Небољуб

Та ово је фантастично!!!! толико одговора на питања која су ме мучила мање због себе но више због других који су ме покушавали одвратити од побожности с обзиром да сам природом посла окружен таквима, но нисам имао аргумената да им оно што срцем разумем речима и објасним. Господину Александру желим да честитам на овако сјајном излагању! као и свим учесницима дискусије ово је СЈАЈНО!!!!!! не могу се начитати!!! Већ 3 сата покушавам да одем на спавање али безуспешно  ​ жељан сам оваквог знања што је и разлог због којег даље студирање желим наставити у смеру теологије.  
 
 
срдачан поздрав свима на форуму од мене као новог члана!

Опростите, али зар се Свети Никола не слави управо 6. децембра ( по важећем, јулијанском календару) ?

Не би рек`о да је тангента, више му дође као сечица... Ал` ти што праве гаће нису знали геометрију добро.

Молитва "против" некога? :291291291: Чија ли је, питам се...

Jednom je učitelj pitao svoje učenike:
"Zašto ljudi viču kad su ljuti?"
Učenici su razmišljali neko vreme:
"Zato što izgubimo strpljenje - zato vičemo" - reče jedan
"Ali, zašto bi vikao ako je osoba pored tebe?" - pita učitelj - "zar nije moguće govoriti tiho i lagano?"
Učenici su davali još neke odgovore, ali nijedan nije zadovoljio učitelja
Naposletku je objasnio:
"Kada su dve osobe u svađi, ljutite, njihova se srca jako udalje..Zato moraju vikati jedno na drugoga, da njihov krik premosti udaljenost i da se mogu čuti. Što su ljući, glasnije moraju vikati, jer je udaljenost među njima sve veća.
Potom je učitelj pitao:
"Šta se dogodi kada se dve osobe zaljube?. Ne viču jedan na drugoga, već govore tiho i nežno. Zašto? Njihova srca su veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala.
A šta se dogodi kada se još više zaljube? Ne govore. Samo šapuću i još više zbližuju u svojoj ljubavi..Konačno, ne trebaju više ni šapat. Samo se gledaju i to je sve. Takve su dve osobe koje se vole."
Onda je rekao:
"Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte reči koje bi vas mogle još više udaljiti, jer će doći dan kada će udaljenost biti tako velika, da više nikad neće biti puta nazad.

Ајд да и ја прозборим коју, ваљда сам и ја неки свештеник...
Ево, свештеник сам седам година на парохији, немам ни здравствено ни пензионо. Не, није мојом кривицом. Немам могућност да то платим. Такође, живим у свештеничкој кући где се чека тренуитак да ми кров падне на главу. Не возим авионе и камионе једва возим ауто од 1800 евра, полован 1995. годиште. Дакле, ове приче о богатим свештеницима, вилама, камионима, аутобусима, летовањима...се мене уопште не дотичу! Када одем код лекара, морам да платим све! Дакле, као неки отпадак друштва. Наравно, на радост свих црквених непријатеља...
Немојте олако да падате на све ове приче. Не заборавите колико је само имовине Цркве одузето Цркви и данас држава ту имовину, зграде и све остало користи.
И још нешто: често видим код људи на форуму да, и ако су православци, гледају на свештенике као на неко нужно зло. Православни протестантизам изгледа захвата многе.

Дивно. Хвала, Мартирије. Права ствар. :cheesy2:

