Јелена

Боље Вас нашла. 4869

Има ту нова црква на Вучјој Луци, то је веома мало мјесто али нико не би вјеровао колико народа дође на Литургију , после сви оду у дом да се послуже (свештеник позове) и сједи се неких сат времена (некад и дуже, зависи), а затим свештеник одвуче до куће све који су стари, којима је и мало дуже, и на крају краје све који хоће. А народ донесе некад ракију, некад неки кекс, некад кафу ... и то није никакав трошак за цркву..Знате ли како то мало, народу значи пуно.

Ех гад би се та времена вратила било би много боље по нас све, али како је све почело тешкоо Моје дјетињство је у току и могу вам рећи ко зна може се и сада веома добро забављати и играти на пољу.., а рачунаре изгасити и телефоне оставити у кући, мада је данашња омладина некако везана за све то ..Мислим да је за све то крива брзина данашњег живота, када не би имали добро ауто не би нигдје могли стићи.., сва дјеца су малте не приморана на интернет због школе, имам два професора који траже све податке са интернета и задатке им куцамо на рачунарима, тако и када неко жели да се забавља не може због притиска околине..

П Л Е М Е Н И Т А Д У Ш А Зима 1946. Године у разореној, спаљеној и гладној Немачкој. У једном великом баварском граду живела је удовица Рускиња са двоје мале деце, у бедној собици, у поткровљу велике зграде. Током боравка у болници чула је да је нека Немица родила дете из незаконитe везе са Америчким војником, који је био афроамериканац (црнац). Беба је била тамне пути, а мајка је оставила и побегла. И та сирота Рускиња, племенита душа, одлучила је да усвоји остављено дете. Размишљала је: „Бог храни и нас троје, па ће хранити и четвртог члана породице:“ Дошла је са бебом кући уочи Божића. У собици је било хладно и тамно. Сутра је празник свих, а посебно деце, Рођење Христово. Треба деци нешто подарити, обрадовати их, спремити колаче, а кућа је празна. И... горко је заплакала. Деца су видела да мајка плаче, па су и она почела да плачу. Беба је плакала у колевци. Одједном су се чули тешки кораци на степеницама. Уплашила се. Распитују се за њу. Сусетка – Немица, показује где живи. Ударају на врата. Она отвара. Пред њом на вратима огроман амерички војник, афроамериканац. Слабо говори немачки, пита: „Да ли је ту шварц кинд!“ (црно дете). Са страхом је потврдила. Војник се без речи окреће и одлази. Стегло се срце сиротице. Страх је да ће бити кажњена,протерана. Ћути премрла од страха. После неког времена опет се зачуше тешки кораци на степеницама. Много корака, очигледно к њој долазе. „Нека буде Божија воља, па шта буде!“ У собу је ступио тај војник, афроамериканац, а за њим десет његових другова, афроамериканаца, војника америчке армије. Донели су кутије пуне намирница. Било је ту много конзерви хране, кафе, млека у праху, воћа, колача и чоколаде, коју њена деца никада нису видела, јер су рођена пред сам рат. Војници су дарове поређали по столу, кревету, по поду. А један од војника је пришао колевци и почео да тепа детету. Последњи од њих је извадио из вреће невелику украшену јелку и поставио је у угао. Све је изгледало као сан. Водник, отац детета, је изговорио само две речи: „Мери Крисмас“ (Срећан Божић). То је био први час енглеског језика. И од тог часа, амерички пук је усвојио племениту жену и сво троје деце. Хране, огрева, топле одеће, играчака за децу, било је толико да је она помагала и својим суседима – Немцима. А кад се пук вратио у САД, водник јој је послао документа да добије америчку усељеничку визу. Жена великог, доброг срца, пошла је са сво троје деце у нови живот. Има и људи који су спремни помоћи, мада и не баш много ..

