показала другачијом. Да, видјели смо и снимили разрушене храмове и манастире, запаљене српске куће, избјеглице, чули смо и приказали десетине трагичних прича. Али пред нашим очима и објективима наших камера није била пустиња. Храмови се обнављају, многи су већ освештани. Сестре манастира у Соколици иконопишу, продају иконе и обнављају обитељ. У јеку су радови у скоро разрушеном манастиру Девичу. Подигнут је потпуно нови манастир у Ђаковици – у граду гдје се укупно српско становништво састоји од четири монахиње. Православни вјерници из Србије који нијесу баш богати, жртвују и последњи динар. Помажу и Цркве-сестре, у првом реду Руска православна црква. Донијета је одлука да се ниједан храм не затвара. Ако у селу живи макар један православни човјек, значи тамо има и православни храм. И ту долази свештеник, и то је заиста охрабрујуће и даје наду за будућност“. У интервјуу који је аутор филма дао за Православие.Ру каже се да је филм снимљен по наруџби Министарства веза и масовних комуникација и канала „Култура“. Режисер Барабанов је радио заједно са режисером Григоријем Илугдиним. Снимало се у мају и јуну ове године. Све, осим кадрова догађаја 1999-2004, су њихови сопствени снимци. „Већина Срба од нас очекују топлину и ангажовање. Ја не позивам да следеће јутро послије приказивања филма трчите у банке и шаљете новац; вјероватно то није најважније. Можда би четирма старицама –монахињама у Ђаковици, које су сасвим изоловане у манастиру било пријатно да добију писмо са ријечима подршке из Русије. А уочи зиме добро би дошле и топле ствари.“ Извор

Хапшењу пастора претходило је његово обраћања властима у коме је оспоравао закон провинције Гиљан, по коме су сва школска дјеца, укључујући и хришћане, обавезна да изучавају Куран. 22. септембра 2010. Ирански суд га је осудио на смртну казну. Надархани је уложио жалбу пред Врховним судом Ирана. У јуну 2011. суд је одложио извршење казне, и послао његов случај у Гиљан на разматрање. Судбина пастора била је у рукама иранског врховног вође Ајатаола Хаменеија. Овај случај привукао је велику међународну пажњу. Сабрано је више од милион потписа у знак подршке пастору. Патријарх московски и све Русије Кирил се у септембру 2011. обратио Ајатола Хаменеију са молбом да помилује пастора, а Митрополит волоколамски Иларион, предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, упутио је писмо са истом молбом предсједнику Исламске Републике Иран, Махмуду Ахмадинеџаду. Митрополит Иларион је 26. јуна 2012. поново покренуо ово питање током сусрета са Ајатолом Мохамедом Али Тасхиријем, генералним секретаром Свјетског форума за зближавање исламских мазхаба, који је учествовао у засиједању Мјешовите руско-иранске комисије за дијалог православље-ислам у Москви. „Знамо да Надарханијева судбина сада зависи од врховног вође земље Ајатола Хамеинеија, који ће донијети званичну пресуду“, казао је Митрополит Иларион. Ајатола Мохамед Али Тасхири је том приликом Митрополиту Илариону пружио увјерење да ће, по повратку у Иран, Ајатола Хаменеију пренијети молбу Руске православне цркве. Извор

Црква Светих архангела Михаила и Гаврила, позната као Таксиархон (на грчком) или Басмелеклер (на турском) сматра се трећом најстаријом црквом у свијету. Саградио је 789. године византијски цар Константин Порфирогенит и налази се у Бурси, западној области Турске. Њен бивши власник, фирма Тексен, дала је 2007. године на продају за 400 000 долара. Патријаршија је око древне цркве подигла ограду и капију. „Има три кључа од капије“, казао је Митрополит, „два су код нас, а трећи смо дали селу Кумјака, тако да они који то желе могу да посјете цркву“. Његово Високопреосвештенство је казао да Патријаршија планира да обнови цркву што скорије. „Желимо да обновимо ову историјску грађевину у њену првобитну славу, тако да може заузети мјесто међу другим историјским грађевинама које красе Бурсу“, казао је он. Старешина села Кумјака, Рамиз Батмаз, казао је да то што му је Митрополит предао кључ цркве показује да Патријаршија има повјерења у њих. Извор

