Жаре

Мислим да свакако све треба опростити јер Бог нама све прашта,да се треба у томе и највише трудити.Али како смо људи слаби често ту падамо.Многи нас често повреде,по некад и после тога не престају већ шире гнусне лажи,иѕврћу ствари на најгори могући начин.Ваистину су то тешке ситуације преко којих није лако прећи,али увек треба имати на уму да је Бог судија и да он најбоље познаје праведност и сваку истину ће заштити а оне које криво говоре и творе.....то је ствар Божије милости.Треба се само Богу приклонити и Његова ће бити последња,јер Бог је истина а лаж сви знамо шта је и од кога је.

Па искрено и мени,за њега нисам чуо пуно негативних коментара,а и те које сам чуо углавном потичу од присталица Муамера Зукорлића.Ма видаш га бре какав је на слици...прави попа smej.gif

Ето смо опет сведоци узбуркавања разних духова вођених разним људима који пребивају у некој острашћености због још "не-зараслих рана" и чији је ум помрачен.Народ који живи у Рашкој(Санџаку како би они хтели),па међу њима и припадници исламске вероисповести и сами отворено показују нетрпељивост и у много чему неслагање са ставовима муфтије Муамера.Многа сведочанства говоре за њега да је отворени присталица селефиста-вехабиста,чије је учење по сведочанству многих исламских телога и познаваоца ислама равносекташко и не поклапа се са оним (иако припадници тога покрета сведоче другачије) што се сматра учењем поменуте религије.Муфтија Муамер је стекао поштовање међу својима јер се и саме службе прихватио онда када је то било сулудо,у времену владавине Слободана Милошевића,када је за њих (опет по њиховом сведочанству) то престављало велику опасност.Од тада тај човек непрестано ради на убеђивању, а вероватно то потиче од неке самоубеђености у исто,да се према муслиманима на територији Србије,сама држава не односи са поштовањем и да им је ускраћено народски речено "те ово те оно".У самом дуелу који се водио између њега и преосвећеног владике ЗХП Григорија и поред саме чињенице да да муслимани нигде немају бољи стандард живота него у Србији и околним земљама,муфтија наводи како су некад негде у неком рату попаљене неке џамије,и како је тиме показана сама неправда,не наводећи да су у тим ратовима и сами припадници Исламске вероисповести били окупатори једним делом.Но прошлост је прошлост,било и не поновило се,али никако ми није јасно да се не помену скорашњих догађаја који су нам временски јако близу.Први догађај јесте било подизање џамије на Фазлагића кули (џамија је била изгорела због лоших инсталација,екипа која је извршила увиђај,коју су иначе сачињавали припадници исламске вероисповести су потврдили исту информацију) муфтија Церић прво позива православног свештеника да увелича церемонију својим присуством,а онда у присуству истог даје неумесне коментаре који распиру мржњу и који су неприлични једном верском поглавару.Други догађај се збио нешто касније када исти муфтија бива позван од стране муфтије Муамера у госте,и на територији која улази у границе републике Србије позива народ у свом говору на одвајање од исте матичне државе,тиме ударајући на устав саме државе.Сада говор муфтије Зукорлића,који опет позива на нереде,и мени се самом намеће питање,када су толико угрожени како то да могу радити такве и сличне ствари.У С.А.Д-у,узимам за пример,због оваквог и сличног говора би у најблажој ситуацији били интернирани из земље,а да не помињем вероватан исход у добро познатом затвору Гвантанамо на Куби.Мислим да би и председник Тадић и сама држава требало да добро обрати пажњу на овакве и сличне говоре јер нимало не делују наивно.У сваком случају,препоручујем свакоме да прочита од Али Хамада (бившег припадника терористичке организације Ал-Каида) "У мрежи зла",па ће схватити да овакви и слични говори нису баш тако безазлени.Нека нас Бог спаси и помилује.

