Никола Ђоловић

Само да јавим да ми нико није одговорио. Заиста сам куцао свуда. Писао свим адресама на које сам усмерен. Нема везе. Живот иде даље. Хвала свима.

Сад сам им се јавио па ћемо видети ових дана да ли има проговора. Хвала свакако.

Aleksandar Subotic "Prvi spomen djakonske službe u Novom Zavetu, odnosi se na ženu: “Preporučujem vam pak Fivu sestru našu, koja je djakon (ista reč kao I za muškarce διάκονος – srednji rod) crkve u Kenhereji” (Rim 16,1). Najstariji sačuvan komentar na ovo mesto je Origenov, on piše: “Ovaj nas odlomak uči sa apostolskim autoritetom da su i žene posvećene u sveštenoslužitelje Crkve (in ministerio ecclesiae)...i zato nas uči jednakosti... i treba da se shvati da i žene (kao muškarci) imaju svešteno služenje (haberi . . . feminas minstras) u Crkvi... Zlatousti u komentaru na reči iz 1Tim: „žene treba da su skromne...“ piše: “Ovo mora biti shvaćeno tako da se odnosi na Djakonise. Jer taj svešteni red je nužan I koristan I poštovan u Crkvi”. Ni progonitelji hrišćana nisu pravili “diskriminaciju”. Tako Plinije mlađi piše Trajanu da kako je predao mukama dve ženske robinje koje su u crkvi smatrne sveštenoslužiteljima (quae ministrae dicebantur)." https://www.facebook.com/aleksandar.subotic.73/posts/963148267084329?pnref=story&__mref=message_bubble

Имам доста идеја Биљо. Пуно материјала. Бар за три књиге а да ниједна не би личила на ону поред себе. Ово за веронауку нисам баш нешто талентован. Велика је уметност ако причамо о основцима велике истине спустити на њихов узраст. Ако сам и имао тај дар сад га дефинитивно више немам. Са друге стране, ништа од свих ових варијација не може заживети без фамозног благослова. И питање је да ли ћу га добити ако ме ко по злу памти јер је својевремено због апела било пуно притисака око наводног угрожавања репутације СПЦ истим апелом. А ако га не добијем, питам се како ће се једно православно штиво дистрибуирати без подршке СПЦ. Неко од свештеника ми је објаснио како ствари теку. Рецимо имаш штампарију у Патријаршији. Ако стигне директива да све цркве морају купити одређени часопис или књигу, одређена парохијска црква то не може одбацити, него од својих пара купује а онда продаје књигу. Тако штампарија у Патријаршији окреће новац јер има сигурну зараду. По овој мојој замисли, ако би се кроз форму благослова и директиве свака црква обавезала да од штампарије плати књигу коју би после продавала у својој парохији, онда бих имао шансу. Овако, без благослова и подршке СПЦ тешко да може да се објави или објављена промовише ако нема сигурне купце. Питање је само колико би се било која црква сложила са тиме јер од свог буџета и овако морају да купују од штампарије у Патријаршији оно што даље продају. То значи да би осим што ремете свој буџет, реметили и свој проценат од продаје јер би ишао мени. Лудило...

Хвала Биљо, хвала Гоку. Искрено, 1000 евра је заиста много за књигу. Питање је да ли би се уложено уопште повратило? Неки су ми рекли да се књига може објавити и за 500 евра али да тираж и број страница буде мање обиман. Не знам, нисам паметан.

Где је разлика између усиљавања себе ради врлине и усиљавања ради Бога? Ако се Царство на силу узима... Ако погрешиш или покушаваш задржати примљени дар, не користиш ли исти напор?

Да, ако се одлазак тиче неке рутине а да се притом задржава "стари човек" који тражи неко своје самоусавршавање.

Како је мени речено патријарх је био извршна инстанца у овоме а да није ни проверио гласине које су стигле до њега. Ако патријарх греши онда се ваљда и народ нешто пита. Ако не греши народ има право да зна о чему се ради. Чим постоји нека вест која замагљено извршава нешто без објашњавања својих поступака треба се запитати. Да ли је неко склон да пљује онда није способан ни за критику. Ако неко заслужује критику само је треба дистанцирати од критизерства.

Мирослав за сада најближи решењу. Кратос нуди добру варијацију али страдање на крсту маргинализује проблем застрањења. Парадоксологија, занимљиви савети. Ипак остајем тврдоглав, говорим о рефлексији Другог. Како можемо знати да оно што именујемо искуством Другог (усавршавајући се Њему онолико колико енергија можемо да примимо), није управо преломни моменат који се никада није ни десио осим у нашем уму (застрањењу). Чак и поред инсистирања да желимо да волимо Д/другог. Да ли се сад разумемо?