Ловчански Митрополит Гаврило, шеф комисије за канонизацију при Светом синоду Бугарске православне цркве, саопштио је да ће на засједању Синода крајем септембра архијереји размотрити спискове са именима које су поднијеле епархије и да ће одредити вријеме канонизације. Више од стотина познатих по именима људи и група непознатих биће канонизовани у чину мученика, како би се на тај начин сачувала успомена на многобројне и непознате људе који су нестали без трага у том историјском периоду. Канонизација ће вјероватно бити крајем текуће године, али неки архијереји предлажу да се помјери за 2013. годину, што ће дозволити да се прошири и среди списак новомученика. Извор

На засједању, које је одржано 7. септембра расправљано је питање житија једне од националних праведница – грофице Наталије Александровне Воронцове- Вељаминове. 3. децембра се навршава сто година од њене кончине. Житије ће саставити сарадници комисије јереј Димитирје Первиј и јереј Валентин Вајтусенко. Школа коју је основала грофица за сеоску дјецу из села Телуша Бобрујског округа, дала је свијету три свештеника и једног епископа, који су пострадали у годинама гоњења за вјеру и Христа. До данас је у Телуши очуван храм посвећен светом Николи који је подигла Наталија Александровна, која се одликовала дубоком вјером и праведним животом. Наталија Александровна, кћи старијег пјесниковог сина, је живјела у Белорусији када је њен муж П.А.Воронцов Вељаминов давши оставку, отпутовао заједно са својом породицом на своје имање Вавулићи. Наталија Александровна се упокојила 1912. године успјевши да у селу подигне храм, школу и библиотеку. Појединим сесоким дјевојкама Наталија Александровна и њен супруг Павле Аркадијевич су помогли да наставе учење и оне су постале учитељице и акушерке. Гроб Наталије Александровне се налази у центру села у цркви која је до данас објекат поклоника, саопштава Православие.by. Извор

Подсјећамо да је Католикос Патријарх све Грузије до сада кумовао 12 369 дјеце, која су рођена из бракова склопљених у цркви. Патријарх кумује трећој или следећој дјеци у породици. Претходно крштење новорођенчади било је 13. јула, прво19. јануара 2008. године, саопштавају грузијски медији. Извор

У Естонији откривен споменик патријарху Алексију Другом Место за споменик патријарху Алексију Другом није изабрано случајно. Патријарх се родио и живео у Естонији, у току 30 година је он био на челу Талинске епархије. Парохијани храма Александра Невског се са великом топлином сећају свог духовног наставника. Он је служио у доба, када је и у нашем животу, и у нашој земљи дошло до великих промена, зато смо пратили те догађаје. Дошло је и до раскола Цркве, и земља наша – Естонија – тек је била формирана. На рубу тих промена је он био с нама. Зато, када је он постао патријарх, за многе је то била нека веза и са Москвом, и са Русијом. 1990. године је Алексиј постао првојерарх све Руске православне цркве. Притом, он је и даље одржавао везу са својим завичајем. Последња његова посета Естонији је била извршена 2003. године, – сећа се члан синода Естонске православне цркве Московске патријаршије Сергеј Мјаник. 2003. године је патријарх посетио свој завичај, сада знамо да је та посета била последња. Последњег дана боравка смо обишли место будућег храма у Ласнамјае, те је свети патријарх осветио камен-темељац. Када је свети патријарх преминуо, практично одмах је била иницирана идеја подизања му споменика. После извесног времена град Талин је расписао конкурс за најбољи пројекат споменика патријарху Алексију Другом, који би био подигнут код храма, место за који је он осветио. Власти Талина су подржале жељу верника да овековече сећање на патријарха. Градска скупштина је издвојила из буџета око 40 хиљада евра за подизање монумента. Радили су на споменику вајар Александар Литвинов и архитекта Олег Жемчугов. Ево што је рекао у интервјуу Гласу Русије представник талинске градске скупштине Лео Вајно. Он је много учинио да би Руској православној цркви вратио правни статус. Зато месни руски становници поштују сећање на њега, поносни су на свог истакнутог земљака и Естонци. То је велика личност за Естонију, зато је споменик патријарху Руске православне цркве у Естонији сасвим уместан. Свечаној церемонији откривања споменика су присуствовали хиљаде становника Естоније. Многи су изражавали наду да ће идуће године бити дограђена и православна црква у част иконе Богородице Скоропослушнице. Извор: Глас Русије