Постављено питање најрадије бих сматрао својеврсним задатком из математике. Зато ми је задовољство да покушам да на њега одговорим.
Ви сте у самом питању изнели тврдњу да су природни закони ( као нпр. закони физике ) подређени законима математике. Физички закони важе једино ако се могу математички потврдити. Одатле следи да је немогућа ситуација у којој је физички закон нарушен, а да притом није нарушен математички закон који га доказује ( јер, што би рекли математичари, из тачног (математика) не може произилазити нетачно (физика)). Из овога је јасно да Бог, који крши законе физике, истом приликом крши и математичке законе из којих су ови физички произишли. Дакле, Бог може кршити математичке законе.
Пример1.
Ако математика тврди да је 1 = 1, то значи да 1 кг на левом тасу ваге мора бити једнак 1 кг на десном тасу. Ако Бог учини да леви килограм "претегне" ( што за њега није нарочито тешко), он је тиме нарушио горњу математичку једначину.
Пример2.
Који је други закон, ако не математички, Господ прекршио када је са 5 хлебова и 2 рибе нахранио 5000 људи (не рачунајући жене и децу), при чему је претекло 12 пуних котарица? (Јеванђеље по Матеју, 14. глава)
Пример3.
И на послетку: Бог је један, али је Тројица.
Ако после ових примера нисам остао јасан, опростите ми, али се свакако позабавите математиком.

Што се тиче тумачења Библије и Цркве (аутентичне црквености). Христос својим ученицима није оставио никакв текст. Није им чак ни заповедио да пишу текстове. Христос им је оставио Свету Литургију (=Тајна Вечера, то је прва Света Литургија). Тако, о аутентичном хришћанству и Цркви не можемо говорити без Свете Литургије. Нема хришћанства без Цркве, а Цркве нема без Свете Литургије. Зато, Адвентисти, Јеховини Свеодци, Назарени, и други разни и многи "исправни тумачи" Библије не могу бити Црква. Они немају Свету Литургију. То су верске секте.
Што се тиче Библије, Новога Завета, она је настала као плод деловања Цркве, као плод служења Свете Литургије. Новозаветни текстови су писани у периоду од прве половине до краја првога века. Дакле, Црква је децнијама постојала без новозаветног текста. Како је то могуће? Зато што је суштина Цркве, оно без чега нема Цркве, управо Света Литургија. А она је служена, од самих почетака. О томе имамо сведочанства и у самим новозаветним текстовима.
Даље, сабрање текстова и њихово дефинитивно закључивање у Нови Завет десило се, од стране опет Цркве, тек у четвртом веку. То би било нешто јако чудно када би суштина Цркве био текст као текст, Библија као текст. Не, веч, понављам, суштина Цркве је Света Литургија. У њој и текст, Библија, налази своје место - Библија је свештени, богослужбени текст. Ван контекста Свете Литургије НЕМА ИСПРВАНОГ РАЗУМЕВАЊА Библије. На заваравајте се - НЕМА. Доказ за то, поред овога што сам навео, јесте бујање секташтва. Настајање нових и нових секти, на бази "другачијег тумачења" Библије. Сви ти људи су ствари окренули наопако. Они су на основу Библије покушали да направе Цркву. Заборавили су да је на основу Цркве настала Библија. Није Библија створила Цркву, већ је Црква створила Библију. Зато, да би се разумела Билија, мора се прво разумети њен Аутор, њен Творац - Црква Божија. Тек у Цркви је Библија Божија Реч - јер Црква је присутни Христос, Тело Богочовека, Емануила, Са нама Бога. Све остало су заблуде, секташке трице и кучине.
Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Ево два схватања Тајне Христа, двојице Отаца:
"Да човек није сагрешио, Христос се не би оваплотио."
Свети Августин
"И да човек није сагрешио, Христос би се опет јавио."
Свети Максим Исповедник
Видите, потпуно супротне тврдње. Ова мисао Светог Августина је нешто што карактериши поменуто схватање западних хришћана (јуридика, морал). По овом схватању, да је човек успе да буде добар, Бог га не би кажњавао и онда не би било разлога за Христовим оваплоћењем. Врхунац оваквог јуридичког схватања налазимо у учењу чувено Анселма Кентрберијског (Кентрберијски бискуп, живео 1033-1109, познат и у историји философије), у његовом Прослогиону. Наиме, Анселмо то овако објашњава. Људски грех и неправда су се јако умножили. Толико су се умножили да дотадашњи начин оправдања кроз приношење жртава, нити било шта што је човек мога да учини, нису могли да искупе човека од казне. Упоредите оово учење са оним детаљем из горњег клип, где су грех и оправдање представљени са оном вагом где на једном тасу стоји sin (=грех) а на другој врећа са доларима. Када је грех толико отежао, уместо "долара" на тас плаћања морало је да се стави нешто друго, много вредније. Тако то говори и Анселмо. На тај тас морао је да се стави сам Син Божији, као плата, као праведно намирење увређене Божије правде. Дакле, догађај Христа јесте опет јуридички схваћен. Отуда, да смо били "добри", он не би ни долазио. Како смо постали толика морална олош и како више никаквим својим делом нисмо богли да дамо сатисфакцију за Божију праведност, морао је неко много већи од нас да то учини. Отуда је код РК и осталих западних хришћана, акценат на Великом Петку, на страдању. Јер, првенствено се у рој димензији догађаја Христа види избављење света - Христос кроз страдање намирује увређену Божију правду. Сетите се само Гибсоновог филма "Страдање Исусово". Васкрсењем се тај филм бави неких петнаестак секунди, а све остало је страдање.
да видимо сада зашто Свети Максим тврди да би се Христос оваплотио и да Адам није сагрешио. Па то управо значи да је Христово оваплоћење смисао због којег је свет створен. То је она божанска воља, онај Почетак који је Адам оставио, да се човек и свет сједине са Богом и да тако постоје вечно (оно што сам писао горе, на почетку). То јединство створеног и нествореног се управо дешава у оваплоћењу Сина Божијег, јер Бог постаје човек - Богочовек: две природе у једној личности (халкидонски догмат). Христос као Богочовек, будући да је у вечној заједници са Оцем, сада као оваплоћен у ту заједнису уноси и све нас, целу творевину, која постоји возгављена у његовој личности. Човек и свет постоје као Син Божији, тачније, јесу Син Божији. На тај начин се дешава поменута Тајна обожења. Свети Оци то овако кажу: "Бог је постао човек, да би човек постао Бог." Даље, следи наставак, али сутра. Лака вам ноћ.