То је моја парохијска црква. Разлог смењивања су наводно финансијске малверзације. Да ли су сви смењени? Сви осим оца Радивоја. Да ли су сви мешетарили? Тешко али увек је тако да се на невинима сломе копља и због кривих. Ништа друго нисам чуо, нико не открива имена, конкретне виновнике па је онда наводно лакше све почистити. Осим Гаје, Миодрага, и можда још кога, не може се рећи да није било осиљених на тој позицији јер цео Београд зна да је то најбогатија црква.

Ауторка је на моје питање одговорила следећим речима које могу бити параван за даље тумачење: Тајна би могла бити у томе да не зна левица шта чини десница. Све чешће се срећем са људима који траже помоћ, а који апсолутно верују себи и грчевито служе оној слици коју су о себи изградили. Свака околност, догађај, сусрет, који макар и наговештавају конфронтацију (термин „конфронтација“ овде користим у искључиво како је дефинисан у психологији; јер суштина сваке психотерапије јесте конфронтација са неинтегрисаним деловима наше личности.) са тиме што ми сматрамо стварношћу(=истином) наилази на отворени или прикривени отпор(=противљење). То конкретно значи да смо на речима (ментално/разумски) јаки, МИСЛИМО да смо спремни да примимо „отров увида“ како то Јунг каже, али на делу тј. када нам се за то укаже прилика покажемо сву своју немоћ и наготу – не разликујемо основне духове и као православни хришћани слабо се крећемо путањом смирења/самоиспражњења, јер то боли и, као што знате, у том рингу нема писаних правила. Дакле, чини ми се да границу коју покушавате разумски да видите/дефинишете тешко се може одредити као опште правило. Све што сам Вам написала јесте покушај да свој утисак из реалног живота уопштим. Само још да додам како би употпунила ову причу да сам се и сама „спотицала“ о питање које сте ми поставили, па када сам одговор затражила од једног духовног лица речено ми је да питање јесте тешко и да се у њему крије сукоб форме и суштине. Јер онај ко се уподобљава Богу задобија божанске особине (смиреноумље, јеванђелску љубав…), док онај који се искључиво рационално бави собом он тежи префекционизму, који ипак подразумева да се узда првенствено у себе и своје снаге. А шта светлост има заједничко са тамом? Надам се да сам бар делимично одговорила на Ваше питање. Драго ми је што се посетили овај блог, хвала Вам на труду да прочитате текст, а посебно сам благодарана на овако подстицајном питању. Срдачан поздрав!

Скрећеш са теме. Не оповргавам своју нарав коју не знам зашто сад уводиш у полемику. Само се трудим да тема нађе свој центар. И раније сам ти скретао пажњу да имаш добар стил писања али да често не одговара контексту. Ништа страшно. Осим скенирања другог на моралним теразијама какав јесте, покушавам да и сам нешто научим. Зато ми то са тим тумачењима нечијих особина није довољан аргумент.

Не, то је добра дефиниција али не одговара контексту.

Лепо написано. Али мислим да детекција нечијих особина није нужан параметар по којем препознајемо да ли је неко застранио (иако бих могао инсистирати на томе). Чак не бих рекао задртост (ти пазиш на изражавање и то је ок) али волим ствари назвати јасним именом као нпр: олош. Ипак, понављам, мислим да то није нужно мерило јер и неко ко има смирење и добре намере може запловити путем безводним. Ако се разумемо. Дакле, не претендујемо на моралистички максимализам. Проблем је дубље природе.

Да, то би могла бити једна од могућих анализа. Мене ипак брине како то можемо уопште разлучити у нутринама сопства? Ко нам гарантује да оно што идентификујемо као уподобљавање није заправо самообоготворавање? Та линија ме брине. Јер теорију је јасно упознати али кад се преточи у живу праксу, по ком критеријуму можемо разликовати да нисмо негде застранили чак и ако смо имали добре намере?

Хммм, ок разумео сам твоје намере и објашњење истог, али заиста нисам имао ни као асоцијацију појам идеологије у овом контексту. Не кажем да нема могућих преплитања али мислим да је очигледно да то овде није случај. Кад бих покушао да продубим проблем онда би то овако изгледало: ако смо свесни (а ваљда смо) да је уподобљавање заправо примање отиска Духа које богослужбено искуствујемо, и које, заврштком службе покушавамо да задржимо (а да ли се Бог може задржати а не ограничити га?), или, да аскезом воље и тела опитовано подражавамо, где су границе између тога да јасно разликујемо да ли наше усавршавање није застранило у патолошки перфекционизам уместо у богодолично уподобљавање?