Лондон: Деца уче српски У оквиру Црквене општине “Свети Сава” у Лондону постоји недељна основна школа у којој се уче српски језик, историја и веронаука. Деца воле да дођу у школу, да се виде са другарима, разговарају, да се друже и међусобно упознају… У Лондону и околини живи око 40.000 хиљада Срба.Генерације деце рођене у Енглеској стасавале су у овој школи, учећи српски језик и ћирилицу, читајући и учећи дела српских писаца, историју, обичаје, дух и традиције српског народа, као и српске народне игре. Учитељица Добрила Костић до сада је испратила многе генерације ђака ове школе, а од ове године је управитељ школе. Веома је задовољна резултатима које постижу учитељи, али и деца која уче на српском језику. У школи је уписано 136 ученика. Распоређени су по годинама узраста и по знању српског језика. Имамо два почетничка разреда који наставу похађају један пре подне, а други после подне. Постоје два прва разреда, два друга, два трећа, један четврти, један шести разред који увек иде по подне – појашњава Добрила Костић.- Разлог зашто деца иду у школу пре и по подне је што имамо само пет учионица… Децу уче професор српског језика, лингвиста, дипломирани педагог и две учитељице.Имамо програм за децу предшколског узраста, програме за први, други, трећи и четврти разред. У плану је да напишемо и програм за ученике од петог до осмог разреда. Програми су писани према приликама које су у Лондону, као и према програму за дијаспору. У школи користе уџбенике креативног центра. Министарство за дијаспору је прошле године обећало да ће школи доделити књиге, али је све остало на обећањима. Деца највише воле да се друже, зближавају и упознају, јер се изван школе не виђају, нити се друже. Деца наше школе воле фолклор, тако да их је у фолклорној секцији око стотинак. Прихватамо сву децу,без обзира на степен знања српског језика. Када видимо да дете које је дошло у одељење почетника брзо савлада писана и штампана слова ћирилице, одмах иде у друго одељење – напомиње наша саговорница.- Неколико ученика првог разреда су веома лако савладали слова и, наравно, буквар и читанку за први разред, па сам их одмах пребацили у други разред. У школи се једном месечно изучава веронаука, а једном месечно се иде у цркву. На црквени празник Ваведење учитељи, деца и родитељи иду у цркву и тада се сви причесте – рекла нам је Добрила Костић,управитељ школе у Црквеној општини у Лондону. Приредба за јубилеј У оквиру обележавања јубилеја 50 година рада Црквене недељне школе “Свети Сава” у Лондону, организована је приредба у Дому епископа Николаја другог.Прослава је организована са благословом епископа британско-скандинавског Доситеја. На свечаности су гости из Беогарада, после поздравних речи старешине Недељне црквене школе проте Драгана Лазића, наступили са представом “Мали час историје” и “Ми смо њихови потомци”, коју је извео првак Народног позоришта из Београда Тихомир Арсић, уз помоћ дечјег хора “Савинац”. Извор: ИН4С

