Претражи Живе Речи Утехе

Danas, 5. februar 2020. „Patriotski naučnici“ satanizuju protivnike Zoran Radovanović Prošla su već dva meseca od kada je, poslednjeg novembarskog dana, u Kosovskoj Mitrovici održan Prvi srpski lekarski kongres o posledicama NATO bombardovanja, a u javnosti još uvek odzvanjaju poruke s tog skupa. Razlog produženog eho efekta je njihova verbalna zapaljivost. Ona je pojačana odsustvom disonantnih tonova, kao posledicom ograničenja kriterijuma pozivanja samo na istomišljenike. Tako je lako „utvrđeno“ i kao najcitiranija poruka Kongresa preneto da je tokom 2019, čak i pre nego što se završila, od raka u Srbiji obolelo 58.000 ljudi. S takvim odnosom prema istini, učesnici su mogli navedenom broju da dodaju još po neku nulu. Metod koji su koristili odgovarao bi računanju broja đaka u školi povlačenjem recke za svakog ko prođe hodnikom. Inače, stručnjaci okrenuti realnosti znaju da je merodavan Registar za rak, da odgovorno i savesno prikupljanje podataka dugo traje i da je tek nedavno ustanovljeno da je broj obolelih od raka u Centralnoj Srbiji i Vojvodini 2016. godine malo premašio 40.000. Ponovljena je ranije često navođena izmišljotina da je broj obolelih od raka krvi i krvotvornih organa naglo skočio 2006. godine, mada je iz stručnih krugova argumentovano dokumentovano da je ovih malignih tumora te godine bilo čak nešto manje nego prethodne godine. Provučena je, opet bez ikakve materijalne osnove, konstatacija kako se među decom iznenada pojavljaju tumori karakteristični za odrasle osobe, te da, navodno, svojim tokom odudaraju od svih očekivanja. Lako dokaziva istina je da dečji onkolozi odriču postojanje takvih promena, te da podaci jasno ukazuju da rak dece uzrasta 0-14 godina u Srbiji učestvuje sa 0,65 odsto u obolevanju, a sa 0,15 odsto u ukupnom umiranju od raka. Ti procenti odgovaraju stanju u drugim zemljama ili su čak niži nego drugde. Pošto je „utvrđena“ nepostojeća epidemija raka, prešlo se na otkrivanje njenog uzroka. U skladu sa već oprobanim scenarijem, kao glavni krivac označen je osiromašeni uranijum (OU). Po tom, čak i za radikalne političare neuobičajeno autarkičnom viđenju stvarnosti, Srbija se doživljava kao jedina merodavna sredina u kojoj se može sagledati uticaj OU na ljudsko zdravlje. Potpuno se ignorišu najautoritativnije naučne ustanove u svetu, posebno Međunarodna agencija za izučavanje raka, po kojoj uranijum, čak i ako je obogaćen, nije svrstan među preko 500 sigurnih, verovatnih, pa čak ni mogućih kancerogena. Te klasifikacije drži se, inače, ceo svet. Ide se još dalje, pa se do besmisla preuveličava efekat desetak tona OU palih na našu bivšu saveznu državu, od toga 90 odsto na KiM. Jedna tona OU, koliko je pogodilo Centralnu Srbiju, ugrađena je u krila samo jednog aviona tipa Boeing 747-100 radi balansiranja. Tolika količina OU nađe se u zemljištu koje uzore traktor za dan-dva, a više od toga baci se po našim njivama sa veštačkim đubrivom svake sezone. Otuda se naglasak stavlja na onih 10 odsto uranijumskih metaka koji su pogodili čvrste ciljeve i usled eksplozije dospeli u vazduh. U Centralnoj Srbiji se oko 100 kg OU na taj način pretvorilo u aerosol. Dovođenju u realne okvire opet će pomoći jedno poređenje: kada je 1992. avion pogodio dve 11-spratnice u amsterdamskom predgrađu, isparilo je oko 150 kg OU, ali su holandske zdravstvene vlasti ocenile da za preživele stanare ne postoji nikakav rizik od OU. Tamo su, dakle, bezbedne komšije koje su se nadisale OU iz susednih stanova odnetih u vazduh, a kod nas se, stotinama kilometara od Pčinjskog okruga i KiM, navodno masovno umire iz istog razloga!? Vrhunac cinizma je što učesnici skupa u Kosovskoj Mitrovici, napadno odbojni prema naučnoj stvarnosti, nastavljaju da šalju poruku kako „cela ova priča mora da bude apsolutno oslobođena politike“. Nažalost, njihove očne kapke čvrsto stiska upravo politikantska obojenost. Iz takvog svetonazora proizišla retorika, zasnovana na podozrivosti prema zapadu, proširena je i na navodnu opasnost od uvoznih vakcina. Razumljivo je što „patriotski naučnici“ (koji, da budemo jasni, diskredituju i patriotizam i nauku) u odsustvu argumenata pribegavaju satanizaciji protivnika. Zastupnici činjenica i naučnih saznanja bivaju proglašavani NATO agentima i farmakomafijaškim plaćenicima u najcrnjem ždanovljevskom maniru (reč je o birokrati, a ne vojskovođi Ždanovu). Na njih se još samo ne bacaju kletve. O rezultatima takve „naučne razmene mišljenja“ mogu da svedočim iz ličnog iskustva. Krajem prošle godine, na nasilno prekinutom zasedanju Suda časti Lekarske komore zbog antivakcinaške aktivnosti šikanirala me je, uz po neki bubotak, grupa poluuniformisanih ljudi sa bedževima na nekom istočnoslovenskom jeziku. Jednog od prethodnih dana, pred predavanje u Nišu o raku i njegovim uzrocima, obavešten sam da ne brinem, jer je u sali policajac u civilu, a ispred zgrade su uniformisana lica. Završavam ovaj tekst, u utorak po podne, pred polazak na promociju knjige „Grip“ u Kolarcu, a treba da budem srećan što o bezbednosti učesnika brine policija, kao o skupu povišenog rizika. Nije zato čudno što je u Srbiji malo javno deklarisanih boraca ne samo za naučnu istinu, već i za argumentovanu naučnu polemiku. Malo gde u svetu, a nigde u Evropi, ljude koji se strogo drže naučne literature ne proganjaju ostrašćeni sledbenici neke, ma kakve ideologije. Nisu krive te zavedene kavgadžije spremne na fizički obračun, već stručnjaci koji ih koriste kao džarač radi svojih interesa.