ђакон Владислав

U bracnom pravu Pravoslavne Crkve kao validan razlog za razvod braka stoji "nevrsenje bracnih duznosti" (konkretno se misli na seksualni odnos)! Sad je naravno pitanje ko i zasto ne zeli da ucestvuje u tome ali onaj drugi svakako ne mora to da trpi i moze traziti razvod braka...

Zvonkovi postovi me podsetise na nekoliko lepih meseci koje sam proveo upravo u kraju koji je prikazivao: od Cikaskog dowtown-a pa do Gurnee Mills-a. Evo i mojih nekoliko utisaka.
Ono sto mi je izuzetno nedostajalo po povratku u SRB je jednostavnost zivota. Prosto se radi o sitnicama: polaganje vozackog i dobjanje dozvole traje cirka 45min, nocu kada dodjes na raskrsnicu ne cekas po pola sata ako dolazis sa sporednog puta i ako na glavnom nema vozila vec te senzori prepoznaju i puste da prodjes, kase za samostalno placanje i ne cekanje redova, registracija auta na automatu (samo podignes stiker) i jos mnogo drugih stvari.
E sad, USA je prilicno velika i onda su i stvari razlicite. Ovo sto veli da je sve dostupno iz automobila, zaista jeste i to nosi svoj danak: ima dosta gojaznih, da ne kazem debelih, ljudi. Situacija je sasvim drugacija u NY (mislim na downtown) jer tamo nema mogucnosti da svako koristi svoj automobil. Jednostavno Manhattan je premali da bi svi koji dodju da rade ili da ga samo posete mogli doci sopstvenim automobilom.

Ovako recimo izgleda jedan parkig.
Jednostavno u NY se oseti evropski duh, sve je ubrzano, ljudi pesace, koriste subway i jednostavno ne pate previse od tih telesnih muka kao ovi iz Cikaske ravnice.
Opet, FL je nesto drugacija. Videli smo da se u Cikagu kuce prave od drveta a na FL vec mozete naci i zidane. Naravno zbog uragana i ostalih nepogoda ljudi pokusavaju da sagrade sto crvrsce kuce. I za razliku od severa, jako je tesko osigurati imovinu, kucu, kola itd. Tj. nije tesko ali je dosta skuplje jer je i rizik veci.
Polovni automobili (ako ih neko kupuje) su dosta skuplji ako dolaze sa juga jer naravno nisu stradali od zime, vlage, soli ali jesu od sunca sto je manja steta.
Uh, lepo se ja prisetih tih dana...

Episkop, 25 svestenika, 5 djakona i skoro 1000 ljudi na sahrani!
 
 
 
 

Видим да овде постоји неколико нејасноћа па ћу покушати мааалко да појасним:
 
Да, свештеници су дужни да од одређених обреда издвајају такозвану храмовну таксу коју уплаћују у благајну храма/црквене општине (у зависности од начина организације). То се односи само на три обреда: крштење, венчање и сахране. Остали обреди не подлежу додатном таксирању и све што верни прилажу све је приход свештеника. Међутим, у појединим епархијама има договорена граница које се оквирно сви имају придржавати за сва чинодејства па и за водице и славске колаче. Но, то је ствар која се најчешће разликује од човека до човека. 
Примања одређене цркве/храма/црквене општине су отприлике следећа: приход од продаје свећа и друге робе, прилог на тас/иконе, храмовна такса, рентирање земље/објеката и добровољни/наменски прилог. Свака црква/црквена општина располаже својим средствима: плаћа запослене (продавце, црквењаке, хоровође, храмовне вероучитеље...), уплаћује доприносе за свештенике и запослене, одржава имовину (комуналије, поправке, сервисирања разних врста...), врши набавку свећа и робе за продају, издваја средства за мисионарске сврхе у складу са могућностима и потребама. Део од целокупних примања, обично процентуални (висина процента се разликује од епархије до епархије), се уплаћује у епархијску касу - епархијски разрез.
Епархије, које су и правни власници свих црква и све црквене имовине, немају никаква друга примања осим поменутог процента/епархијског разреза који убиру од цркава/црквених општина. Будући да је епархија сложенији административни механизам то подразумева и сложенији начин располагања средствима. Средства која епархија убере током године троши на разноразне начине и то је заиста ствар која нигде није иста: поред одржавања епархијског двора и издржавања његових житеља и упосленика (комуналије, плате и доприноси) ту су и разне активности које се спроводе на нивоу епархије (организација одбора за верску наставу, радио и телевизијске станице, кампови за децу, разне врсте хуманитарног рада за који знамо и не знамо, издавачке активности, потпорни фондови за свештеничке удовице, капеле при болницама и затворима, штампарије...). Као и свака црква, и епархија је дужна да одређени проценат прихода прослеђује "даље". Наиме, одређени део средстава се упаћује у касу Патријаршијског управног одбора. 
Патријаршијски управни одбор је, као што знамо, кровна институција наше Цркве. Као и сваки нижи систем и ПУО има своју структуру и велик број запослених те је неопходно све то издржавати и подмирити. Поред тога, ПУО као кровна институција се бави и организацијом функционисања Светих архијерејских сабора (једно или два пута годишње) и Светог архијерејског синода (који се састаје неколико пута месечно). Ту су велика питања организације било каквих међународних скупова, састанака, служења, потребе репрезентације наших званичних представника приликом посета другим помесним црквама, учешће на разним међународним скуповима у иностранству и ко зна шта још све! Заиста је огроман новац потребан за функционисање тако једног великог система.
 
