Претражи Живе Речи Утехе

Незадовољена жеља побуђује гнев (злу вољу) и тада болује и разумни део душе. Према томе, вољна сила душе не може бити исцељена пре него што се исцели њена жељна (осећајна) сила, нити може бити исцељена њена разумна сила пре него што се исцеле ове две силе. Следи, дакле, да најпре мора бити исцељена жељна (осећајна) сила душе. Први пород зле жеље јавља се још код новорођенчади, а то је жеђ за поседовањем, док се среброљубље јавља нешто касније, мада се и оно јавља у детињству. И заиста, деца од самог поћетка желе да поседују разне предмете. Среброљубље се јавља касније, јер оно своје нашло нема у самој природи него у (својевољном) избору. Страст среброљубља рађа се из неверовања у промисао Божију. Из жеђи за поседовањем и из среброљубља рађају се многа зла, као што су похлепа, крађа, отимачина и сл. Жеђ за поседовањем и среброљубљем нису само извори многих страсти него и ненаклоњености ка творењу добра. Ум живог среброљубца одумире, и он у ствари бива сахрањен у злато, које је такође земља, будући да се мртваци сахрањују у земљу. Среброљубчев гроб „још је смрдљивији од оног правог (гроба)“, сматра свети Григорије Палама. Након што је најпре протумачио чињеницу да је прва страст жељног дела душе коју треба исцелити жеђ за стицањем, земљољубље, св. Григорије прелази на другу страст, а то је самољубље. Ова страст се у човеку јавља пре телољубља, а такође у младалачкон узрасту. Постоје два вида самољубља. Једно је световна сујетност која је сједињена са украшавањем тела и раскошној одећи, док се други вид јавља у врлинским људима и повезана је са лицемерјем и охолошћу. Ова страст се може исцелити жудњом за вишњим почастима, осећањем сопствене недостојности (ништавности), трпљењем подношењем људских понижења и предпостављањем славе Божије (својој властитој). Уколико човек има ма какву врлину, требало би да је препише Богу и да своју пажњу усмери на Њега. У исцељењу од ове страсти помаже сагледавање срама која та страст доноси. Страст повезана са самољубљем јесте и чежња за задобијањем људских похвала. Та страст је „најпрефињенија од свих страсти“, сматра св. Григорије Палама. Будући да је то најпрефињенија страст, човек не само да се мора борити са повезивањем и пристанком, него и сам њен напад мора сматрати као пристанак и мора се од њега чувати. Чежња за задобијањем људских похвала је погубна страст. Она човека води ка даљем губитку вере. Наслађивање људским похвалама рађа завист, а „завист је потенцијално убиство“. Најзад, страст самољубља води човека ка великим недостацима. Трећа страст која је пород (зле) жеље (пожуде), јесте стомакоугађање, из које се ствара свака телесна нечистоћа. Стомакоугађање је тесно повезано са телесношћу и развија се као трећа у низу (страсти), које се јављају са човековим одрастањем. Она је укорењена од нашег рођења. Kако се то може објаснити? Свети Григорије Палама износи изванредна запажања на овом кључном месту, којим се бави и савремена психологија. Он каже: „Да се не само ова страст него и природни детеродни нагон запажа већ код деце, док су она још одојчад“. Другим речима, и стомакоугађање и природни детеродни нагон појављују се још од младенштва, са жељом новорођенчади да сисају на мајчиним грудима. Међутим, кажемо да се оне у човеку појављују спорије, јер су у детињству те страсти природне и према томе, нису за прекор и не подлежу осуди. Ове страсти у детињем узрасту „нису знаци оболелости душе“. Оне, међутим, постају знаци оболелости душе код оних који их злоупотребљавају. „Kад се старамо о телу ради задовољења пожуда“, онда је то зла страст, а сластољубље постаје почетак телесних страсти и болести душе. Ово учење које проповеда свети Григорије Палама веома је важно, јер показује став Цркве према свим оним психолошким анализама реакција душе код одојчади и деце анализама које стварају још више проблема. Свети Григорије Палама подсећа да је ум први који страда од ових страсти. Из књиге „Православље и мистика светлости“ https://www.bastabalkana.com/2016/03/sveti-grigorije-palama-o-zeljama-i-strastima/