Спомен-храм за погинуле руске добровољце Пројекат је још на нивоу идејног решења чији је аутор београдски архитекта Драган Антонијевић. Предложили смо да се црква подигне у Ћуприји у којој се налазе мошти Светог Цара Лазара, а у римско време на том простору у граду Хореум Марги налазила се једна од првих епископија,чији је епископ учествовао на првом Васељенском Сабору. Предвидели смо да се у том граду сагради храм, а у поду храма да се сахране кости људи који су испунили реч Христову “Од ове љубави нема веће, да ко душу своју положи за ближњега свога“. Сећајући се тих руских добровољаца који су страдали по Босни, Хрватској и Косову, морамо да се сетимо и приче јеванђељске о милостивом Самарјанину који је помогао рањеном човеку у невољи. Исто тако су и ти људи из свих крајева некадашњег Совјетског Савеза, који су били претежно православни, али је међу њима било и јевреја, дошли у Босну, а касније и на Косово, и ратовали су на страни своје браће, српског православног народа. И то у тренутку када су многи Срби бежали у Канаду, Америку, Аустралију, овамо су дошли људи који нису имали никакву обавезу да страдају за словенску браћу и православну веру, сем личног убеђења да чине добро помажући себи сличнима. Наравно, тренутно је најважније питање финансирања, па смо оца Хризостома питали да ли су нека средства већ обезбеђена. “Пара за сада нема, али са надом у Бога све се почиње молитвом, жељом и мишљу, и како време буде пролазило, ако је то дело по Богу – оно ће бити, а ако је божја воља да те кости остану тамо где су ти људи погинули, оне ће и даље освећивати земљу коју су љубили.“ Интересовало нас је и када би средстава била обезбеђена колико би времена требало да се овај спомен-храм сагради. “Зависи од много тога, можда ће бити изграђен за годину, две или три. Али, храмови се никада не праве брзо, већ се граде од душе, са љубављу и молитвом. Градњу храма треба да прати и молитва, да се не испуне речи светог владике Николаја Велимировића које је својевремено прекорно упутио српском народу ‘Цркве градите да вас виде људи, цркве градите Богу се не молите’, што значи да треба да градимо цркву и Богу да се молимо.“ Према мишљењу оца Хризостома световне власти у Србији неће имати ништа против изградње оваквог храма. “Нема разлога да се овај пројекат не подржи. Треба одабрати праву локацију, купити земљу, и кренути са испуњавањем дуга према нашој страдалој руској браћи. Такву идеју нема разлога да не подрже локалне власти. За сада је са овим пројектом незванично упознато и неколико људи из Руске православне цркве. Званично Руска православна црква није упозната са пројектом, о њему зна неколико мојих пријатеља из руске цркве и њима се ова идеја допада.“ За крај овог нашег разговора смо запитали оца Хризостома шта би пожелео православним слушаоцима Гласа Русије. “Покајање, утеху и наду. Да се спасемо сви.“ И наравно, молитву за свештенике Српске православне цркве у Црној Гори, који нису црногорски држављани, и који имају огромних проблема јер им Агенција за националну безбедност у Подгорици из необјашњивих разлога не дозвољава регулисање боравка, и ускраћује им право да легално врше верску службу у православним храмовима широм Црне Горе. Извор: ИН4С

Отац Серафим, који је био један од оснивача ове обитељи, познат је широм православног свијета по својим бројним списима, као и по свједочанству православне вјере, које је пружио својим животом. Свету Литургију на гробу о. Сертафима служио је првојерарх Руске заграничне цркве, Митрополит Иларион, уз саслужење Епископа Данила из Бугарске православне цркве, архимандрита Луке, настојатеља Манастира Дајбабе у Митрополији црногорско-приморској, и више свештенослужитеља Руске заграничне цркве. У служби је учествовало и око 200 поклоника из разних крајева Сједињених Америчких Држава. Након Литургије, они који су лично познавали о. Серафима подијелили су своје успомене. Митрополит Иларион се присјетио како је као тинејџер први пут имао у рукама часопис „Православна ријеч“, који су покренули о. Серафим и његов сабрат, о. Герман. Говорио је, такође, и о сусретима са о. Серафимом у Платини и њиховој преписци. Извор

Предстојатељи Цркава Блиског Истока одржали прес конференцију Патријарх јерусалимски Теофил, Патријарх александријски Теодор и Архиепископ кипарски Хризостом представили су циљеве и очекивања „Православне иницијативе“, у оквиру политичких и друштвено-економских промјена, које се тренутно одвијају у широј области Блиског Истока. Патријарх Теодор је, између осталог, рекао: „Друштвена и морална одговорност Цркве је тешка, посебно у овом времену када, као људи и као друштво, пролазимо кроз кризу, са тензијама какве раније нисмо осјетили. Кризу која је разбила мит да човјек има моћ да достигне савршенство безобзирним гомилањем материјалних добара. Кризу која је разбила мит да човјек може достићи срећу неограниченом потрошњом. Сада када је вјештачка сигурност материјалних добара ишчезла и потрошачки снови су се распршили, спознаја да је човјек рањив је неподношљива.“ Предстојатељи су овом приликом изразили „дубоку забринутост непрестаним крвопролићем у Сирији, тензијом која влада у широј области Блиског Истока и растућим насиљем и вјерском нетолерантношћу у цијелом свијету. Православна Црква вјерује да је човјек, као икона Божија, који има небеске корјене, неупоредиво виши од инфериорних инстиката који активирају неразумно насиље. Енергично подижемо глас за побједу мира и братства који воде општем разумијевању међу народима, и молимо се да превладају љубав и праштање, разум и правда.“, казали су првојерарси Јерусалимске, Александријске и Кипарске цркве. Извор