Оно што је најбитније рећи јесте следеће: свака црквена јединица, од парохије до ПУОа, има своју структуру. То значи да свака пархија има свој црквени одбор, свака црквена општина свој, свака епархија има Епархијски управни одбор па и Патријаршија српска има свој ПУО. Ова тела чине, поред свештених лица, у већем броју људи из парохије који се делегирају и у ЕУО и у ПУО. Свака цквена јединица има свој годишњи БУЏЕТ као што то има и држава који се доноси на седницама и он није никаква тајна за парохијане тј. за њихове представнике - чланове управе парохије. Сваки расход и приход мора бити прецизно заведен и предочен свим члановима управе као и планирани приходи и расходи приликом креирања буџета за наредну годину. Тако материјална средства Цркве нису централизована већ распоређена у складу са потребама сваке структуре и у својој надлежности их и троши.
 
Што се пак тиче мисионарског деловања Цркве највише се може очекивати на нивоу појединачних парохија или евентуално епархија. Парохија може, у складу са увидом свештенства у живот парохијана, организовати свој буџет према потребама на месечном или годишњем нивоу а епархија кроз организовање већих пројеката као што су хуманитарне организације (овде имам у виду Архиепископију београдско-карловачку у којој постоји ВДС, Пастирско саветодавни центар и друге). Од Патријаршје, тј. Цркве српске у целини не можемо очекивати тако нешто зато што је она једна, можемо слободно рећи, административна организација која функционише на једном сасвим другом нивоу који нам је такође потребан. Као што сте већ развили тему о томе да постоје "добростојећи" свештеници и они који живе у оскудици, таква је ситуација и са епархијама. Имамо епархија и са 8 (и словима ОСАМ) свештеника и парохија а имамо и са 200! Свако у складу са својом савешћу и могућношћу организује црквени живот.
 
Расписах се па сам нешто сигурно и прескочио. Ако замјетите штогод упитајте па да видимо има ли појашњења.

Видим да овде постоји неколико нејасноћа па ћу покушати мааалко да појасним:
 
