Mиљан Танић

Христос није беседио о пићу које пију, играма које играју... није плашио људе. Мислим да је глупо било чије беседе данас поредити с Христовим беседама. Код нас мислим, није да пратим по иностраним Црквама како се беседи.

Ако ја испитујем мог свештеника и епископа да ли су у прелести, односно ако ми је то ПОЛАЗНА ТАЧКА, па онда сам ја у прелести! Параноја? Ок, победила си

Побогу, ја сам с намером смањио тај део текста, нема потребе да мимо моје воље повећаваш. Дакле, кршиш моју слободну вољу, то је грех. Иначе, ја да сам игуман негде, посете манастиру или би биле потпуно забрањене, или би било дозвољено доћи само суботом и недељом, одређен број сати дневно. Литургија - ручак - ћао. И не би било исповедања, саветовалишта и сличних ствари. Нити би се ишта снимало, записивало, качило по интернету.

Наравно да има ћао, монаштво је настало управо да се одвоји од света и световног живота, не да идемо сваки викенд да их подсећамо на живот који су 1. оставили за собом и 2. да их смарамо својим проблемима. Немаш ти шта сама да се мучиш - ако хоћеш монашки савет, лепо се спакујеш и правац у неки женски манастир, па живиш с њима, или лепо код свог свештеника. Чему ти служи парохијски свештеник ако идеш по манастирима по савете? А да, слава, свећа, водица и литургија на брзака, можда, некад?

Па да заједно нађу бољи? Он њих онда да пошаље стручњацима. Ево, трећи пут ћу поменути на теми: Перановић. Иначе, да скренем пажњу, нико овде не брани праву веру од некога, поготово не од о. Рафаила. Како да браним, ја не знам ни у шта он човек верује. Ми овде говоримо о његовој конкретној беседи, конкретној теми, и о његовом наступу у јавности генерално. Мени су проблем теме о којима говори, мада колико сам радикалан проблем ми је што уопште јавно прича, јер сам ја за изворно монаштво, дакле одвојиш се од света и ћао, здраво, маните ме се, не долазите ми, не питајте ме за савете, ено вам попови. (не бих да вам причам шта сам ја урадио све са својим приватним стварима, књигама, музиком, стриповима, ДНЕВНИКОМ, кад сам одлазио у манастир после средње школе)

Сетих се - ИХТУС. Хахах

Како се зове/звао онај форум што је имао аву Јустина на насловној (главу његову) горе... они су међу првима бити с темама о вл. Игнатију "Змијуласу" и слично?

Не заборави пискарање по форуму

Искрено сумњам да је сам Рафаило у добу у којем деца о којој прича играју Покемоне сам седео у својој соби и читао Писмо. Вероватно је играо кликере с другарима. А судећи по оном што сам чуо о његовој биографији, чисто сумњам да је имао уопште у близини Свето Писмо. Али рекох, деца се играју. То је нормално. Не значи да постану наркомани. Упс. А и да су одрасли људи, па шта? Прво, многи људи нису хришћани, а камоли православни, а друго, имају право да долазе или не долазе у цркву... Христос није вукао никог за рукав. И зашто би он о томе уопште причао људима који су ту? Они нису дошли да слушају како прича о људима који нису ту, него да чују нешто о Христу, а не о демонима (чуј демони у видео играма) и Покемонима и не знам ни ја шта. А ови што причају о ружичастим беседама - рекох већ, веома ми је жао што немам времена да саберем гомилу беседа на једно место и пребројим помињање Христа, љубави, радости, мира (теме о којима је Христос стално причао и ДАО ДВЕ ОСНОВНЕ ЗАПОВЕСТИ о томе), a колико политика, и све остало што наведох већ. Претпостављам да су им и Јеванђеља кад читају сувише ружичаста.

