Никола Ђоловић

Инспирисан интригама унутар СПЦ ових дана, постављам један стари текстић од пре шест година. Очигледно се проблеми и односи не решавају. https://upodobljavanje.wordpress.com/2010/06/30/изван-генерализације/

Ава и Жељко објаснили у два потеза. Ненад Илић такође на свом профилу. Остаје само да видимо да ли ће бити неких значајних промена. Сумњам да се зло завршава сада и са овим демантом на званичном сајту СПЦ јер ће инсајдера увек бити. И бојим се да је у многим свештеницима више разочараности него што смеју о томе говорити. Ту је главни проблем.

Веома наиван текст. Богат прикривеним екстремизмом. Под наравно игром добрих намера. Није ништа црно - бело. Има занимљивих момената али брзо прерасту у вагање слова и смисла Јеванђеља и Отаца у другом смеру. Испада да је херметичка позиционираност унутар православне Цркве једина гаранција спасења макар изнутра био стока од човека колико ти срце иште. И опет цитирање само оних ствари које аутору одговара. Јерес није критеријум погибли као ни самоубиство итд. Треба оставити простор за парадоксе и да без обзира што смо изабрали да живимо православље да суд ипак припада Богу. Верујем да ће се пре убице, курве и пијанице спасити него овај аутор

Немам одговор на питање. Али знам да се једно не мења у свим световима: Чувај се онога што ниси.

Raspad sistema Ivke Poznata mi je skola dubstepa ali nisam nesto fasciniran. Davno je to Aphex Twin apsolvirao i verujem da je svesno ili nesvesno jedan od preteca slomljenih ritmova na toj sceni, mada je on mnogo kreativnije ali i mnogo mracnije radio na tome. Ebm skola je veoma stara, pocinje mnogo pre zvanicne pojave techno kulture i po meni zadrzala je svoju smislenu konceptualnost upravo zbog neodbacivanja melodije i tekstova. Industrial je druga pojava i takodje je pretprela brojne modifikacije. Ima previse komercijale a kreativnost nula. Po meni su Skinny Puppy i Front Lin assembly zadrzali prvo mesto na tom frontu ali valjda kao i kod nekih episkopa i teologa kada te pregazi vreme zivis samo od stare slave

Није туга увек последица страсти. И Бог уме бити тужан, очигледно је на више места у Јеванђељу. Наравно, не значи да није умео да се насмеје али се сигурно није кревељио. Са друге стране, примера ради, мени је туга када видим да неко не препознаје своју острашћеност. Ништа већа туга није ако ни сам нисам способан да је детектујем у себи. Ако је то острашћеност, треба јој дозволити да рашири крила. Са треће стране, човек не може не бити острашћено биће чак и на врхунцу свог обожења. Страсти имају два афинитета: први је у трофији задовољене страсти а други је у продубљивању и „богаћењу“ страсним усмерењима. Човек не може а да не буде страстан. Страстан је чим је смртан. То је основа. То треба созерцавати. И са тим аргументом друге прихватати. Човек се не може ослободити страсти. Неко од академских теолога је лепо рекао да страсти остају активне и на највишем ступњу благодати. Но то није речено да би се страстима дао позитиван карактер самима по себи у ономе што је негативно, него да оне у синергији са деловањем (озареношћу) Светог Духа постају преображене, „успаване“ за продуктивнија дела зле (не етичке већ онтолошко пропадљиве) природе. Уосталом, чиме би се човек кретао ка Богу да му нема страсти? Човек се може „узбудити“ због присуства Духа Светога у себи, или самим читањем неких богословских текстова који му у једном тренутку због познања истине творе благодатну узнемиреност. Има негде у Писму за неког: „Узбуди се у Духу!“. Зар је мање страсно оно Христово: „Ревност за Твој дом, изједе ме!“? Али то нису страсти о којима бруји „Добротољубље“, већ благодатне страсти које у себи повезују подвиг морала и дар Духа Светога. Човек не може бити без жудње. Све његове животне силе се трзају у жељама за жудњом. Проблем настаје у садржају – за чиме или киме жудња жуди и на који начин жуди. То је једно жалосно расипање енергије (духовно крварење) и улазак у област чамотиње. Ако пак постоји динамизам то не значи да ће нечија хипер-активност изнедрити квалитетан садржај из тога. А што Богом није свезано, брзо се рашива – макар ми дуго не видели како тај конац вири. Опширније: https://upodobljavanje.wordpress.com/2011/05/16/о-страстима/

Иронија се мора користити са више елегантности стари мој. Умеш ти то. Да си у нормали не би у мајмунском инстикту мене уздизао. Штета што нећеш писати. Веома сам пожелео јести твоју фуснот-пасху на ту тему.

Ја сам своје испуцао. Трудио сам се да хицеви буду прецизни. Ти ниси ни погледала мету. Гледаш на другу страну улице. Заиста сам изразио дивљење да идеш том страном улице до краја. Али зашто ме онда питаш о мојој мети. Немам више шта да кажем. Чекам Лакија са тим новим текстом о демистификацији клуба и то је све са моје стране.