Да, свештеници су дужни да од одређених обреда издвајају такозвану храмовну таксу коју уплаћују у благајну храма/црквене општине (у зависности од начина организације). То се односи само на три обреда: крштење, венчање и сахране. Остали обреди не подлежу додатном таксирању и све што верни прилажу све је приход свештеника. Међутим, у појединим епархијама има договорена граница које се оквирно сви имају придржавати за сва чинодејства па и за водице и славске колаче. Но, то је ствар која се најчешће разликује од човека до човека. 
Примања одређене цркве/храма/црквене општине су отприлике следећа: приход од продаје свећа и друге робе, прилог на тас/иконе, храмовна такса, рентирање земље/објеката и добровољни/наменски прилог. Свака црква/црквена општина располаже својим средствима: плаћа запослене (продавце, црквењаке, хоровође, храмовне вероучитеље...), уплаћује доприносе за свештенике и запослене, одржава имовину (комуналије, поправке, сервисирања разних врста...), врши набавку свећа и робе за продају, издваја средства за мисионарске сврхе у складу са могућностима и потребама. Део од целокупних примања, обично процентуални (висина процента се разликује од епархије до епархије), се уплаћује у епархијску касу - епархијски разрез.
Епархије, које су и правни власници свих црква и све црквене имовине, немају никаква друга примања осим поменутог процента/епархијског разреза који убиру од цркава/црквених општина. Будући да је епархија сложенији административни механизам то подразумева и сложенији начин располагања средствима. Средства која епархија убере током године троши на разноразне начине и то је заиста ствар која нигде није иста: поред одржавања епархијског двора и издржавања његових житеља и упосленика (комуналије, плате и доприноси) ту су и разне активности које се спроводе на нивоу епархије (организација одбора за верску наставу, радио и телевизијске станице, кампови за децу, разне врсте хуманитарног рада за који знамо и не знамо, издавачке активности, потпорни фондови за свештеничке удовице, капеле при болницама и затворима, штампарије...). Као и свака црква, и епархија је дужна да одређени проценат прихода прослеђује "даље". Наиме, одређени део средстава се упаћује у касу Патријаршијског управног одбора. 
Патријаршијски управни одбор је, као што знамо, кровна институција наше Цркве. Као и сваки нижи систем и ПУО има своју структуру и велик број запослених те је неопходно све то издржавати и подмирити. Поред тога, ПУО као кровна институција се бави и организацијом функционисања Светих архијерејских сабора (једно или два пута годишње) и Светог архијерејског синода (који се састаје неколико пута месечно). Ту су велика питања организације било каквих међународних скупова, састанака, служења, потребе репрезентације наших званичних представника приликом посета другим помесним црквама, учешће на разним међународним скуповима у иностранству и ко зна шта још све! Заиста је огроман новац потребан за функционисање тако једног великог система.
 
Оно што је најбитније рећи јесте следеће: свака црквена јединица, од парохије до ПУОа, има своју структуру. То значи да свака пархија има свој црквени одбор, свака црквена општина свој, свака епархија има Епархијски управни одбор па и Патријаршија српска има свој ПУО. Ова тела чине, поред свештених лица, у већем броју људи из парохије који се делегирају и у ЕУО и у ПУО. Свака цквена јединица има свој годишњи БУЏЕТ као што то има и држава који се доноси на седницама и он није никаква тајна за парохијане тј. за њихове представнике - чланове управе парохије. Сваки расход и приход мора бити прецизно заведен и предочен свим члановима управе као и планирани приходи и расходи приликом креирања буџета за наредну годину. Тако материјална средства Цркве нису централизована већ распоређена у складу са потребама сваке структуре и у својој надлежности их и троши.
 
Што се пак тиче мисионарског деловања Цркве највише се може очекивати на нивоу појединачних парохија или евентуално епархија. Парохија може, у складу са увидом свештенства у живот парохијана, организовати свој буџет према потребама на месечном или годишњем нивоу а епархија кроз организовање већих пројеката као што су хуманитарне организације (овде имам у виду Архиепископију београдско-карловачку у којој постоји ВДС, Пастирско саветодавни центар и друге). Од Патријаршје, тј. Цркве српске у целини не можемо очекивати тако нешто зато што је она једна, можемо слободно рећи, административна организација која функционише на једном сасвим другом нивоу који нам је такође потребан. Као што сте већ развили тему о томе да постоје "добростојећи" свештеници и они који живе у оскудици, таква је ситуација и са епархијама. Имамо епархија и са 8 (и словима ОСАМ) свештеника и парохија а имамо и са 200! Свако у складу са својом савешћу и могућношћу организује црквени живот.
 
Расписах се па сам нешто сигурно и прескочио. Ако замјетите штогод упитајте па да видимо има ли појашњења.

Видим да овде постоји неколико нејасноћа па ћу покушати мааалко да појасним:
 