Гладни људи (прича -кад је бреза била бадњак) Свакаква се чудеса дешавају у Божићној ноћи. Сергеј је слушао како његова мати слабим, испрекиданим гласом чита празничне приче. Све су приче почињале тужно, а завршавале се срећно. Било је и прича са другачијим крајем, али мама их није читала. Спуштала се тамно-плава ноћ. Двориште је лагано тамнело. Само је бреза остала бела. Сетивши се сретних времена, Сергеју се очи напунише сузама. Погледао је брезу у дворишту, а она се претворила у бадњак са пуно блиставих украса. Мама и тата ходали су по соби у којој је био леп намештај и мекани теписи. Мама је поставила раскошно украшен сто и изнела разна јела. Гладни дечак се загрцнуо и отворио очи. Бадњак је поново постао бреза, а соба празна, без намештаја, завеса, тепиха, празничне трпезе, а није било ни тате. Болесна мајка лежала је на старом каучу и читала како је неки сиромашни дечак, из шупе доспео на Божићни бал у дворцу. А тата... последњи пут га је видео на станици у друштву пијаних бескућника и луталица, какав је и сам постао. -Жао ми је што тако нешто бива само у причама! – тихо је уздахнуо Сергеј. Данас се завршава пост, рекла је мама. -Код нас ће и сутра бити пост! – љутито је прошапутао Сергеј. Вечерали су последњу корицу тврдог сувог хлеба, поделили једну усољену рибицу и главицу црног лука. Мама се с муком придигла и запалила кандилце испред иконе, која је стајала на столици поред кревета. -Па, ево и празника. Христос се роди! Срећан ти празник сине! Толико сам желела да стварно прославимо празник, али... Не завршивши реченицу, окренула се лицем ка зиду. Рамена су јој се тресла од тешког плача. Надала се да ће бар нешто испросити испред цркве на празник Рождества Христовог, али се тешко разболела. Доктор је рекао да свакако треба да иде у болницу, но лекове су морали сами да купе. Како да их купе, кад најјефтинији лек кошта више од мамине плате, коју је добијала док се није тешко разболела. Где да нађу паре? Сергеј погледа пламичак кандила. Тата је пропио све иоле вредно што су у кући имали, а онда је једноставно нестао. Они су, да би преживели, мало по мало, продавали остале ствари. 2 Остало је само оно што није могло да се прода на бувљаку, а то је: велики кауч са федерима који су штрчали, изгребани сто и две хоклице. Мама је хтела да прода и породичну икону, али јој је нека бакица рекла да се та икона зове Свих тужних Радост, и ако се мама буде молила пред њом, Бог и Пресвета Богородица ће им помоћи. Никога на свету нису имали ко би им помогао. Остала је само нада у Бога. Мама је послушала савет и оставила икону. Од теглице је направила кандило. Сада мама не може да устане из кревета, а они ни мрве хлеба у кући више нису имали. Ако мама не може да иде пред цркву, ићи ће он. Има седам година и мора да брине о мами. Сачекао је да мама заспи и тихо се искрао из собе. Улице су биле свечано украшене, искићене шареним светиљкама и пуне раздраганих људи. Јурили су аутомобили. Стотине људи су пролазили поред Сергеја и никог није било брига за усамљеног дечака и његову болесну мајку. Сергеју се чинило да је све то већ видео и чуо и то не тако давно. -Ах, да! – сетио се. У „Божићним причама“, али добри људи из прича су живели пре сто и више година. Био је тужан и сам, међу веселим и безосећајним људима, на Бадње вече. Застао је пред излогом велике продавнице. Дуго је гледао изложену храну, чоколаде у дивним омотима и великог плишаног меду. Тргао се као из сна и почео да трчи. Претрчао је пола града док није угледао цркву у којој је служена Божићна служба. Стао је на степенице и бојажљиво пружио руку. Видео је да прилазе неки људи, па је завапио. -Уделите! Прву копејку добио је од неког дедице. После му је нека жена дала неколико копејки, а друга – медњак. И више ништа. Као да је цела улица поред цркве изумрла. Сергеј је закаснио на почетак богослужења и морао је да сачека завршетак службе. Људи ће изаћи из цркве. Свим срцем се надао да ће тада добити бар нешто, да мами купи хлеб. Хтео је да уђе у цркву где су певали божићне песме, али морао је напољу да чека, док не наиђе нека добра душа, која би му нешто уделила. Дуго је стајао у месту и ноге су почеле да се мрзну. Руке су му биле црвене, а прсти укочени од хладноће. Чучнуо је да би му било топлије и осетио је да полако пада у сан. 3 ...