Прво, делимично сте у праву, али само делимично. Јер свештено лице не може тако да размишља. Поново, једини и апсолутно једини узор у томе је Христос - народу је причао у причама, апостолима онако како јесте. Шта смо ми изнад Христа? А да, рекао је и Стојан, ови беседници немају језички апарат ни да изразе чисту мисао директно, а камоли да се изражавају у метафорама и причама. Побогу, наши свештеници кад причају о Символу вере, не знају код зависних реченица функције везника „и“, о „ни“ да ни не говорим, па се мешају у превод Символа потпуно непотребно (дуга прича, служи тренутно само као мала илустрација). Дакле, јесте, није он крив ако га неко погрешн разуме, али је крив ако не уме да се изрази, ако се погрешно изрази и мора једноставно да пази шта пред киме и како прича. То му је посао, да брине о другима. Додуше, монаху то није посао, али кад је већ свако преузео улоге које му не припадају, нека их онда игра како Бог заповеда. Него, мене више занима, које је то тачно истине изнео у беседи о хероину (осим да је лош и никакав), зашто сам ја сад мање подобан за спасење јер волим кока колу и какву је истину изнео о Покемонима? Да су то демони? Изволите, објасните, ево ја нисам разумео. Јесмо ли хришћани или нисмо? Хајде да помогнемо једни другима да разумемо.

Да, сматрам да је болесно путовати 700 km да би се исповедао. Сматрам да то разграђује црквену заједницу. И да, у последње време сам све радикалнији у тим ставовима, јер гледам скоро 20 година како сам народ разграђује Цркву, потпомогнут наложеним монасима којима се отворила дизна за „чадима“. О скупој одећи, мантијама, одеждама, колима, ГЕЏЕТИМА да не говорим. Додуше, мени лично све то није толики проблем колико је проблем генерална слика, мислим да је Стојан тако написао - монаси све дебљи и маснији, попови све мршавији. Монаштво је постало каријера. И већ дуго говорим да је једино право монаштво заправо женско, јер оне немају никаквог изгледа за каријеру као мушкарци. А и нису занимљиве спонзорима. То што Ви пишете би могло да има смисла да смо у првим вековима, првом времену настанка монашког живота, који знамо како и зашто је настао. Кад су манастири СТВАРНО били аутономни и одвојени од остатка Цркве. Од тренутка кад монаси преузимају власт у Цркви, они постају део устројства. То како Ви пишете о манастирима је као кад владика Атанасије у предговору Трпези Господњој пише чланак „о парохији“ и онда у првој реченици наглашава да говори о парохијама док су их водили епископи, а не о данашњим. Као и у многим другим стварима које се уче и подучавају из теологије, само симулирамо неко старо време које не постоји више и правимо се луди. Тако и та Ваша прича о манастирима и искушеницима. Манастири су стварно аутономни у ретким ситуацијама - Света Гора свакако и још неколико других примера у свету. Све остало под јурисдикцијом епископа. Уосталом је глупо да би неко да влада и да се из његових редова бира владајућа структура, а да буде „ван система“, мада ми није незамисливо да тако желе хаха. И поново, нико у Цркви није СЛОБОДАН на начин који описујете. Ако човек не може да се венча (или крсти чак, иако по прописима свако може да се крсти где хоће, свештеници по црквама неће да крсте људе ван своје парохије, дакле које не познају) тек тако где хоће и потребно је испунити све прописе које сам навео тамо негде већ, зашто би могао да иде тек тако у било који манастир? Искушеник је већ клирик и као такав он мора бити примљен у епархију... а ко га прима у епархију? Дајте да се не замајавамо безвезе. На крају буде нико не зна ко је Перановића примио у шабачку Епархију и дао му напрАсни крст и нови центар за „лечење“ наркомана. По природи ствари има - зашто би монах причао о томе? Цела ова тема и текст крећу од проблема људи који се упорно баве „решавањем“ проблема за које нити су школовани, нити стручни, нити позвани да их решавају, нити су законски у могућности и праву да их решавају. Ко не жели да буде сниман, може то врло лако да постигне. Такође, не мора да качи снимке беседа на сајт манастира. А и кад га неко снима без права, YouTube врло брзо реагује на молбе за брисањем... Проблем је што он, као и многи, није аутентичан у изношењу беседе. Данас би пола њих да буду ава Јустин - па јбг, не иде. Међутим, мноооооги свештеници имају исти тај проблем да при произношењу прозби у јектенији и беседи мењају глас, продубљују га, карикирају малтене сами себе... не знам зашто. Најбољи беседници су они који су природни, такви какви су, не праве се ништа што нису. Ко ме овде зна, зна шта ми је један од главних послова, и увек сам пазио на тон гласа, јер слушаоци сасвим јасно, иако често подсвесно, али скроз јасно знају и осете сваку флуктуацију у гласу, све што је неискрено (кад бих се некоме кога познајем 20 година обратио с ВИ рецимо)... нема потребе за претварањем. Ту је проблем што наша Црква још није скроз свесна да је интернет глобални медиј и да, кад окачиш беседу на сајт манастира, то може да види цео свет, а не само „твоја заједница“ (иако је лутургијска заједница манастира само братство, али добро....) Иначе, и посланице апостола Павла биле су упућене конкретним заједницама с конкретним проблемима па их примењујемо данас универзално, и иако се за делове неких наглашава да их не треба гледати у глобалном контексту, јер су заиста упућене на одређен проблем оног времена, онде, људи се оглушују... тако и овде... јавна беседа, доступна свима, сви је прихватају... па је стога подложна и јавној критици.