Да, свештеници су дужни да од одређених обреда издвајају такозвану храмовну таксу коју уплаћују у благајну храма/црквене општине (у зависности од начина организације). То се односи само на три обреда: крштење, венчање и сахране. Остали обреди не подлежу додатном таксирању и све што верни прилажу све је приход свештеника. Међутим, у појединим епархијама има договорена граница које се оквирно сви имају придржавати за сва чинодејства па и за водице и славске колаче. Но, то је ствар која се најчешће разликује од човека до човека. 
Примања одређене цркве/храма/црквене општине су отприлике следећа: приход од продаје свећа и друге робе, прилог на тас/иконе, храмовна такса, рентирање земље/објеката и добровољни/наменски прилог. Свака црква/црквена општина располаже својим средствима: плаћа запослене (продавце, црквењаке, хоровође, храмовне вероучитеље...), уплаћује доприносе за свештенике и запослене, одржава имовину (комуналије, поправке, сервисирања разних врста...), врши набавку свећа и робе за продају, издваја средства за мисионарске сврхе у складу са могућностима и потребама. Део од целокупних примања, обично процентуални (висина процента се разликује од епархије до епархије), се уплаћује у епархијску касу - епархијски разрез.
Епархије, које су и правни власници свих црква и све црквене имовине, немају никаква друга примања осим поменутог процента/епархијског разреза који убиру од цркава/црквених општина. Будући да је епархија сложенији административни механизам то подразумева и сложенији начин располагања средствима. Средства која епархија убере током године троши на разноразне начине и то је заиста ствар која нигде није иста: поред одржавања епархијског двора и издржавања његових житеља и упосленика (комуналије, плате и доприноси) ту су и разне активности које се спроводе на нивоу епархије (организација одбора за верску наставу, радио и телевизијске станице, кампови за децу, разне врсте хуманитарног рада за који знамо и не знамо, издавачке активности, потпорни фондови за свештеничке удовице, капеле при болницама и затворима, штампарије...). Као и свака црква, и епархија је дужна да одређени проценат прихода прослеђује "даље". Наиме, одређени део средстава се упаћује у касу Патријаршијског управног одбора. 
Патријаршијски управни одбор је, као што знамо, кровна институција наше Цркве. Као и сваки нижи систем и ПУО има своју структуру и велик број запослених те је неопходно све то издржавати и подмирити. Поред тога, ПУО као кровна институција се бави и организацијом функционисања Светих архијерејских сабора (једно или два пута годишње) и Светог архијерејског синода (који се састаје неколико пута месечно). Ту су велика питања организације било каквих међународних скупова, састанака, служења, потребе репрезентације наших званичних представника приликом посета другим помесним црквама, учешће на разним међународним скуповима у иностранству и ко зна шта још све! Заиста је огроман новац потребан за функционисање тако једног великог система.
 
Оно што је најбитније рећи јесте следеће: свака црквена јединица, од парохије до ПУОа, има своју структуру. То значи да свака пархија има свој црквени одбор, свака црквена општина свој, свака епархија има Епархијски управни одбор па и Патријаршија српска има свој ПУО. Ова тела чине, поред свештених лица, у већем броју људи из парохије који се делегирају и у ЕУО и у ПУО. Свака цквена јединица има свој годишњи БУЏЕТ као што то има и држава који се доноси на седницама и он није никаква тајна за парохијане тј. за њихове представнике - чланове управе парохије. Сваки расход и приход мора бити прецизно заведен и предочен свим члановима управе као и планирани приходи и расходи приликом креирања буџета за наредну годину. Тако материјална средства Цркве нису централизована већ распоређена у складу са потребама сваке структуре и у својој надлежности их и троши.
 
Што се пак тиче мисионарског деловања Цркве највише се може очекивати на нивоу појединачних парохија или евентуално епархија. Парохија може, у складу са увидом свештенства у живот парохијана, организовати свој буџет према потребама на месечном или годишњем нивоу а епархија кроз организовање већих пројеката као што су хуманитарне организације (овде имам у виду Архиепископију београдско-карловачку у којој постоји ВДС, Пастирско саветодавни центар и друге). Од Патријаршје, тј. Цркве српске у целини не можемо очекивати тако нешто зато што је она једна, можемо слободно рећи, административна организација која функционише на једном сасвим другом нивоу који нам је такође потребан. Као што сте већ развили тему о томе да постоје "добростојећи" свештеници и они који живе у оскудици, таква је ситуација и са епархијама. Имамо епархија и са 8 (и словима ОСАМ) свештеника и парохија а имамо и са 200! Свако у складу са својом савешћу и могућношћу организује црквени живот.
 
Расписах се па сам нешто сигурно и прескочио. Ако замјетите штогод упитајте па да видимо има ли појашњења.

Видим да овде постоји неколико нејасноћа па ћу покушати мааалко да појасним:
 