Брате уопште није новотарија. То је историјска чињеница, да је причешћивање хришћана првих векова било много интензивније, готово на свакој литургији. Новотарија је адје да је тако назовем да себе неко данас пореди у благочешћу са хришћанима првих веква и да се стално позива на прве векове и оправдање за неке своје поступке поступцима првих векова. Ја сам се иначе запитао чему уопште дискусија, треба ли често или ретко причешћивање када се зна став Цркве нашег времена, као и нама блиског: "Колико би се често требало причешћивати? Најмање - четири пута годишње (током четири поста). Међутим, пожељно је да се причешћивању приступа што је могуће чешће, у зависности од спремности за Причешће". " http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/PraksaPricescivanjaMaksimov.htm Ето шта има јасније од одговора на питање колико често? "Најмање четири пута годишње за време четири поста, а пожељно је што чешће у зависности од спремности. Ето ја заиста не би имао ништа више да кажем на ову тему. Драги у Христу брате,свакако да се сви ми слажемо у једноме,да се светој Тајни у којој је садржан благодаћу сами наш Господ не треба приступати народски речено офрље.Али узимати неке типове поста,дужину молитве и шта ти ја знам шта још чега за услов приступања јесте по мени неисправан став.Овим не кажем нити наглашавам да је мој став исправнији али да треба бранити народу причешће мислим да је тотално погрешно.Видите драга браћо и сестре,у једном старечнику сам прочитао изјаву једног светог старца који је живео у 4.-5.-ом веку,можда је чак био и код светог Антонија,али небитно,када су га ученици питали какви ће бити у подвигу они који долазе после њих,он је одговорио да ће сваки следећи бити дупло слабији,и да у последњим временима практично неће ни бити подвига али ће на тим људима бити таква искушења,да ће у Црству Небеском засијати више него ови из првих времена.Не кажем да смо ми деца задњих времена,али ја не разумем зашто се опет драги брате тражи изговор како си рекао у првим временима.Нисмо тако благочестиви.Благост је стање душе,не спољног изгледа (иако се да препознати таква особа),и благодатна је она душа која носи Христа,а ми то по подвизима не можемо закључивати.Драги у Христу брате,мислим да ипак мислимо на исто,и није либерализам ако кажемо да се треба причешћивати стално,јер је данас потребније неголи негда,а ја мислим да ћеш се сложити са мном.Свако ти добро од isus-sinai

Можда би брат администратор Карађорђе поделио ту књигу са мојом маленкошћу algabacaju

Има додирних тачака,није да нема

Мислим да није у питању да ли се овде неко нечега плаши или не,већ да у сваку расправу треба улазити толерантно и аргументовано са потпуним поштовањем туђег мишљења.

Како мислиш твог епископа брате,владика Јован је викар митрополиту Амфилохију,нема епархије.Ставио сам слику због тога што га сматрам великим духовником,теологом и моје је лично мишљење да Ваљевски крај у лику епископа Јована Пуриће ће прослављати још један свети изданак свога краја.Човек је неизмерна дубина,јако духован и јако проницљив.Моје поштовање у потпуности је заслужио,а и ова је слика на мом профилу као израз мог дубоког поштовања према њему.Јеси ли га лично упознао?

Изузетна тема и искрено ми је драго да смо се нје ухватили.Драга браћо и сестре у Христу,који тврдите за наше мишљење да је новотарија,не знам да ли би се сложили баш са вама оци првих неколико векова када се једино под епитимијом није причешћивало.Не причестити се на Литургији је означавало неку прелест,и та особа би одмах ишла код месног епископа на разговор због чега није приступила светој тајни уколико под епитимијом није,јер су људи са епитимијом често морали да напусте храм пред канон евхаристије или да стоје испред храма за време молитве.И свака већа историја Цркве говори о томе.Дакле пракса(како ми то данас зовемо) честог причешћивања је пракса која траје још од прве Цркве.Да причешће не спира грехе,оно их не спира него их сажиже у корену.О томе вам драга моја браћо говоре пре свега молитве после светог причешћа.То што не смемо јести и пити ништа пред Литургију и оред свету евхаристију јесте мера предострожности,али као таква није неизоставна.Примера ради,болесници по болницама се причешћују тек негде око подне,а ти исти људи су пре тога и доручковали и пили воде.И знам да ће сада прва помисао бити,они су болесни,а ја Вас уважена браћо питам,а нисмо ли ми сви болесни?Није ли Црква и болница сем што представља дом Божији?Немамо ли ми сви неку слабост,или је можда неко савршен? Сви смо ми лишени славе Божије јер грешимо и свесно и несвесно.Али она жеља у нама да будемо са Христом јесте то што нас води светом путиру.Не кажем,да ме неко погрешно не разуме,да треба сада да се причешћујемо без икакве спремности и евхаристијске свести коме прилазимо и шта примамо,али да се неки "ланци и конопци" морају олабавити,заиста је потребно.Ја сада питам Вас цењена браћо и колеге нека ми неко каже какве везе има да ли је пост на води или на уљу????Нешто сумњам да су ти јеловници које данас имамо постојали за људе изван зидина манастира пре 50 година.А данас не можеш да се причестиш ако ниси јео јело на води.То је драга браћо и сестре прелаза монаштва у свет и света у монаштво.Пост јесте духовно користан,исповест чисти од греха,али ништа од овога није циљ само за себе.Кажу да се требамо причешћивати одређени број пута годишње да се не би прешло у навику и изгубила свест о страху Божијем.Ја кажем да ће се пре тако изгубити него када човек прилази по слободној вољи светој чаши.Дај Боже да се сви у чаши светој сабирамо јер једино тако остајемо изабрани народ Божији-нови Израиљ.Христос по среди нас algabacaju