Ово нас сада води полако до једног веома важног питања: КОЈИ ЈЕ РАЗЛОГ ХРИСТОВОГ ОВАПЛОЋЕЊА?
Онај горњи клип показује схватање које је превладало у западном хришћанству, а преко њега је остало и у многим псевдохришћанским сектама, које су произишле из Пртостантизма (јер, Протестанти су се одвојили од РК, а ове мање верске заједнице од Протестаната, отуда та идентична нит схавтања овог конкретног питања). Како они то разуемевају? Видите, они разумевају да је човек на почетку био бесмртан, савршен и да је онда сагрешио (прича о јабуци). Тај Адамов преступ се схвата потпуно јуридички, кроз категорије правде и праведности. Ниси послушао врховни ауторитет, који си био дужан да слушаш, јер те је створио и дао ти све лепоте које имаш, зато заслужујеш казну. Бог је добар, али те он МОРА казнити јер је праведан. Замислите, Бог нешто МОРА... Паде ми на памет, ако сте гледали, онај цртаћ из серијала "Библијске приче", о Адаму и Еви (има на јутјубу, погледајте). Она сцена када су њих двоје појели јабуку, па сад Бог критикује, а они јадни плачу, суза сузу стиже, говоре "опрости Боже, нећемо никада више", а Бог одговара у стилу "не могу ништа да учиним". Видите, то је управо та западна теологија, то схватање првородног греха кроз идеје правде и кроз јуридику (Рим, право, иде са тим, зар не?) Човек у је, дакле, праведно одузета бесмртност, по овом схватању. Сетих се и Светог Августина, који је суштински утицао на креирање западне теолошке мисли. У једном свом делу, "О слободи воље", када разматра ово питање Пада и кад после размишља: зашто и ми умиремо због Адамовог преступа? Видите како тешко питање, ако се Пад схвати јуридички. Заиста, што сам ја крив, зашто сносим последице због нечијег прекршаја? Ако мој отац оде на робију, што морам и ја због његовог преступа? Ову ће вам нелогичност, рецимо, и атеисти данас навести. Ако овако схватимо грех, онда су атеисти потпуно у праву. Но, Свети Августин је ипак достетљив, па успева да нађе некакав одговор у тим категоријама правде и праведности. Он каже (парафразирам): Ако је Адам скривио Богу и због тога праведно испашта, онда не би било праведно да рађа људе боље од себе. Дакле, опет и опет, јуридика. Овакво схватање проблема смри и греха, неминовно води у схватање Цркве као "тврђаве морала", као оне која врши морални светоназор над светом. Јер, спасење од смрти се задобија добрим владањем, будући да смо га лошим владањем изгубили. Ако обратите пажњу на РКЦ, на Папу и његова прогласе вернима, онда ћете ту углавном видети само морал, учење о моралу. Папа говори о презервативима, о хомосексуалцима, о предбрачним односима, о вантелесној оплодњи, о разним другим ЕТИЧКИМ питањима. Тако, бити хришћанин значи владати се у складу са тим принципима. Нажалост, ни Православље није у потпуности имуно на овакво схватање Цркве. Чак, има православаца који су по овом питању "већи актолици од Папе". И зашто су им Цркве све празније? Па зато што морал можеш учити где хоћеш. Чак можеш да бираш који ти се од многих моралних система више допада. Шта ће ти Црква да би био добар? То можеш и ван ње бити. Ово је сурово тачно.
Да видимо сада како се схвата Христово оваплоћење. Наставак следи.