Да, свештеници су дужни да од одређених обреда издвајају такозвану храмовну таксу коју уплаћују у благајну храма/црквене општине (у зависности од начина организације). То се односи само на три обреда: крштење, венчање и сахране. Остали обреди не подлежу додатном таксирању и све што верни прилажу све је приход свештеника. Међутим, у појединим епархијама има договорена граница које се оквирно сви имају придржавати за сва чинодејства па и за водице и славске колаче. Но, то је ствар која се најчешће разликује од човека до човека. 
Примања одређене цркве/храма/црквене општине су отприлике следећа: приход од продаје свећа и друге робе, прилог на тас/иконе, храмовна такса, рентирање земље/објеката и добровољни/наменски прилог. Свака црква/црквена општина располаже својим средствима: плаћа запослене (продавце, црквењаке, хоровође, храмовне вероучитеље...), уплаћује доприносе за свештенике и запослене, одржава имовину (комуналије, поправке, сервисирања разних врста...), врши набавку свећа и робе за продају, издваја средства за мисионарске сврхе у складу са могућностима и потребама. Део од целокупних примања, обично процентуални (висина процента се разликује од епархије до епархије), се уплаћује у епархијску касу - епархијски разрез.
Епархије, које су и правни власници свих црква и све црквене имовине, немају никаква друга примања осим поменутог процента/епархијског разреза који убиру од цркава/црквених општина. Будући да је епархија сложенији административни механизам то подразумева и сложенији начин располагања средствима. Средства која епархија убере током године троши на разноразне начине и то је заиста ствар која нигде није иста: поред одржавања епархијског двора и издржавања његових житеља и упосленика (комуналије, плате и доприноси) ту су и разне активности које се спроводе на нивоу епархије (организација одбора за верску наставу, радио и телевизијске станице, кампови за децу, разне врсте хуманитарног рада за који знамо и не знамо, издавачке активности, потпорни фондови за свештеничке удовице, капеле при болницама и затворима, штампарије...). Као и свака црква, и епархија је дужна да одређени проценат прихода прослеђује "даље". Наиме, одређени део средстава се упаћује у касу Патријаршијског управног одбора. 
Патријаршијски управни одбор је, као што знамо, кровна институција наше Цркве. Као и сваки нижи систем и ПУО има своју структуру и велик број запослених те је неопходно све то издржавати и подмирити. Поред тога, ПУО као кровна институција се бави и организацијом функционисања Светих архијерејских сабора (једно или два пута годишње) и Светог архијерејског синода (који се састаје неколико пута месечно). Ту су велика питања организације било каквих међународних скупова, састанака, служења, потребе репрезентације наших званичних представника приликом посета другим помесним црквама, учешће на разним међународним скуповима у иностранству и ко зна шта још све! Заиста је огроман новац потребан за функционисање тако једног великог система.
 
Оно што је најбитније рећи јесте следеће: свака црквена јединица, од парохије до ПУОа, има своју структуру. То значи да свака пархија има свој црквени одбор, свака црквена општина свој, свака епархија има Епархијски управни одбор па и Патријаршија српска има свој ПУО. Ова тела чине, поред свештених лица, у већем броју људи из парохије који се делегирају и у ЕУО и у ПУО. Свака цквена јединица има свој годишњи БУЏЕТ као што то има и држава који се доноси на седницама и он није никаква тајна за парохијане тј. за њихове представнике - чланове управе парохије. Сваки расход и приход мора бити прецизно заведен и предочен свим члановима управе као и планирани приходи и расходи приликом креирања буџета за наредну годину. Тако материјална средства Цркве нису централизована већ распоређена у складу са потребама сваке структуре и у својој надлежности их и троши.
 
Што се пак тиче мисионарског деловања Цркве највише се може очекивати на нивоу појединачних парохија или евентуално епархија. Парохија може, у складу са увидом свештенства у живот парохијана, организовати свој буџет према потребама на месечном или годишњем нивоу а епархија кроз организовање већих пројеката као што су хуманитарне организације (овде имам у виду Архиепископију београдско-карловачку у којој постоји ВДС, Пастирско саветодавни центар и друге). Од Патријаршје, тј. Цркве српске у целини не можемо очекивати тако нешто зато што је она једна, можемо слободно рећи, административна организација која функционише на једном сасвим другом нивоу који нам је такође потребан. Као што сте већ развили тему о томе да постоје "добростојећи" свештеници и они који живе у оскудици, таква је ситуација и са епархијама. Имамо епархија и са 8 (и словима ОСАМ) свештеника и парохија а имамо и са 200! Свако у складу са својом савешћу и могућношћу организује црквени живот.
 
Расписах се па сам нешто сигурно и прескочио. Ако замјетите штогод упитајте па да видимо има ли појашњења.

http://www.spc.rs/sr/danilo_srditsh_19782013

I pored stalnih napomena kada ucimo Simvol vere uvek se nadje prilican broj ucenika koji ce nauciti: I koji se RAZNEO na nebesa...

Ja kao pravoslavni hrišćanin apsolutno ne podržavam ni zabranu izlaganja ovog umetničkog rada od strane direktora KC, ni potonji odgovor Episkopa bačkog.
 