Некако је схизофрено - где треба да буду индивидуалисти, људи хрле ка групи, где треба да буду у групи, хоће да буду „самостални“.

Мени свакако није упућена, мене дрога не занима. Не конзумирам, не умем често ни мирис траве да препознам. А који је то разлог да усред приче о води, на Богојављење, без икаквог увода и потоње разраде помиње хероин? Никакве. Поготово не људима пред којима је причао. Могао бих сад овде да нагађам зашто је забаговао и скочио у ту причу, али није лепо.

Ја не знам где си видео да сам ја рекао да ја критикујем Рафаила зато што је надлежни епископ рекао (колико знам, Патријарх није никад причао о њему). И не мењај тезе. Парохијски свештеник и надлежни епископи су ти пастири, додељени игром случаја (можда и промисао, ко зна), као и родитељи. Гуруизам је кад путујеш около и тражиш „духовника“. Имам пријатеља из Бањалуке, „духовник“ му вл. Јоаким у Македонији... путује човек из Бањалуке сваких пар месеци на разговор. То здраво?

A зашто бих га уопште слушао? Имам свог свештеника. Имам надлежног епископа. Успут, узмимо да је духовник као васпитач. Многи људи трче многим духовницима, слушају многе, читају многе... а стално су нешто погубљени, не знају да ли да једу данас ово или оно, да ли је благословено ово или оно и који манастир „лечи“ шта. А знате стару народну - где је много баб(иц)а, килаво је дете. Такав став према духовности је између осталог и крив што нам је стање у Цркви такво какво је. И поново, зашто би он причао о квалитету хероина?

Ја бих волео да имам времена да узмем тако на једну гомилу разне беседе парохијских свештеника, епископа, посланице разне, текстове с интернета, монаха, па да се преброји систематски колико пута се помиње Христос, Јеванђеље, мир, љубав, радост, доброта... а колико политика, наталитет, Косово, ратови, дроге, педери и слично. Да се стави на тас, систематски. Али, авај...

Рећи ћу само једно, кад читам било шта што пишете на овој теми, као да читам неког артемијевца. Истовремено се прича о предању, св. Оцима (а никад се не наводе никакви конкретни св. Оци, нити списи, нити било шта). Истовремено се прича о монашким заветима, а онда да свако себи бира како хоће и шта хоће... па некако је схизофрено. Такође, не дозвољавам Вам да доносите о мени и мом знању икакве закључке на основу потпуно непостојећих информација. Прво, некултурно је, друго, у дискусији се не бавимо саговорником, него темом. Ја сам рођен и у Цркву рођен у зворничко-тузланској епархији, али захваљујући специфичном положају који сам имао - и још увек у суштини имам - имам увид у живот много више епархија, а и оно, живим у Београду. А видим мало даље од Београда. Тако да не причам напамет. Те Вас последњи пут уљудно молим да се не бавите мноме и тиме да ли ја читам и колико читам, нити да ми делите савете. Мислим, побогу, нисте ми духовник Али нека остане на томе, само оно, мени манастир није духовни туризам, хотел, да се хода од манастира до манастира и бира који је најбољи... нема то. Онда од завета не остане ништа. А апропо зворничко-тузланске Епархије и њених монаха - мало их је, али се не поженише као монаси из Ковиља, нити се отцепише од Цркве као чувени монаси Марка Радосављевића. Све громаде саме.