Да видимо какве последице има сада схватање самог хришћанства, ако се ово горе узме у обзир. Обзиром да је човеков проблем постојање као постојање (смртност), а да проблем смрти нема веза са некаквим Божијим кажњавањем због лошег владања, онда имамо следеће. Црква није некаква установа за учење о моралу и моралности. Наравно, ово не значи сокољење на неморал, немојте ме тако схватити. Обзиром да смрт није никакв казна, то онда ни добро владање, морално владање, само по себи (пазите: само по себи, да ме не бисте схватили да негирам морал) није "лек за бесмртност". Моралу се можемо учити свуда, у Цркви и ван ње. Црква није и не може бити монополиста на морал. Потврда овога јесте чињеница да у Цркви имамо моралне али и неморалне људе. Такође, ван Цркве имамо моралне и неморалне људе. Наравно, Црква као део друштва коме припада, свакако треба да се бави питањима етике, у оној мери у којој се њоме баве и друге "институције" од утицаја на само друштво. Међутим, то није суштина онога што Црква јесте и што ради. Црква, коликогод причала о моралу не спашава људе са том причом. Чиме их онда спашава? Црква спашава оним што она јесте. А шта је Црква? Црква је Тело Христово. Да ли је ово метафора? Да, у извесном смислу. Међутим, то никако није метафора ако се под тим схвата да је догађај Цркве, а то је у првом реду догађај служења Евхаристије (Литургије), заправо догађај самога Христа. Евхаристијско сабрање=Христос, Син Божији. То значи да Црква спашава својим начином постојања, не у моралном смислу, већ зато што се то Сабрање поистовећује са Сином Божијим. Пазите, не имитира Сина Божијег, већ чини да Син Божији буде присутан кроз то Сабрање, као његова ипостас, као његово "ја". Дакле "ја" Цркве је сами Син Божији. Више о томе рећи ћу на крају, када будем говорио о Христу као корпоративној личности. Сажето речено, Црква спашава зато што постоји као Син Божији. То је она Тајна обожења, коју сам горе спомињао.
Тиме што се поистовећујемо са Христом, што бивамо кроз то поистовећење унети у однос Отац-Син, спашавамо се. Од чега? Од смрти. Зашто онда и даље умиремо? И то ћу објаснити на крају. Наставак следи.