Njihova kritika je potpuno promašena jer se odnosi na nešto što ovo delo ne prikazuje, tj. Gospoda Isusa Hrista.
 
Ne samo da nije prikazano Njegovo lice, već nema ni krsta na kome je On bio raspet, a još manje Njegovih krvavih ruku probodenih klinovima, koje pominje episkop.
 
Borba protiv vetrenjača,

Fala!!!

Zvonkovi postovi me podsetise na nekoliko lepih meseci koje sam proveo upravo u kraju koji je prikazivao: od Cikaskog dowtown-a pa do Gurnee Mills-a. Evo i mojih nekoliko utisaka.
Ono sto mi je izuzetno nedostajalo po povratku u SRB je jednostavnost zivota. Prosto se radi o sitnicama: polaganje vozackog i dobjanje dozvole traje cirka 45min, nocu kada dodjes na raskrsnicu ne cekas po pola sata ako dolazis sa sporednog puta i ako na glavnom nema vozila vec te senzori prepoznaju i puste da prodjes, kase za samostalno placanje i ne cekanje redova, registracija auta na automatu (samo podignes stiker) i jos mnogo drugih stvari.
E sad, USA je prilicno velika i onda su i stvari razlicite. Ovo sto veli da je sve dostupno iz automobila, zaista jeste i to nosi svoj danak: ima dosta gojaznih, da ne kazem debelih, ljudi. Situacija je sasvim drugacija u NY (mislim na downtown) jer tamo nema mogucnosti da svako koristi svoj automobil. Jednostavno Manhattan je premali da bi svi koji dodju da rade ili da ga samo posete mogli doci sopstvenim automobilom.

Ovako recimo izgleda jedan parkig.
Jednostavno u NY se oseti evropski duh, sve je ubrzano, ljudi pesace, koriste subway i jednostavno ne pate previse od tih telesnih muka kao ovi iz Cikaske ravnice.
Opet, FL je nesto drugacija. Videli smo da se u Cikagu kuce prave od drveta a na FL vec mozete naci i zidane. Naravno zbog uragana i ostalih nepogoda ljudi pokusavaju da sagrade sto crvrsce kuce. I za razliku od severa, jako je tesko osigurati imovinu, kucu, kola itd. Tj. nije tesko ali je dosta skuplje jer je i rizik veci.
Polovni automobili (ako ih neko kupuje) su dosta skuplji ako dolaze sa juga jer naravno nisu stradali od zime, vlage, soli ali jesu od sunca sto je manja steta.
Uh, lepo se ja prisetih tih dana...

Jok ja,
ja nemam vinograd,
Jesi ti zadovoljan.

Завршетак је мнооого битан: упркос свему, искушењима, својеглавости, непослушања, долази Ловац=Христос који ће распорити вука=смрт и из утробе извадити све=васкрснути а све зарад љубави према онима са којима живимо!
Није све тако црно - напротив!!!

И шта то обично диже из мртвих када неко попије или поједе неки отров? Пољубац=љубав!!! У љубави нема смрти.

И шта то обично диже из мртвих када неко попије или поједе неки отров? Пољубац=љубав!!! У љубави нема смрти.

И шта то обично диже из мртвих када неко попије или поједе неки отров? Пољубац=љубав!!! У љубави нема смрти.

Завршетак је мнооого битан: упркос свему, искушењима, својеглавости, непослушања, долази Ловац=Христос који ће распорити вука=смрт и из утробе извадити све=васкрснути а све зарад љубави према онима са којима живимо!
Није све тако црно - напротив!!!

Завршетак је мнооого битан: упркос свему, искушењима, својеглавости, непослушања, долази Ловац=Христос који ће распорити вука=смрт и из утробе извадити све=васкрснути а све зарад љубави према онима са којима живимо!
Није све тако црно - напротив!!!

Misterija resena!!! Ja sam se upravo vratio sa Statija koje smo sluzili u man. Vavedenju, da, prilikom ophoda zvonila su sva zvona... Tako pise!

Misterija resena!!! Ja sam se upravo vratio sa Statija koje smo sluzili u man. Vavedenju, da, prilikom ophoda zvonila su sva zvona... Tako pise!

Cek, jel to bese u Starom Zavetu ili sam ja nesto pobrkao???

Opet katastrofalno kao i prethodno!

Opet katastrofalno kao i prethodno!

Opet katastrofalno kao i prethodno!