Милица Ђорђевић, једино српско дете у Призрену, кренула у први разред Први час без граје. Учитељ Вуко Даниловић. У пратњи био и деда Адем. Мајка Евица не крије сузе И у Призрену, где живи свега двадесетак Срба, у понедељак је почела нова школска година.У школску клупу села је мала Милица Ђорђевић, једино српско дете у царском граду. Милицу у понедељак нису дочекали дечија граја нити школско двориште. Није било ни школског звона. До учионице у Храму светог Ђорђа допратили су је мајка Евица и деда Адем, њихов једини заштитник. Иако каже да није имала трему, Милица признаје да се радовала првом школском часу. - Лепо се осећам. Први пут видим учитеља – рекла је кратко, после првог часа, девојчица која је учитељу одмах предочила да је већ научила сва слова. Азбуку је учила са мајком у изолацији њиховог стана у центру града, из којег не излазе без деда Адема. ЗАХВАЛНОСТ “НОВОСТИМА” ИСТИЧУЋИ захвалност свима који су помогли да мала Милица крене у школу, Евица се посебно захвалила Епархији рашко-призренској, директору Канцеларије за Косово и Метохију Александру Вулину као и “Вечерњим новостима”, које су посредством Издавачке куће “Клет” обезбедиле Милици књиге. – Радосна сам што је господин Вулин испунио обећање да ће Милици “довести” школу овде у Призрен – истиче захвална Евица. - Замишљам као да је одељење пуно ђака. Трудићу се да Милицу мотивишем да учи као да има још другова и другарица – прича учитељ Вуко Даниловић (62), који је за време тридесетогодишњег учитељског и професорског стажа имао већ по једног ђака у разреду. Родом из околине Дечана, овај учитељ и професор филозофије и социологије, каже да је радостан што ће баш он учити Милицу. И док објашњава да је у Призрен стигао из расељеништва на позив владике Теодосија, мала Милица га већ запиткује шта ће учити наредних часова, и гласно говори о томе шта воли и шта би желела да постане кад одрасте: - Радујем се физичком. Сањам да једног дана будем кошаркашица. А можда, у ствари, будем и новинар – премишља се Милица, док јој учитељ објашњава да су сада имали час упознавања као и да су заједно погледали књиге које је девојчица добила на поклон. - Већ сутра озбиљно почињемо да радимо – говори учитељ док га мала Милица спонтано хвата за руку и са њим одлази у двориште Цркве светог Ђорђа, где је поводом почетка школске године, али и наставка рада Богословије, служена архијерејска литургија. Док се у црквеном дворишту игра сама, уочљиво је да Милица покушава да привуче пажњу свог учитеља. И он непрекидно мотри на њу. А дотле, њена мајка Евица каже: - Веома сам срећна што сам дочекала дан да моја Милица пође у школу. То ми је, поред свих недаћа, био највећи проблем, јер сам се бојала да ће остати без образовања – кроз сузе прича девојчицина мајка, која признаје да се Миличином поласку у школу подједнако радовао и деда Адем, Призренац, који се годинама стара о Милици и њеној мајци и који је девојчици први честитао први школски дан. И ВЛАДИКА СРЕЋАН -СВИ смо срећни због Милице. Данашњи дан потврђује да то што смо прошле године започели са Богословијом је благослов божији, јер ево ове године уписујемо и нову генерацију богослова. Надамо се да ће Богословија оживети као некада, у корист цркве божије и нашег народа – рекао је за “Новости” владика Теодосије и нагласио да, поред физичке обнове светиња спаљених 2004. године, упоредо се обнавља и духовни живот у њима. ДРУГА ГЕНЕРАЦИЈА БОГОСЛОВА ПРВИ школски дан у згради светих Кирила и Методија у призренској Богословији у понедељак је почео и за 25 богослова. Њих четрнаесторо уписало је прву годину познате духовне школе, док је једанаесторо наставило да учи други разред ове престижне црквене школе. - Веома сам поносан што сам уписао ову школу за свештенике у царском граду, где су учили и предавали сви наши највећи великодостојници и у којој је предавао и садашњи српски патријарх, као и још неколико садашњих епископа – истиче Богосав Тимотијевић (15) из Ужица. Иако је први пут дошо на Космет, каже да је очаран лепотом царског града, а пре свега црквама у насељу званом Поткаљаја. И његов вршњак Андрија Стевановић из Крушевца први пут је у Призрену: - Желим да будем свештеник, а посебно сам срећан што ћу учити овде у Призрену – прича Немања Живковић (16) из Прокупља, који је већ упознао нове другаре са којима ће учити и дружити се за време школовања. Вечерње новости Д. ЗЕЧЕВИЋ Извор