Са практичне стране - свакако би прелазак на Миланковићев календар био најбоље решење.
Суштински - ништа преретано битно не губимо ни ако останемо на Јулијанском.
Реално - сама чињеница да је питање календара нешто што може да изазове озбиљан раскол у Цркви је одличан показатељ колико пречих проблема од календара имамо...

Постављено питање најрадије бих сматрао својеврсним задатком из математике. Зато ми је задовољство да покушам да на њега одговорим.
Ви сте у самом питању изнели тврдњу да су природни закони ( као нпр. закони физике ) подређени законима математике. Физички закони важе једино ако се могу математички потврдити. Одатле следи да је немогућа ситуација у којој је физички закон нарушен, а да притом није нарушен математички закон који га доказује ( јер, што би рекли математичари, из тачног (математика) не може произилазити нетачно (физика)). Из овога је јасно да Бог, који крши законе физике, истом приликом крши и математичке законе из којих су ови физички произишли. Дакле, Бог може кршити математичке законе.
Пример1.
Ако математика тврди да је 1 = 1, то значи да 1 кг на левом тасу ваге мора бити једнак 1 кг на десном тасу. Ако Бог учини да леви килограм "претегне" ( што за њега није нарочито тешко), он је тиме нарушио горњу математичку једначину.
Пример2.
Који је други закон, ако не математички, Господ прекршио када је са 5 хлебова и 2 рибе нахранио 5000 људи (не рачунајући жене и децу), при чему је претекло 12 пуних котарица? (Јеванђеље по Матеју, 14. глава)
Пример3.
И на послетку: Бог је један, али је Тројица.
Ако после ових примера нисам остао јасан, опростите ми, али се свакако позабавите математиком.

Bog ne krsi pravila, nego ih prevazilazi - iznad njih je.
Stavise, On je iznad svake kategorije poimanja, i van mogucnosti da se o Njemu cak postavi i jasno pitanje, a kamoli da jasan odgovor.
Koren zabune ovde je upravo u tome sto se - kako rece mozart - Bog nasilno spusta u okvire naseg ljudskog misljenja.
A On ne bi bio to sto jeste kad bi mogao da se tako lako smesti u nase misljenje.
Stoga, po meni, kad se oslobodimo ove nase potrebe (da Boga kategorizujemo prema nama samima), lako je zamisliti da je Bog upravo Bice kome nije nimalo tesko da, u skladu sa sopstvenom premudroscu i mocima, lako menja i prevazilazi prirodne zakone, a da ih pri tome nikad i nimalo ne prekrsi.
Jer kakav bi to Bog bio kad ne bi to mogao...

Постављено питање најрадије бих сматрао својеврсним задатком из математике. Зато ми је задовољство да покушам да на њега одговорим.
Ви сте у самом питању изнели тврдњу да су природни закони ( као нпр. закони физике ) подређени законима математике. Физички закони важе једино ако се могу математички потврдити. Одатле следи да је немогућа ситуација у којој је физички закон нарушен, а да притом није нарушен математички закон који га доказује ( јер, што би рекли математичари, из тачног (математика) не може произилазити нетачно (физика)). Из овога је јасно да Бог, који крши законе физике, истом приликом крши и математичке законе из којих су ови физички произишли. Дакле, Бог може кршити математичке законе.
Пример1.
Ако математика тврди да је 1 = 1, то значи да 1 кг на левом тасу ваге мора бити једнак 1 кг на десном тасу. Ако Бог учини да леви килограм "претегне" ( што за њега није нарочито тешко), он је тиме нарушио горњу математичку једначину.
Пример2.
Који је други закон, ако не математички, Господ прекршио када је са 5 хлебова и 2 рибе нахранио 5000 људи (не рачунајући жене и децу), при чему је претекло 12 пуних котарица? (Јеванђеље по Матеју, 14. глава)
Пример3.
И на послетку: Бог је један, али је Тројица.
Ако после ових примера нисам остао јасан, опростите ми, али се свакако позабавите математиком.