Ако не носи мантију, прелест. Ако је ожењен поп, пробисвет. Ако је монах - ЈУРОДИВ!

И још нешто, јако битно. Лако је упирати прстом, у било кога, иза псеудонима на ЖРУ. И причати нешто о слободи и храбрости.

Хвала на питању, мачка је добро.

Ово.

Ја бих стварно волео да знам из којих извора ви црпите своје знање, јер све што пишете упорно нема никакве везе с поретком, нормалним поретком какав је у ПЦ. То да свако себи бира манастир је скроз артемијевско виђење Цркве, зато му монаси и јесу ишли Србијом и скупљали овце. Може да се прича о вл. Василију Качавенди шта хоће (и све је тачно), али код њега се тачно знао ред - ништа без благослова. Дакле хоћеш у манастир (као ја што сам хтео после средње школе), прво код парохијског свештеника, па он ако сматра да је то ок, напише препоруку епископу, па онда овај гледа да ли си за то, па ти онда он благослови где те шаље на искушеништво, па онда игуман гледа какав си и одређује даље шта и како. Говорите о послушности а пропагирате да човек који хоће у манастир себи бира сам где ће, па то дође као бирање хотела за летовање. Камо онда завет послушности? Коме сам ја то послушан ако мимо све хијерархије идем и бирам куда хоћу? Па човек не може да оде и ожени се у ком храму хоће, мимо свог парохијског и папирологије, а камоли да идеш на искушеништво... Али шта ја уопште причам, човек каже духовници пророци итд. И ко рече оно дођем ја и истресем бес? Где сам ја то наступио бесно? Где сам написао иједан узвичник? А хвала Богу, умем да баратам интерпункцијом. Ја све видех, свакакво упирање прстом, али нико да наведе једну тачку коју сам ја у коментарима изнео погрешну, нико да наведе ишта погрешно у Стојановом тексту - чуј молим те, смета људима тон текста. Ако је веровати појединим владикама (а немојте бар ви у мантијама да се правите да владике не воле да причају), овај тон је још супер како владике причају на Сабору (ју, саблазан!). И да ли сте уопште погледали одакле је текст? Са Тарзаније. Дакле, тон је сходан извору, односно месту за које је писан. Али ето, површност, ухвате се људи за нечију шминку и хаљину, а суштину ко шиша. Ја кажем владике тлаче свештенике (и све запослене у Цркви), они кажу „свако има свој избор“. Ок, ваљда је нормално, забијеш главу у песак, па те заболе. Док не дођеш ти на ред. А апропо приче баве се нечим за шта нису стручни - да ли треба да подсећам на Перановића?

Напокон нешто да напишете а да је стварно тачно. То и јесте поента. Сви који од хлеба црквеног зависе јесу робови. Наравно, могу и да одаберу да не буду, па да буду на улици, јер се нису школовали ни за шта друго. Али то је скроз друга тема. А ко се усуди да се прави да не зна да је стварност таква, тај је једноставно зао или не види даље од свог ухлебљеног носа. Роптао или не. Мир вам.

За крај само, једна добра душа ме подсети... шта је слобода? Храброст. Храброст да се не кријеш иза духовника, гуруа и његових скута, него да иступиш и кажеш истину, свеједно да ли је на другој страни обични човек, свештеник, монах, епископ. То је слобода. Бити храбар, а данас смо сви мишеви, јер се бојимо за посао, за ово, за оно... поготово у Цркви. Кад имаш деспота над главом, ако он каже да је небо црвено, небо је црвено, крај приче... како иначе да прехраниш породицу кад те казни? И много штошта још... Мислите о томе.

О. Јоил се тиме оглушио о став СПЦ и своја овлашћења, којих за такав случај ни нема. Ја не разумем ко је вас људе учио хришћанству, али растужује ме кад видим како сами разграђујемо Богом нам дане заједнице лутајући по манастирима и тражећи гуруе. Зато не знам који ми враг би да уопште свратим опет овде. Ја сам рекао шта сам имао, ко хоће да мисли својом главом, нек мисли. Ко неће, не мора, али нека не дира друге. Воздра.