Ево брате мало немистичног,ако дозволиш..... 4chsmu1

Нисам неки велики зналац,али бих се усудио да прокоментаришем пар речи на ову тему.И "Наше" појање које сада постоји јесте опет редакција првог Мокрањца.Доста је ствари измењено,а то се да видети и у ранијим допуњеним издањима Осмогласника који је у ноте саставио Ст.Ст.Мокрањац.Немам ништа против Византиског појања,мени је ово наше некако лепше.Једино што замерам јесте то што немамо (макар је то случај у Црној Гори),да за певницама за којима се поје по Мокрањцу врло је ретко да се неко лати исона,а он улепшава појање и чини га некако мистичнијим и молитвенијим у великој мери.Разлог због кога се Византиско појање сматра тежим од Мокрањца јесте зато што је оно пнеуматско,а Мокрањац је свој осмогласник саставио у нотама,а ко има дара за појање и коме Бог да,тај ће брзо савладати и једну и другу врсту појања.Опростите ако грешим у мишљењу,навео сам да нисам баш неки зналац 4chsmu1

У једној књизи сам скоро прочитао да је слобода и словесност управо оно што човека чини круном Божије творевине о Боголиким бићем."Бог нас је без наше воље створио,али нас без наше воље не може спасити."каже Грчки теолог Панајотис Христу.И заиста је та слобода коју је Бог дао човеку неизмерно благо,али не треба заборавити да смо једино у Богу истински слободни.На питање једног човека постављено предавачу да ли је он слободан да чини неке ствари које се по заповестима сматрају грехом уз образложење да не може без њим,предавач га је упитао како тумачи слободу када уједно говори да без тих ствари не може.Бог нас не везује за себе силом,Он себи позива као истински слободна бића,док нас све друго прво под изговором слободне воље мами па на крају и када се покушавамо од било ког порака покушавамо извући имаћемо тешку борбу."Бог те неће јурити,биће тачно на оном месту на коме си га оставио.",каже један српски старац.Имамо слободу грешити,али у самом греху слободе немамо.Једина се слобода налази у Богу који нам је и дао.Зато увек нам све могу одузети али Бога и слободу никако.

Свакако сестро,хвала Вам унапред на помоћи.

Једне прилике је брат Меда изјавио да би јако волео да мало више људи прочита књигу из његовог потписа.Ваистину уби нас незнање.Пракса ретког причешћивања је ушла у Цркву још од давнијих дана.Народ је на неки начин почео да се плаши светиње из непознатих разлога.Постоји предање да је у једном храму већ поменути владика Николај морао да народу даје воду на кашичицу из путира да би их мало ослободио.Сви се ваде на хришћански живот,а мени се ту постави питање а какв је то живот хришћански када се живи само формално без суштине.Мислим свакако да су добра дела потеребна и да је молитва неопходна и да је пост макар и неки најмањи и најблажи обавезан,али све ово није циљ Хришћанског живота већ само средство да се до циља дође.По речима светога и Богоноснога оца Серафима Саровскога,циљ живота сваког човека јесте задобити благодат Духа Светога,спасити се другим речима.А како без светих тајни,како без Христа??Ми у светој тајни причешћа добијамо Христа и Он нас обоготворава и дарује нам непролазност јер освећени њиме и благодаћу Његовом постајемо Његови удови јер сам Он борави у нама.Као што је један ђакон у беседи рекао:"Нисам ли ја преко ове чаше,извора Живота,самом благодаћу и љубављу Божијом постао Христос.".Молим да не буде буквално схваћено,али ако Христос победи свет и победи смрт,једино и ми у Њему можемо исто урадити.

Ја заста молим за опроштај због погрешног тумачења сестро.Надам се да ћете,уколико добијете неки примерак пре мене бити вољни да ме обавестите о томе,да макар дођем до копије ако не директно до дуго-тражене књиге.