Постављено питање најрадије бих сматрао својеврсним задатком из математике. Зато ми је задовољство да покушам да на њега одговорим.
Ви сте у самом питању изнели тврдњу да су природни закони ( као нпр. закони физике ) подређени законима математике. Физички закони важе једино ако се могу математички потврдити. Одатле следи да је немогућа ситуација у којој је физички закон нарушен, а да притом није нарушен математички закон који га доказује ( јер, што би рекли математичари, из тачног (математика) не може произилазити нетачно (физика)). Из овога је јасно да Бог, који крши законе физике, истом приликом крши и математичке законе из којих су ови физички произишли. Дакле, Бог може кршити математичке законе.
Пример1.
Ако математика тврди да је 1 = 1, то значи да 1 кг на левом тасу ваге мора бити једнак 1 кг на десном тасу. Ако Бог учини да леви килограм "претегне" ( што за њега није нарочито тешко), он је тиме нарушио горњу математичку једначину.
Пример2.
Који је други закон, ако не математички, Господ прекршио када је са 5 хлебова и 2 рибе нахранио 5000 људи (не рачунајући жене и децу), при чему је претекло 12 пуних котарица? (Јеванђеље по Матеју, 14. глава)
Пример3.
И на послетку: Бог је један, али је Тројица.
Ако после ових примера нисам остао јасан, опростите ми, али се свакако позабавите математиком.

Боље вас нашао. 138999

Математика није баш толико апстрактна.
Свијет није детермнисан, свијет је непредвидив. Проналаском хаоса 60-тих година, срушен је стари сан науке по њутонвоском моделу, а то је да се пронађе универзалана једначина која ће описивати све механизме природе, и која би као таква омогућила предвиђане будућих догађаја.
Међутим, француски научник из САД Беноа Манделброт је у исто вријеме уочио да свијет око нас ипак има своју законитост. Иако та законитост није детерминисана, јер немогуће је поставити универзалне иницјалне услове, посљедица непредвидивог и хаотичног кретања свијета из чега нешто настаје...могуће је описати матемтаичким једначинама. Ту нову геометрију Манделброт је назвао "фрактална геометрија". И показало се да практички све што нас окружује и има своју физичку димензију понаша се по образцу фракталне геомтерије. Дрво, ријеке, планине, крвоток, нервни систем, галаксије итд...представља фрактале.
Eво ово рецимо, кориштењем математичких једначина који представљају фрактале и употребом рачунарске технологије за прорачун могуће је итеративним поступцима рјешавања тих једначина добити нешто што изгледа као:

Ово дрвеће није усликано фотоапартом, ово дрвеће је изведено из математике.
Личи ли ово на апстракцију?

Постављено питање најрадије бих сматрао својеврсним задатком из математике. Зато ми је задовољство да покушам да на њега одговорим.
Ви сте у самом питању изнели тврдњу да су природни закони ( као нпр. закони физике ) подређени законима математике. Физички закони важе једино ако се могу математички потврдити. Одатле следи да је немогућа ситуација у којој је физички закон нарушен, а да притом није нарушен математички закон који га доказује ( јер, што би рекли математичари, из тачног (математика) не може произилазити нетачно (физика)). Из овога је јасно да Бог, који крши законе физике, истом приликом крши и математичке законе из којих су ови физички произишли. Дакле, Бог може кршити математичке законе.
Пример1.
Ако математика тврди да је 1 = 1, то значи да 1 кг на левом тасу ваге мора бити једнак 1 кг на десном тасу. Ако Бог учини да леви килограм "претегне" ( што за њега није нарочито тешко), он је тиме нарушио горњу математичку једначину.
Пример2.
Који је други закон, ако не математички, Господ прекршио када је са 5 хлебова и 2 рибе нахранио 5000 људи (не рачунајући жене и децу), при чему је претекло 12 пуних котарица? (Јеванђеље по Матеју, 14. глава)
Пример3.
И на послетку: Бог је један, али је Тројица.
Ако после ових примера нисам остао јасан, опростите ми, али се свакако позабавите математиком.