Разбудио га је нечији јасан глас. Сергеј је с муком отворио очи и угледао високог, лепог човека, у скупој бунди. Преко рамена је носио ташну са широким каишем, какву носе богати људи. -Можете ми честитати!- рекао је човек неком преко мобилног телефона. -Исповедио сам се и како кажу, очистио срце! Такав сам терет скинуо са душе... И причестио сам се. Сада идем кући. Не могу да вам објасним како се добро осећам. -Дајте, Христа Бога ради! – више је зајечао него изговорио дечак, једва отварајући слеђена уста. Човек је, не престајући да разговара телефоном, из џепа извукао новчаницу и пружио је дечаку. Сергеј није очима могао да верује, какво је то чудо на Бадње вече, човек му је пружио 100 рубаља! -Хвала! – прошапутао је и муцајући почео да објашњава: - Ја сам зато што је моја мајка болесна...рецепт...сутра немамо ни шта да једемо....ја... -Човек је Сергеја разумео на свој начин, и грубо одвратио: -Доста ти је. Остало ће ти Бог дати! А онда се десило нешто чудно...чудесно...запањујуће! Човек је изненада пребледео. Са његовог лица је нестао израз гађења према малом просјаку и појавило се страхопоштовање. Потом му се на лицу огледао страх, одушевљење и ужас у исто време. Гледао је у нешто изнад и десно од дечакове главе. Пао је на колена и, као у бунилу, дрхтавим рукама раскопчао своју торбу мрмљајући: -Господе, ја... Господе, ако је ово за Тебе! ... Ја сам чуо да Ти бринеш о сиромашнима, али да све ово буде овако...овде... са мном? Изволи мали!... Сергеј виде неке зелене папире како падају пред њега. Били су то долари...Једна, две, три, пет, десет, новчаница. Покушао је да узме новац, али није могао. Прсти су му били потпуно одрвенели од студени. Гледао је у благо из бајке, али није могао да га покупи. -Господе, па он се смрзао! Ти си се потпуно смрзао! Хајде брзо у моја кола, ја ћу Вас...тебе да одвезем кући! У аутомобилу се Сергеј мало згрејао. Човек га је питао, а он простосрдачно причао о свом животу. Кад је испричао шта су вечерали на Бадње вече, човек одједном заустави кола и поведе Сергеја за руку. 4 Ушли су баш у ону продавницу пред чијим је излогом Сергеј стајао. Из радње су изашли са пуним великим кесама. Човек је носио хлеб, сир, саламу, млеко, мандарине, чоколаде, бомбоне и торту, а Сергеј је загрлио великог меду. Све се дешавало као у сну. Кад су ушли у стан, Сергеј је тихо рекао да мама спава. Човек је на прстима ушао у собу, погледао унаоколо и прошапутао: -Господе, како си Ти дошао овамо?... Па како су они овде? ...Онда овако! Рецепт... ја ћу да га узмем да купим лек. Сутра твоју мајку возим у болницу. Побринућу се и за твога тату. Ти ћеш, за сада, да будеш код моје баке. За то време ћу да окречим и уредим ваш стан. Опрости, али морам да те питам, и човек се саже ка дечаковом уву: -Он често код вас долази?... -Ко? – запитао је Сергеј. -Па, Он! Он! Човек је оклевао и погледом показао на икону пред којом је горело кандило начињено од теглице. Исус Христос! -Значи то је био Он? – тек сада је дечак све разумео. Све је ово због Њега?! Сергеј је испратио добротвора и шћућурио се поред маме. Слушао је како мама мирније дише и ни не сања какво се чудо догодило. Иза прозора се плавило јутро. Није више морао да замишља да је бреза бадњак. Осећао је да ће следеће године и они имати бадњак и провести Божић као и сви остали људи. До сада се Сергеј сваке ноћи бојао да једнога дана неће више имати ни стан, ни овај стари кауч којем испадају федери, него плочник и мокре картоне. Сада се насмешио, Богу захвалио, чврсто загрлио меког плишаног меду и сам себи шапутао успаванку: Господ је дао да се велика чуда догоде на Бадње вече! Толико је гладних на овом свијету, али мене занима како им можемо помоћи то јесте доћи до њих без јавности, јер ми веома смета што шта год поклоне људима или им помогну у било ком смислу то се нон стоп гледа по тв-у исто као да се хвалимо, што је по мени веом ружно дали постоји неки други начин да помогнемо људима, наравно колико можемо???